Stvaranje pritiska na komandni lanac policije je zapravo legitimna politička borba u okolnostima gde je javna tajna da Vučić sa vlasti neće otići mirnim putem
PIŠE: Adam PAKAI
Sva ministarstva unutar vlade zemlje poput naše su zapravo – nevažna u odnosu na ministarstva sile. Na njih se oslanja svaka autoritarna, feudalna vlast, ma koliko se uvijala u oblandu demokratskog uređenja.
Vojska, policija i bezbednosne službe u ovom trenutku ne rade ono što im je ustavna obaveza i u društvenom smislu su besmisleni delovi jednog kancerogenizovanog organizma, oni su – armija oligarhije na vlasti. Baš kao što su bili i u vreme Slobodana Miloševića.
Problemi DOS-a počeli su već 5.oktobra uveče kada je započeo proces „preuzimanja“ države, tj. prevođenje sektora aparata bezbednosti koji su prihvatili činjenicu da je DOS novi vladar Srbije.
Improvizovane kancelarije DOS-a nalazile su se u skupštini grada, vodio ih je Zoran Đinđić, a u njima su ključna mesta zauzimali Živorad Anđelković (Žika Pauk), Goran Vesić i Igor Žeželj, kao operativci zaduženi za sastanke.
Sam odabir ovih operativaca danas je znatno jasniji. Goran Vesić je igrač SNS-a u Beogradu, Igor Žeželj je vlasnik većine medija koji projektuju Vučićevu stvarnost, bitno povezan sa MTS-om i državnim firmama dok je Živorad Anđelković formalno sa strane, ali ko god je poznavao Anđelkovića zna da on nikad nije bio sa strane.
ČUMETOV MALI I OSTALI EKSPERTI
Zoran Đinđić je u procesu preuzimanja bezbednosnog aparata angažovao operativce DS-a koji pored veza sa svim i svakim nisu znali ništa o bezbednosti, strukturama organizacija ministarstava niti su imali mandat da odlučuju.
Tako je nekako i prošlo to preuzimanje države.
Iako je Petrović u prvom trenutku delovao stimulativno, kao da će DB zaista proći kroz proces demontaže i rekonstrukcije.
Taj optimizam unutar službe je bio kratkog daha. Petrović je reaktivirao Miloševićeve ljude penzionisane po dolasku Radeta Markovića izvršavajući jedini cilj koji je vlada DOS-a stavila pred novog načelnika DB-a. Bila je to predaja kompletne dokumentacije Haškom tribunalu. Onoga što nije bilo uništeno u periodu između 5.oktobra i 23.decembra 2000-te. Vladu DOS-a DB suštinski nije zanimao niti su u okruženju premijera postojali ljudi sposobni da se ovim pitanjem bave.
U procesu uspostavljanju vlasti posle mnogo pritisaka ulogu ministra policije na sebe je preuzeo Dušan Mihajlović koji je jedini imao bilo kakvo iskustvo sa policijom. Bio je zaposlen u RDB-u, u Valjevu ranih sedamdesetih.
Pokušavao je da izbegne ovo zaduženje koliko god je mogao da bi u toku mandata i optužio svoje koalicione partnere:
„Kada nisam hteo da budem ministar policije svi su govorili kako jedini ja imam iskustva sa policijom i da zato moram ja. Kad sam postao ministar odjednom svi znaju nekog, svi imaju nekog, preporučuju nekog… jedino ja tamo nemam nikog!“ .
Ova tragikomična situacija završila se sa ministrom koji je neposredno pred atentat na Đinđića u Skupštini zabrinuto upozoravao kolege iz DOS-a da se čuvaju. (izjava Žarka Koraća).
Paradoks ministra policije zabrinutog za bezbednost funkcionera prve demokratske vlade je zapravo slika svega što se nakon toga desilo.
PRIMITIVNI KRIMINALCI U UNIFORMAMA
Aktuelna situacija u Srbiji bitno je drugačija od okolnosti 1999-2000 kada se vodila borba protiv Miloševića. Policija je tada bila ispolitizovana, opterećena svojom ratnom istorijom i u znatno manjoj meri kriminalizovana. Visokopozicionirani komandni kadar imao je pristup „poslovima“ koji su bili pre svega povezani sa švercom na veliko.
Danas je policija razbijena na jedinice manje od mesnih odbora a svaka stanična ispostava ima svog kriminalca u uniformi koji je ovaj put povezan sa primitivnim oblicima kriminala, nasiljem, preprodajom droge na najnižem nivou.
Preuzimanje ovakve policije za opoziciju predstavlja nemoguću misiju, a to je pitanje na kojem su već jednom pali.
Druga ozbiljna tema u političkoj borbi protiv ovakvog režima je-”Šta posle?” To nije pitanje samo mobilizacije glasova protiv Aleksandra Vučića, to je pitanje vojske i policije koja bi se možda u nekom trenutku preuzela svoju ustavnu funkciju.
Koliko je u sklopu države tačno moćan aparat bezbednosti najbolje oslikava situacija iz oktobra 2020 godine kada Aleksandar Vučić imenuje Nebojšu Stefanovića na mesto ministra odbrane i ako je samo nedelju dana ranije u intervju izjavio da Stefanovića čeka puno posla u stranci i da neće biti ministar u novoj vladi.
Tehnička baza prevrata koji se desio 5.10. između ostalog zasnivala se na pucanju komandnog lanca, pre svega u policiji ali i u vojsci.
Ovaj proces nije imao veze sa liderima DOS-a. Ponašanje u komandnom lancu i teorija odgovornosti izučavana je kroz knjigu “Poslušnost autoritetu” (Stenli Miligram- Nolit 1990) i neki bitni zaključci ove psihološke studije su primenjene kroz kampanje Otpora u policiji za koje se malo znalo ili se nije znalo uopšte.
Tako je pred 5.oktobar u smeštaju Policije na Karaburmi puštana pesma “ E moj plavi” Đ.Balaševića i puštao je pozornik sa Palilule koji je bio zadužen za razglas unutar hotela.
U periodu od 5.10 do 23.12. bitnu ulogu u prepoznavanju igrala ja mala knjižica “Ljudska prava za svakoga”.
Ova knjižica je posredstvom ljudi koji su lično bili bliski aktivisti koji je to radio bila puštana kroz komandne strukture tadašnjeg DB-a i predstavlja je unutrašnje izjašnjavanje na osnovu kog su određeni delovi komandnog lanca prepoznavali kao opozicioni. Đinđić kao ni njegovi operativci to nije znao.
Knjiga je sadržala zakonska uputstva u skladu sa Ženevskom konvencijom UN-a u procedurama postupanja policije. Nju niko od tih ljudi nije čitao samo je mogao da identifikuje u okviru komandnog lanca one koji su voljni da sarađuju sa opozicijom. Bio je to izlaz koji im je ponuđen.
Sami izdavači su manje više znali prirodu aktivnosti ali su bili od nje ograđeni radeći samo štampu uz komentar “ Ako se nešto desi, to nema veze sa mnom” ( Miljenko Dereta).
ŠTA POSLE?
Mi danas živimo u državi u kojoj je (bivša) državna sekretarka MUP-a optužena za saradnju sa narko klanom koji je mleo ljude.
Isti taj narko klan radio je obezbeđenje predsednika.
(Aktuelni) ministar policije je čovek koji nema poreklo novca za stan u kom živi.
U procesnom smislu rukovođenja aparatom bezbednosti svaki od ovih incidenata predstavljaju ozbiljan pritisak na komandni lanac.
Tajnost zaključaka Briselskog sporazuma, vrlo sumnjivi zakoni u korist korporativnih lobista, kartelizovana trgovina oružjem, sve su to pritisci koji opterećuju komandni lanac vojske.
Nijedan ministar represivnog aparata ne može da prođe obaveštajnu proveru, a predstavlja političko rukovodstvo ovih ministarstava. SNS je opoziciji dao mnogo prilika.
Opozicija nikada nije uspela da predstavi nijedan jedini plan, zbir aktivnosti ili ljude koji će imati odgovor na pitanje “Šta posle?” koje bi se odnosilo na kriminalizovanu državu, duboku korupciju koja ima tendenciju epidemijskog širenja i jasnu činjenicu da SNS vlada mafijom, korumpiranim glasačima i ucenjenim javnim sektorom!
Nije uspela, ili (do sada) to nije htela da uradi – kako god.
Svejedno, ovaj nedostatak organizacije problem je i glasačima, a u okvirima aparata bezbednosti zapravo opoziciju diskvalifikuje kao realnu opciju.
Kada bi se organizovalo zajedničko telo opozicije koje bi imalo za cilj samo da se bavi pitanjem “Šta posle sa aparatom bezbednosti i ministarstvima sile”, to bi bio jasan signal sa kim treba komunicirati.
Verovali ili ne, komandni lanac u ministarstvima sile je samo na vrhu politički podoban.
Veći deo aparata (vojska oko 60%, resor javne bezbednosti- nema podataka, BIA preko 60%) nema bitno drugačiju percepciju SNS-a od apatičnih simpatizera opozicije.
Planiranje takvog tela mora da izbegne trenutne političke konstelacije jer niko ne zna kada će do smene doći i kakav će sastav prvobitne vlade biti. Zbog toga bi bilo potrebno da se u tom telu nalazi po predstavnik svake opozicione stranke (realne opozicije).
Njihova tema treba da bude metodologija preuzimanja ministarstva sile, procesuiranje SNS-ovih kadrova koji su zloupotrebili položaj.
Ovo telo bi trebalo da se obraća javnosti periodično, u formi konferencija za štampu ili pisanog saopštenja.
Kada bi posle nekoliko meseci jedno takvo telo obelodanilo program u kom će sledeća vlast preuzimati aparat i pozicionirati kadrove na osnovu prikupljenih dokaza o korupciji i drugim oblicima kriminala u toku vladavine SNS-a, nastala bi panika.
Ta iskustva su jednostavna, posle smene Vučića niko ne mora da nagađa kako će se prema njemu u službi odnositi nova vlast.
Potrebno je da ima svoju fasciklu sa dokazima koje je potrebno da prikuplja u ovom trenutku.
Takav pristup paralisao bi manjinsku grupu SNS- ovog kadra na samom vrhu ovih ministarstava.
Stvaranje pritiska na komandni lanac policije je zapravo legitimna politička borba u okolnostima gde je javna tajna da Vučić sa vlasti neće otići mirnim putem. Artikulacija “politike” u ovom procesu na osnovu prethodnih iskustava (imam ja malog, znam čoveka…komšija) predstavlja prvi signal da postoji ozbiljna formacija koja će se pitanjima bezbednosti baviti i posle dolaska na vlast.
Ujedno, potencijalna predaja policije u bilo kakvim kriznim uslovima imala bi jasnu odrednicu. Znali bi brojeve telefona i ljude koje treba da kontaktiraju jer bi oni bili izloženi stalnom nadzoru još u periodu ove aktivnosti.
Sa druge strane i glasačima bi bila poslata jasna poruka- hapsićemo ih, sudićemo im!
Za neke suštinski motiv da na izbore uopšte izađu.
Ovaj tektst sadrzi jednu ogromnu neistinu ili laz, koja cijeli tekst čini ništavnim!! Ta ogromna obmana, sastoji se u onome što je jednostavno izostavljeno, nije napisano, kao da ne postoji, a od ogromnog je značaja. Kada je pomenut petooktobarski prevrat, nigdje nisu spomenuti glavni akteri prevrata,
AMERIKANCI, pa ispada da je koalicija DOS, sama , na ovaj ili onaj način preuzela vlast. Mi tek sada otkrivamo koju je cijenu platila i plaća ondašnja i sadašnja vrhuška, onima koji su ih doveli i koji ih odrzavaju na vlasti ! Tek sada otkrivamo da je “ famozni “ RIO TINTO ušao u Srbiju odmah po osnivanju vlade Vojislava Koštunice, a kontinuitet interesa Rio Tinta podrzavali i ostvarivali su svi koji su bili na vlasti, od tada do danas. Što se tiče kontrole, izbora i organizacije bezbedonosnih sluzbi, vojske i policije, prema svemu sudeći, glavni akteri rušenja Miloševića, stvorili su svoje poslušnike na svim nivoima vlasti! Na samom početku, borio se i batrgao Koštunica, pa je veoma brzo bio „politički eliminiran“. Uloga bjednog i beznačajnog poslušnika nije se svidjela ni Djindjiću, pa je fizički eliminiran. Tadić je i te kako shvatio “ poruku pisca “ ! Od tuda se moze razumjeti i nagli zaokret politike prema KiMu, postepeno predavanje drzavnosti fantom drzavi, granicom, predajom sudstva, energetike, telefonije itd. Itd.itd. Od tada do danas R1244 nije spominjana od srpskih zvaničnika, jedino ju RUSIJA proziva. Nismo zaboravili ni Vučkovu izjavu „….. mi “ tamo “ nemamo više ništa“….
Dakle, cijela ova priča, potpuno je nerealna, ukoliko se ne uzme u obzir i utjecaj stranog faktora, koji je na našu veliku zalost, OGROMAN ! Veliki problem je i u tome što najveći broj onih koji sebe nazivaju opozicijom ,pod pokroviteljstvom stranih interesa. Zanimljiva je konstanta EUROPSKOG PUTA , za koji gradjani nikada nisu bili pitani, da li ga zele, i usprkos tome što se sama UNIJA , besprijekorno jasno izjasnila da nas ne zeli bar za narednih……….ni oni sami se nisu usudili reći ….. NIKADA…….Drzava Srbija ( oni koji je vode ) NE podnose velike zrtve u ime “ europskog puta “ , nego zato što su ucjenjeni i moraju da izvršavaju zadatke, kako bi ostali na vlasti, ili bili ustoličeni na vlast ( opozicija ) .