Beli nema program. Beli je protiv sistema. Beli ruši ugled države. Iza Belog stoji… Uh, ovde bi spisak postao prilično dugačak.
U poslednjih mesec dana građani su poslali dve veoma jasne i glasne poruke, koje se svode na jednu misao: Ne može više ovako!
Te poruke ne želi niko da primi.
Prva poruka je poslata 02. aprila na izborima. Fiktivni lik čije karakterne crte nedvosmisleno ukazuju na tipičnog predstavnika srpske političke elite, koji može da bude premijer, gradonačelnik, predsednik ili bilo koji drugi visoki funkcioner, dobio je 9,4% glasova na predsedničkim izborima. 340.000 ljudi je podržalo jednog takvog satiričnog lika, a sve što su predstavnici političke elite i njihovi analitičari imali da kažu, bilo je: „A, koji je njegov program?“ Da li je moguće? Da li me to oči i uši varaju, ili profesionalni, celoživotni političari pitaju fiktivnog lika, koji je njegov program? To je sve što imaju da kažu? Da li zaslepljeni svojom sujetom, političkom retorikom, hvalospevima svojih poltrona ne shvataju da je najočigledniji program Belog Preletačevića bio da ukaže na njih same!? Da ukaže na njihovo licemerje i nesposobnost da urade bilo šta za društvo i državu, da pokažu da i u toj oblasti mogu da budu bar podjednako kreativni i efikasni kao kada pune svoje džepove i džepove svojih bližnjih.
Čekaj, čekaj, ali to nije sve. Pored ovog pitanja provukla se još jedna konstatacija: „Beli je protiv sistema“. Beli radi samostalno, anarhično, nema svoju stranku, nema skupu organizacionu strukturu, nema svog tajkuna, pa je već sasvim jasno da je protiv sistema. Za razliku od većine političkih stranaka koje su za sistem, koje ga neguju i održavaju tako što zapošljavaju isključivo najvernije stranačke poslušnike, oslanjaju se na zaglupljujuće televizijske programe koji promovišu nasilje i zloupotrebljavaju lakovernost (izrazi iz Zakona o elektronskim medijima), ismevaju školski sistem kroz obesmišljavanje svakog rada i zalaganja, ismevaju poštenje i prave od našeg društva septičku jamu u kojoj ćemo na kraju svi da se udavimo. To su naši borci za sistem. Oni nisu protiv sistema, a Beli jeste!
Beli ne parodira državu, već političare. Ukoliko su neki političari stavili znak jednakosti između sebe i države, to je na prvom mestu njihov problem, a zatim naravno i problem svih nas.
Da li mi uopšte govorimo istim jezikom? Da li bilo ko od stranačkih vojnika može da pročita i shvati ovo što mi pišemo i pričamo? Da li možemo da se dogovorimo oko najmanjeg skupa stvari koje MORAMO svi da podržimo kako ne bismo propali? Znam da će različite stranke imati različite načine ostvarivanja tih ideja, ali ako bismo utvrdili taj zajednički minimum i ako bismo utvrdili kako kontrolisati i naterati bilo koju vlast da se bori za taj zajednički minimum, ova država, ovo društvo bi imali budućnost. Ovako je ne vidim. Bez zajedničke ideje i kontrole je stvarno ne vidim.
Druga poruka stiže već više od dve nedelje sa ulica Beograda i drugih gradova u Srbiji. Opozicioni političari nisu mogli mnogo da kukaju u toku kampanje na loše medijske uslove, na promene pravila igre pred početak kampanje, na povlačenje REM-a, na katastrofalni birački spisak, itd. Tako bi oterali mnogo onih koji su se kolebali da li uopšte da izađu na izbore ili ne. Ko želi da podrži nekoga ko samo kuka? Naravno, nakon završetka izbora, na te nepravilnosti mora da se stavi akcenat. Mora da se zna u kakvim uslovima je izvojevana „istorijska pobeda“ kandidata vladajuće koalicije. Kome smetaju protesti, neka ne namešta pravila igre sledeći put!
Izbori su igra većine. Demokratija bez fer uslova (ili u najgorem slučaju zakonske obaveze izlaska na izbore) opasno naginje ka partokratiji, pogotovo kada su nezavisni kontrolni mehanizmi nerazvijeni, zakržljali. Kod nas se upravo to dešava. Od trenutka raspodele nacionalnih frekvencija, kontrole oglašavanja u nezavisnim medijima, usled stranačkog zapošljavanja, politička elita ove države oblikuju raspoloženje građana vođena samo jednim ciljem – pravljenjem svoje većine koja neće imati nikakvu želju da vrši kontrolu vlasti između dva izborna procesa i teranje svih ostalih građana van medijskog prostora tako što će im izazvati osećaj gađenja tabloidizacijom društva.
Da li postoji rešenje koje će nas kao društvo izvesti na pravi put? Videli smo da od „revolucija“ nema ništa. Ostaje nam još samo evolucija, što reče Prilepak u jednom gostovanju. Sporo, ali jedino moguće. Stavljanje političara na mesto koje im pripada – servis građana. Neprestana kontrola, propitivanje, objavljivanje, deljenje saznanja, formiranje i očuvanje javnog mnjenja koje se neće plašiti i koje se neće povući pred bahatošću predstavnika vlasti. Onog trenutka kada iskorenimo stav „izabran sam i do sledećih izbora mi niko ništa ne može“, bićemo na dobrom putu. Mi ćemo to da radimo iz Mladenovca, a vi odakle vam najviše odgovara. Studenti iz univerzitetskih centara (onih pravih, a ne onih izdvojenih odeljenja za funkcionerske diplome), radnici iz fabrika, seljaci sa njiva, svaki građanin iz svoje kuće, svoje porodice, svog kraja. Za takvu ideju vam ne treba lider, samo su vam potrebni ljudi, mnogo ljudi. Po mogućstvu svaki čovek u našoj državi, bez obzira na političko opredeljenje. Onda je to Samo jako! Onda možda postanemo generacija koje se deca neće stideti.
NAPOMENA: Tekst je u izvornom obliku preuzet sa zvaničnog sajta pokreta Beli Samo jako. Autor je šef odborničke grupe pokreta u Skupštini Mladenovca.
Vladimir Tripković
www.kolumnista.com
eeee moji vi ako ce Beli da vas spasava… u Brazilu su jednom kandidovali krokodila…
Ne razumete vi zašto se Beli pojavio. Nije on ni mislio da nas iz ovog čuda koje nas je snašlo može spasiti. Beli je pokazao istinu i realnost naših života. Pitaju gde mu je program? A da li je program Vlade poskupljkenje, zaduživanje, rušenje, otimanje dela plata i penzila uz sve krupne reči „To neću dozvoliti“…Napredujemo, gradimo, investitori čekaju na red – usta ti se lepe od slatkoće, štite se kriminalci,prepisuju doktorati, na TV programima užas od pornografije pa sada imamo silovatelje od 12 godina. Mašala za Vladu! A eto otkud Beli na belom konju! Ostaje nam sprdnja da se malo nasmejemo…A baš i nije za smejanje nego borba za koru hleba..