Nakon što su Ujedinjeni Arapski Emirati uložili novac u izgradnju vrtića, škole i dijagnostičkog centra u Novom Pazaru, na ceremoniji primopredaje ambasador te zemlje predložio je da se vrtić nazove „Abu Dabi“, po glavnom gradu Emirata, a da bolnica nosi ime osnivača Emirata — „Zajen bin Sultan el Nahjan“.
Zatražio je i da se škola, koja je dobila ime prvog srpskog svetitelja i prosvetitelja — OŠ „Rastko Nemanjić Sava“ nazove po predsedniku, šeiku Kalifi bin Zajedu el Nahjanu.
Zvaničnih reakcija na zahtev da institucije nose imena zvaničnika ili istorijskih ličnosti Emirata nema, osim rukovodstva Opštine, koje nema ništa protiv.
Donacija ili poklon
Da je reč o donaciji, možda ovaj zahtev ne bi bio toliko čudan. Onaj ko donira, ima pravo da postavlja uslove, pa i ovaj, s tim što se o tome govori pre primopredaje. Ali onaj ko poklanja, ne postavlja uslove.
U više navrata, kao i kada se govori o „Beogradu na vodi“, pominju se pokloni arapskog sveta. Hoće li Hercegovačka ili Trg Svetog Nikole promeniti ime kada kula bude gotova?
Srbija možda jeste ekonomski slabija nego ikada, ali da li je toliko slaba da mora da se odrekne nacionalnog identiteta?
Pre svega, nametnuti su nam novi pojmovi, a mi se nismo branili. I sad nam je draža bilo koja tuđica od srpske reči, a „donaciju“ obožavamo.
Reditelj i pisac đakon Nenad Ilić podseća da naša vlast slavi dobijanje kredita kao neku veliku stvar, kao poklon, zaboravljajući na kamate koje će plaćati generacije posle nas, pa kako onda da protumačimo donaciju. Treba da imamo svest o sebi, o državi i njenoj budućnosti, a mi je trenutno nemamo, kaže Ilić.
„Nema nikakve vizije budućnosti, ni šta će biti sutra, samo hvatanje kiseonika u ovom trenutku. Ova terminologija nam je nametnuta, specijalni rat traje, dovođenje u beznađe celog naroda i odsustvo vere u sebe na bilo koji način, vere u svoj narod i svoje sposobnosti, dovodi nas u situaciju da se ponašamo ovako. Šta god mi daš — odlično je“, kaže Ilić.
Humanost ili čovekoljublje
Kada na Vikipediji ukucate „humanost“, ona vas preusmeri na čovekoljublje. Ali, kao i donacija i poklon, ta dva pojma nisu ista. Oni koji se bave humanitarnim radom, to rade za platu, u Srbiji uglavnom veliku.
Vrtić i škola u Novom Pazaru izgrađeni su u rekordnom roku. Kamen temeljac za oba objekta postavljen je 20. aprila.
Ilić podseća na mit koji je vladao tokom rušenja Miloševića — ako ga sklonimo, u zemlju će ući milijarde, što se, naravno, nije desilo. Ni o kakvom poklonu i humanosti ne mogu da govorim dok nam se ne nadoknadi šteta nastala u bombardovanju, kaže Ilić.
„Sve što smo dobili posle bombardovanja neuporedivo je manje od te štete. Iz istih izvora odakle su došle bombe dolazi sitnurija koja treba da smiri jedan deo elite, da je učini poslušnom. Ova priča je vrlo jednostavna“, kaže Ilić.
Podsetimo se, bombardovanje Jugoslavije ili Iraka takođe je imalo predznak — humanitarni.
Ovaj kutak sveta više ne poznaje čovekoljublje, pomoć za koju ništa ne tražimo, volju da se pomogne bližnjem, svakom čoveku. Reč koja uključuje boga zadržala se još samo u crkvi, ali i tamo mnogi mnogo više vole — donaciju.
Tolerancija ili ljubav
Đakon Ilić skreće pažnju na još jednu zamenu teza, forsiranje tolerancije u odnosu na ljubav. Ona savršeno opisuje stanje naše svesti o sebi, drugima i svetu.
OŠ Rastko Nemanjić Sava, ploča sa ovim natpisom dočekala je donatore na svečanom otvaranju. Da li će ostati na ulazu u školu?
„Tolerancija je nešto sasvim suprotno ljubavi, tolerantnost možemo da imamo i prema nečemu sumnjivom i lažnom. Tolerancija je sumnjiv pojam koji nagoveštava neku nezainteresovanost. Znači da može i ovo i ono, šta me briga za istinu“, kaže đakon Nenad Ilić.
Da se podsetimo još nekih poklona. Rusi će nam za oslikavanje Hrama Svetog Save dati 30 miliona evra, ali nisu tražili da se posveti Svetom Aleksandru Nevskom.
Zemlja koja je Srbiji možda i najviše pomogla je Japan, koji uz svoje donacije nije imao nijedan zahtev. Zapravo jeste, predstavnici Ambasade i dalje redovno obilaze garažu beogradskog javnog prevoza da vide da li su pokloni održavani i čisti. Tako se, kažu, pokazuje poštovanje prema svakom ko u autobus uđe, svakog jutra mu se ponovo uruči mali poklon, vožnja u čistom.
Da ne bude zabune, ovo nije priča o ulaganju Emirata. Toj dalekoj bogatoj zemlji hvala što je omogućila građanima Novog Pazara da se leče i obrazuju u najboljim uslovima. Uostalom, vrtić „Abu Dabi“ baš zvuči simpatično. Nije priča ni o tome da su se Emirati kao država formirali 1972, a Nemanjići vladali Raškom u 12. veku. Ovo je priča o našoj budućnosti.
Senka Miloš
rs.sputniknews.com
