autor:P. Rakočević
Često od naših sunarodnika, najčešće od onih koji već dugo žive u Nemačkoj, u Srbiji još uvek od srpskih vlasti tretiranih kao da su „na (večitom!) privremenom boravku u inostranstvu“ čujemo, pročitamo u novinama ili vidimo na TV kanalima koje ne kontrolišu eseneslije Aleksandra Vučića, razne kritike. Često u pravcu -citat- „u Nemačkoj sve funkcioniše i sve je bolje nego u otadžbini“. Dozvoljeno je pitanje da li je zaista sve tako?
Danas bi smo se osvrnuli na kritike koje smo čuli od dosta sagovornika o zdravstvu u Srbiji. Pričali smo sa ljudima koji su, za vreme boravka u Srbiji, hteli zbog kontrole zdravlja, zbog bolesti, lakših povreda ili akutnih promena zdravstvenog stanja, da se obrate nekome od lekara. Principijelno je na osnovu važećih dokumenata –dokaza o zdravstvenom osiguranju u Nemačkoj, moguć odlazak kod lekara čiju će uslugu platiti nemačko zdravstveno osiguranje. Ipak, od onih koji su morali da posete lekara smo čuli da je baš taj korak, posle u međuvremenu stečenih iskustava, nešto na šta bi se većina naših sagovornika ubuduće odlučila samo u hitnom slučaju!
Našim sagovornicima smeta organizacija ili, po nekima i najavljivanje potrebnih pregleda telefonom neko od tzv. Domova zdravlja na koji se često niko ne javlja- ili je telefon večito zauzet. Čujemo da su preduga čekanja i da se često stiče utisak da se neki pacijenti, koji poznaju sestre ili lekare, „preko reda“ puštaju u ordinacije. Neki od naših sagovornika se žale da u mnogim Domovima zdravlja nema automata za izdavanje brojeva ko kada od pacijenata stiže na red. Kritikuje se i teže dobijanje termina za npr. potrebnu magnetnu rezonancu ili kompjutersku tomografiju, uputi za specijaliste takođe itd. Često od nekih sestara pa i lekra dobijaju preporuke da se za snimanje pomenutim aparatima obrate uglavnom poznatim privatnim ordinacijama gde se manje čeka ali se gotovinski ili kreditnom karticom ta usluga odmah plaća.
Od upitanih koji su obavili dodatne preglede tzv. magnetnom rezonancom u privatnim ordinacijama neki nisu hteli da nam odgovore na pitanje da li su od nemačkog zdravstvanog osguranja dobili nadoknadu tih troškova. Ta obaveza zakonskih nemačkih zdravstvenih osiguranja postoji. Opravdane i od lekara propisane dodatne procedure, pregledi i terapjie koje se moraju bez gubljenja vremena obaviti u Srbiji, nadoknađuju se maksimalno u iznosu koliko bi koštale i u Nemačkoj. Sve preko tih cena bi morao da snosi osiguraonik, bez obzira na državljanstvo koje ima. Po Konvenciji o zdravstvenom osiguranju Nemačke koja postoji sa više evropskih država, među koje spada i Srbija, i srpski državljani zdravstveno osigurani u Nemačkoj imaju pravo na akutno potrebne zdravstvene usluge i u otadžbini. U posebnim izuzetcima nemačko zdravstveno osiguranje može da dozvoli i da plati dugotrajnija lečenja hroničnih oboljenja u inostranstvu ali se o toj mogućnosti mora na vreme tražiti saglasnost nemačkog zdravstvenog osiguranja.
Možda i po nekoj inerciji da je u Srbiji mnogo čega lošije nego u Nemačkoj čuli smo i priču o akutno potrebnim posetama lekaru. Najveći deo ispitanika su nam rekli –citat- u Nemačkoj je sve bolje, sve funkcioniše a u Srbiji, navodno, posebno u Domovima zdravlja u manjim gradovima vlada još uvek čuvena, često zbog lošeg izgleda građevine, loše, stare opreme itd. čuvena „tiha jeza“! Da li je zaista tako? I tu su mišljenja naših ljudi dosta podeljena. Najviše im i u Srbiji ali i u Nemačkoj smeta skoro svuda potrebno zakazivanje termina –čak i kod „običnog“ lekara opšte prakse. Čekanja za termin, koja mogu da idu i do 3 meseca pa i duže, npr. za preglede kod specijalista, očinih lekara, radiologa, ortopeda isl. su, posebno u manjim mestima gde lekara specijalista nema pa su putovanja u veći grad obaveza, skopčana sa dugim čekanjima na termin. Ona su u Nemačkoj, kao i u Srbiji, uvek podložna kritikama. I kada dobijete tgermin npr. u Štutgartu, žali nam se Miroljub Maksimović, tamo vas očekuje tro- do petominutna „medicina“! Imam utisak da me lekar specijalista gleda jednim okom a drugim pilji u svoj kompjuter i tako me zbrza da na kraju pegleda ne znam ni gde sam ni zašto sam bio! Kod nas u Novom Sadu, kaže nam Miroljub, kada nekad i posle dužeg čekanja na termin dođeš na red kod lekara-specijaliste, on se bar zadrži sa tobom dovoljno dugo da te pregleda i da ti objasni neke stvari. U Nemačkoj –retko!
Pokušali smo da kroz pregled dostupne literature nađemo potvrdu ili demant Miroljubove tvrdenje o ekspresnom obavljanju pregleda kod npr. lekara opšte prakse u Nemačkoj. Činjenica je da su zdravstvene usluge u Nemačkoj privatizovane, čak su i mnoge bolnice u privatnom, gradskom ili vlasništvu crkve, Crvenog krsta ili neke slične humanitarne organizacije. Interes lekara- vlasnika ordinacije je razumljiv- da za razliku od ranijih medicinara, što pre isplate ordinaciju, naprave kuću, vikendicu ko zna gde, kupe čamac, jahticu isl. –a neki i da češće od proseka putuju po svetu. Naravno ne svi ali je svakako previše onih za koje bi Srbi rekli da su alavi na pare! A da se pare zarade, portrebno je da dnevno što više pacijenata skoro „protrči“ kroz ordinaciju!
Ta „trka“ kroz ordinaciju je uslovljena sistemom nadoknade lekarima za, tzv. uobičajeno obavljeni pregled koji plaćaju zdravstvena osiguranja. Tako na primer lekar za pregled deteta do 4.-te godine života dobija samo 24 €, za mladića do 19 godina sleduju samo 15,50 €, do 55 godine života pacijenta je cena samo 30 centi veća i iznosi 15,80 € Za pregled starijih osoba do 75. godina se dobija 24,10 a od 76. godine života pacijenta lekar kasira 30,70 €! Naravno po tromesečju (kvartalu) bez obzira da li je pacijent došao samo jendom u ordinaciju ili 10 puta u toku tromesečja! Naravno neke dodatne radnje kao uzimanje krvi i mokraće za analizu, ultra zvuk ili potrebni opširniji pregledi isl. se takođe dodatno plaćaju. Ali ako pitate nemačkog lekara opšte prakse čućete uvek isti odgovor –oni dobijaju po sopstvenim shvatanjima premalo novca za njihov rad.
Po izveštaju Savezne lekarske komore u Nemačkoj je ukupno 185.298 lekara i psihoterapeuta u lekarskim ordinacijama ukjlučujući 22.830 u tuđim ili zajedničkim ordinacijama zaposlenih lekara, i oko 26.300 lekara u tzv,. zajedničkim medicinskim centrima. 2023. g. je postojalo 110.114 lekarskih ordinacija. U bolnicama radi 217.339 lekara. To znači da oko 420.000 lekara u Nemačkoj opskrbljuje, ukljućujučujući i novoprodošle azilante, begunce od rata u Ukrajini itd 85 miliona stanovnika ili po lekaru 202 pacijenta! Naravno da najveći teret lekarskog posla pada na privatne ordinacije opšte prakse ali i na specijalističke privatne ordinacije.
Jedna svetska organizacija je ne tako davno ispitivala koliko minuta provedu pacijenti na pregledu kod svog lekara. Za neke države su rezultati poražavajuči. Pomenimo samo neke – u Pakistanu pacijent stigne, za prosečnih 1,8 minuta, da lekaru kaže samo dobar dan i do viđenja. Slično je i u Kini sa 2 minuta, Indiji sa 2,3 minuta, Mađarska je samo malo bolja sa 6 minuta po pacijentu, Poljska 10,3 minuta, Francuska 16 minuta, Rusija 17,2 minuta, Bugarska sa odličnih 20 minuta, SAD 21,25 minuta. Na prvom mestu je Švedska gde lekar zaista provede sa pacijentom u proseku 22,5 minuta! Nemačka je sa samo 7,6 minuta po pacijentu katastrofalna za sistem zaštite ljudi koji možda najviše efektivno rade, pa i češće oboljevaju od drugih u Evropi! Jer, ruku na srce, kako će za tih 7 minuta lekar poslušati vašu priču šta vas boli, pregledati, posavetovati kako dalje i propisati potrebne medikmente?
Da bi po napred pomnutoj tarifi po kojoj će lekar biti plaćen od zdravstvenog osiguranja dovoljno zaradio, nemački lekar mora da radi kao na pokretnoj traci! Gde je tu medicina, gde preventivni razgovori, gde savetovanja- to zaista niko ne moža da objacni. Zato neke prostije radnje lekari prepuštaju svom jefinijem pomoćnom osoblju ili očekuju da im pacijent za vreme čekanja u čekaonici da dođe na red ispuni čitavu listu pitanja zašto dolazi, od čega je bolovao, koje medikamente koristi, kakav mu je krvni pritisak i podosta drugih pitanja kako bi kroz skoro autoanamnezu pacijenta, koja često može da bude pogrešna, se „smanjio“ posao lekara da ga u proseku zaista pregleda za samo prosečnih malo više od 7 minuta!
Pošto u rezultatima pomenutog ispitivanja nismo našli podatke o vremenu provedenom po pacijentu kod lekara u Srbiji, polazimo od toga da je, od lekara do lekara koji ne moraju da rintaju kao Nemci da bi dovoljno zarađivali jer uglavnom imaju skoro fiksne, dosta male plate- plus određene dodatke, rad je lagodniji i za pacijenta i za lekara. Vremena dovoljno –ako se lekru nigde ne žuri! A drugi pacijenti –neka čekaju jer je u Srbiji malo lekara pa rad lekara očigledno ide polako, polako!
Nemački podaci govore da skoro 900 lekara iz Srbije već rade uglavnom u nemačkim bolnicama, gde rad ali ni priliv pacijenata nije mimo mogućih kapaciteta klinike toliko ubrzan da bi lekarti bržim „protokom“ pacijenata više zarađivali. Njihove plate se kreću po važećim tarifama. Iako lekarsko-sestrinski esnaf zaposlenih u bolnicama stalno kuka kako previše rade i imaju premalo zaposlenih, ljudi sa kojima smo razgovarali, a neki od njih su bili i više puta na stacionarnom lečenju u bolnicama, ne dele uvek to mišljenje. Starina Petar S. –danas 87 godina i 65 godina u Nemačkoj nam kaže da se dobro seća njegovog prvog lečenja u bolnici kada su se sestre zaista starale o svakom pacijentu. Mnoge su morale i da svakodnevno dezinfikuju krevete, počiste sobe i wc i da više puta u toku dana svrate do pacijenta- da pitaju šta mu treba ili da porazgovaraju bar dva, tri minuta.
Danas su svi pomoćni poslvi prebačeni na privatne firme- od dezinfekcije i priprema kreveta za nove pacijente, do čišćenja sobA i wc-a, čak i hranu donosi posbna posluga –a sestara u toku dana –nigde- tvrdi Petar, osim ako ih pozoveš zvoncetom pa se jave, nekada i posle desetak minuta. Ali ih često srećem u „šenji“ hodnicima ili u grupi u tzv. „sestrinskoj sobi“ gde kafenišu, pričaju ili „listaju“ kompjuter. Lekara možeš videti u toku jutarnje vizite i-to je to. Retko se neko od lekara bez neke preke potrebe, znači „dobrovoljno“ pojavi i u toku dana bar da pita pacijenta kako mu je. Komunikacija pacijent-lekar bar uz nekoliko „privatnih“ pitanja i odgovora skoro da ne postoji. Ali ipak, svi oni, sudeći po novinama, kaže nam Petar, naglas kukaju o premnogo posla i o malim platama! Gde su nestali svi oni medicinski radnici od pre pedesetak godina koji su zaista radili u bolnicama dan i noć na ljudsko zadovoljstvo pacijenta, pita se naš sagovornik.Nartavno da naš razgovor sa nekolicinom nekadašnjih pacijenata nije reprezentativan za celu branšu i da, verovatno, postoje u nekim klinikama i drugačiji, bolji odnosi sestra-pacijent-lekar.
Iz razgovora sa dvadesetak starijih sugrađana, koji po prirodi stvari češće odlaze lekarima u Nemačkoj ali su kod lekara više puta su bili i u Srbiji, neki od njih su i stacionarno lečeni- tvrde da je tzv. aparativna medicina- korišćenje raznih aparata u Nemačkoj bolja, izbor lekova opširan ali da kod Nemaca nedostaje u Srbiji koliko toliko uobičajenost ljudskog odnosa i razgovora lekara i sestara sa pacijentima i obrnuto. Naravno, da kao i na svim poljima života, uvek postoje i izuzetci koji, kako se kaže, potvrđuju pravila. Zato je, bar gledano sa te ljidske strane mogućih razgovora sa sestrama i lekarima, Srbija ipak, kažu naši sagovornici, ispred nemačkog načina prebrzog rada u mnogim ordinacijama gde sve prolazi kao na nekoj tekućoj traci! I sve to za dokazanih u proseku oko 7 minuta po pacijentu!
Ako bi se lekari u privatnim ordinacijama sa svakim pacijentom zadržavali po 20 i više minuta, onda bi prosečne zarade, koje vidite u našem grafikonu ovde u prilogu, bile daleko manje. E, to naravno ne odgovara Nemcima a možda ne bi odgovaralo ni našim lekarima, kada bi imali mogućnost naplate svojih usluga po tarifama koje važe po pacijentu a ne po mesečno obavljenom radu. Onda bi, možda, i oni i medicinske sestre jednostavno, kao i Nemci, sa samo 7 minuta po pacijentu, zbog moguće gomile zarađenog novca , u razgovorima sa pacijentima -zaćutali!
