Da li je došlo vreme da zahtevamo četvorodnevnu radnu nedelju?

0
70

Umesto pokušaja da se vratimo na davno izboreno a danas ugroženo radno vreme oličeno u tri osmice, trenutak je zreo da budemo ambiciozniji i da se borimo za četvorodnevnu radnu nedelju.

Čekiranje pri izlasku iz fabrike; Foto: Marko Miletić / Mašina

Krajem 2019. godine, Savez samostalnih sindikata Kragujevca izneo je inicijativu za uvođenje zabrane rada nedeljom u trgovinskoj delatnosti. Iako ovaj predlog nije dobio obrise razrađene kampanje sama ideja je dobro prihvaćena u javnosti, pa su tako različite, mahom neformalne grupe stvorene na društvenim mrežama, krenule samostalno da razvijaju i promovišu zahtev za zabranu rada nedeljom u marketima.

Čak i ovako skroman zahtev za regulisanje radnog vremena, i to u samo jednoj delatnosti, brzo je naišao na protivljenje, i to sa samog vrha vlasti. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je izjavio: „Svaki čovek bi hteo da ima zagarantovano slobodno vreme. Ali možeš ti, ali nemoj mene da teraš, ja hoću da radim.“ Usledile su i izjave predsednika koje u cilju rasta ekonomije podstiču duže radno vreme „Sada, kad imamo rast ekonomije treba da ga podstičemo, da se hvalimo da radimo više, a ne manje.“

Ipak, inicijativa za zabranu rada nedeljom u trgovinama dobila je svoj zamah nekih mesec dana nakon predsednikovog odbacivanja ove ideje. Zvanični početak pandemije korona virusa u Srbiji i uvođenje policijskog časa pokazalo je velikom broju ljudi da je moguće nabaviti sve potrebne namirnice a da se ne ide u prodavnicu svaki dan, odnosno i vikendom, dok je veliki broj radnica i radnika koji rade u marketima uvideo da nije došlo do pada prometa iako nisu radili vikendom. U tom periodu je u grupama na društvenim mrežama porastao broj ljudi koje podržavaju zabranu rada nedeljom u trgovinama, pokrenute su značajne diskusije, govorilo se o peticijama i referendumu, bilo je sve više pažnje u medijima. Čak je i deo privrednika podržao inicijativu za zabranu rada nedeljom.

Iako se ova inicijativa nije odnosila na skraćivanje radnog vremena, već samo na zabranu rada nedeljom, ona predstavlja prvi jasniji pokušaj regulisanja radnog vremena u Srbiji nakon mnogo vremena i više decenijske regresije nekada izborenog prava za osam sati rada, osam sati slobodnog vremena i osam sati sna.

Sredinom 1922. godine, u tadašnjoj Kraljevini SHS, donet je Zakon o zaštiti radnika kojim je prvi put na ovim prostorima uvedeno osmočasovno radno vreme. Istini na volju, to za tadašnje prilike napredno rešenje važilo je samo za industrijska preduzeća sa više od petnaest zaposlenih, kojih u zemlji sa slabo razvijenom industrijom i nije bilo mnogo. No kako god bilo, bio je to značajan rezultat višedecenijske borbe socijalističkog i radničkog pokreta jugoslovenskih zemalja.

Od tada je prošlo gotovo sto godina, a u Srbiji i dalje veliki broj ljudi radi više od osam sati dnevno. Ako je suditi po evropskoj statistici, prosečno radno vreme u Srbiji je gotovo 43 sati nedeljno, odnosno prosečno radno vreme je duže od osam sati dnevno. Poređenja radi, prosečno radno vreme u Evropskoj uniji je 37,2 sata nedeljno.

Sada, sto godina nakon uvođenja osmočasovnog radnog vremena, došao je trenutak da se ponovo borimo za skraćivanje radnog vremena. Međutim, zašto bismo se zadovoljili samo zabranom rada jedan dan u nedelji, zašto ne bismo tražili znatnije skraćivanje radnog vremena na 32 sata nedeljno, odnosno četiri umesto pet radnih dana, uz zadržavanje istih zarada za sve radnike i radnice?

Da Vas podsetimo:  Ministrulja i pustoš od litijumskih milijardi
Sezonski radnik iz Srbije u fabrici ribe u Kodiaku na Aljasci koristi priliku da malo odspava u fabričkoj hali tokom iznenadnog kvara mašine; Foto: Igor Pavićević / Kamerades

Zašto nam je potrebno kraće radno vreme?

Možda bi bilo ispravnije pitati – a zašto bismo ovoliko radili? Iako bi se u svakoj državi mogle naći određene lokalne specifičnosti, razlozi za podržavanje zahteva za skraćivanje radnog vremena gotovo su identični širom sveta.

Naravno, radnici u razvijenim zemljama često imaju bolje radne uslove i nešto veću sigurnost, međutim istraživanja pokazuju da su nejednakosti u platama sve veće u svim zemljama, pa tako bez obzira na to da li se radi o centru ili periferiji kapitalističkog sistema radnici nisu adekvatno plaćeni za sve veći broj radnih sati. Tako u Srbiji rast prosečne plate, kojim se vlast hvali, zapravo govori o tome da prihodi rastu upravo gornjem sloju društva. Prema poslednjim podacima, prosečna neto zarada za avgust 2021. godine u Srbiji je iznosila 64.639 dinara, međutim medijalna zarada, odnosno iznos do kojeg dolaze plate siromašnije polovine ukupnog broja radnika i radnica, iznosila je 49.933 dinara. Taj iznos nije dovoljan da pokrije prosečnu potrošačku korpu. Ovome treba dodati i da oko 300.000 ljudi zarađuje minimalac, koji ne pokriva čak ni minimalnu potrošačku korpu, čiji sadržaj nije dovoljan za iole pristojan život.

Niske plate za veliki broj radnih sati samo su deo problema, pošto se veliki broj radnika i radnica u Srbiji suočava s neplaćenim prekovremenim radom. Nažalost, čak i oni radnici i radnice koji imaju dokaze da im prekovremeni sati nisu isplaćeni i koji pokrenu sudske parnice protiv poslodavaca često ostaju uskraćeni za zarađeni novac zbog izuzetno sporog rešavanja sporova iz domena radnog zakonodavstva. Veliki je broj i onih koji s poslodavcima imaju sklopljene ugovore u visini minimalne zarade dok se ostatak zarade isplaćuje „na ruke“. U tim situacijama isplata prekovremenih sati često ostaje na dobroj volji poslodavca.

Ujedno je, gotovo svima, potrebno sve više vremena da dođu do posla. Veliki gradovi nemaju adekvatan javni prevoz, zbog čega sve veći broj radnika i radnica putuje privatnim automobilima, što dovodi do gužvi i „špica“ upravo onda kad najveći broj ljudi ide na posao ili se vraća. Oni koji žive u selima i putuju do gradova suočeni su sa sve manjim brojem polazaka autobusa i sve težim dolaskom do posla. Sve to oduzima više vremena, koje nije uračunato u radno vreme, i povećava troškove koje poslodavci često ne pokrivaju u potpunosti. Kraća radna nedelja doprinosi i zaštiti životne sredine pošto bi dovela do smanjivanja broja vozila na ulicama, pa tako i do manje emisije štetnih gasova.

Period pandemije je, između ostalog, doveo i do buma u takozvanoj gig ekonomiji, pa su na ulicama velikih gradova sve vidljiviji dostavljači koji rade preko aplikacija. Ne samo da ih je više, već ovi ljudi i rade sve duže – kako bi došli do pristojnih zarada dostavljači su prinuđeni da provedu i po više od deset sati na ulicama. Pošto ih ni kompanije za koje rade ni država ne prepoznaju kao radnike, ovi ljudi nemaju regulisano radno vreme, a mogućnost ostvarivanja pristojne zarade direktno je povezana s tim koliko vremena ćete provesti s torbom na leđima. U sličnoj situaciji „beskrajnog radnog vremena“ nalazi se i veliki broj malih preduzetnika, odnosno samozaposlenih radnika i radnica, koji su prinuđeni da rade po čitav dan, često obavljajući više različitih poslova, od proizvodnje i usluga do birokratsko administrativnih poslova, kako bi održali svoje radnje, firme ili agencije i isplatili zarade zaposlenima ako ih imaju.

Da Vas podsetimo:  Slučaj Geoks: Da li ćemo sada staviti prst na čelo

Naravno, radnici koji se tako iscrpljuju biće u većoj opasnosti da dožive povrede na radu, ili naprave greške koje mogu naneti štetu i drugima. Takvo iznurivanje na poslu je i sve češći uzrok stresa i depresije koji ne utiču samo na pojedince već i na njihove porodice i okolinu. Zbog velikog broja radnih sati i sve poroznije granice između radnog vremena i vremena za odmor, psihičko zdravlje velikog broja radnika i radnica toliko je ugroženo da je čak i Svetska zdravstvena organizacija prepoznala izgaranje na poslu (burnout) kao zdravstveni poremećaj.

Veoma je značajna i feministička perspektiva skraćivanja radnog vremena. Radnice su slabije plaćene od svojih muških kolega u gotovo svim oblastima, a pored toga najveći teret (neplaćenog) kućnog rada i naročito brige o deci i starima i dalje pada na žene. Zato bi žene mogle imati i razlog više da podrže skraćivanje radne nedelje uz zadržavanje plata u visini onih koje imaju kolege. Kraća radna nedelja mogla bi stvoriti prostor za ravnomerniju raspodelu kućnih poslova među muškarcima i ženama, kao i više slobodnog vremena koje je moguće posvetiti sopstvenom razvoju, porodici i prijateljima.

Protest sindikata; foto: Marko Miletić / Mašina

Kako do kraćeg radnog vremena?

Škotska je poslednja od zemalja koje ulaze u probni period skraćivanja radne nedelje na četiri dana uz zadržavanje istih plata. Prema istraživanjima javnog mnjenja, čak 83% ispitanika podržava ideju skraćivanja radnog vremena uz zadržavanje plata na istom nivou, a period pandemije koji je pokazao da kompanije mogu da se prilagode drugačijem radnom vremenu kao i radu od kuće su za najveći broj ljudi razlog što podržavaju ovu ideju. Ovako široka podrška skraćivanju radne nedelje primorala je najveće stranke da ovu ideju stave u svoje programe i da nakon poslednjih izbora pokrenu probni period. Vlada Škotske će izdvojiti deset miliona funti kao vid pomoći kompanijama kako bi ove testirale mogućnosti prilagođavanja na kraće radno vreme.

Najpoznatiji primer je pionirsko skraćivanje radnog vremena na Islandu. Ova država je od 2015. do 2019. godine sprovodila probni period četvorodnevne radne nedelje u kojem je učestvovalo 2.500 zaposlenih (što je 1% radne populacije Islanda). Čak 86% onih koji su radili skraćeno za iste plate je reklo da im je to dramatično poboljšalo uslove života, a veliki broj muškaraca je rekao da su mogli više da se posvete kućnim poslovima kao što su čišćenje i kuvanje.

Slični eksperimenti sprovedeni su ili se sprovode i u Švedskoj, na Novom Zelandu, u Japanu, a za sada će najveći biti realizovan u Španiji, koja će iz državnog budžeta izdvojiti pedeset miliona evra za pomoć kompanijama koje se odluče za ovaj korak.

Da Vas podsetimo:  Zločin “narodnih“ poslanika u Skupštini

Važno je pomenuti da se vlade svih ovih država, pa ni pojedinačne kompanije koje učestvuju u probama, nisu odlučili za skraćivanje radnog vremena zato što su zabrinuti za dobrobit radnika i radnica. Pokušaji skraćivanja radne nedelje koji se dešavaju rezultat su pritisaka levih i zelenih organizacija civilnog društva, sindikata i progresivnih političkih partija čije kampanje za skraćivanje radnog vremena u određenim političkim konstelacijama uspevaju da dođu do izvršnih vlasti. Ispostavilo se da je period pandemije, sa svim svojim teškoćama, mnogima pokazao da je moguće promeniti odnos prema radnom vremenu bez preteranih gubitaka ni za radnike ni za poslodavce. I ne treba da čudi što se baš u ovom periodu ekonomske i društvene krize jasnije eksperimentiše sa skraćivanjem radne nedelje – prethodna značajna skraćivanja radnog vremena nisu se dešavala u periodima konsolidacije kapitala već upravo u momentima njegove krize – nakon Prvog, pa zatim nakon Drugog svetskog rata, što su ujedno i periodi kada je baš kroz isticanje ovakvih zahteva jačao radnički pokret.

Mnogi bi se zapitali, s pravom, ali otkud za to para? Videli smo da su sve države koje su pristupile testiranju skraćivanja radnog vremena izdvojile za to neki novac iz javnih budžeta.

Srbija je samo u periodu od četiri godine (2016–2020) za subvencije za investitore izdvojila gotovo 460 miliona evra, dok je tokom pandemije, do sada, iz državnog budžeta za pomoć građanima i privredi izdvojeno 235 milijardi dinara. Pitanje je samo da li je vlast spremna da novac uloži u nešto što bi donelo stvarno poboljšanje položaja većini ljudi.

Ipak, da bismo zaista došli do kraćeg radnog vremena potrebno je još mnogo računica, kampanja i pritisaka na vlast i poslodavce. Recimo, nužno je menjati i Zakon o radu, prema kojem (član 50) puno radno vreme ne može da iznosi manje od 36 sati nedeljno. Izmene ovog zakona svakako će biti na dnevnom redu u dogledno vreme, pa bi tako i pitanje regulisanja radnog vremena moglo da bude jedna od stavki za stvaranje široke koalicije koja bi zagovarala izmene delova zakona koje bi išle u pravcu omogućavanja četvorodnevne radne nedelje.

Bez obzira na različite mogućnosti i očitu potrebu velikog broja ljudi da se radno vreme skrati, verovatno bi mnogi ekonomisti, političari i privrednici rekli kako „to u Srbiji nije moguće“. Iz perspektive onih kojima je profitni interes na prvom mestu to nije ni poželjno, ali je iz perspektive radnika i radnica skraćivanje radnog vremena nužno. Niko ne treba da očekuje da će se radno vreme skratiti samo od sebe; kao i pre sto godina, to je pitanje društvene i političke borbe u koju će organizacije civilnog društva, sindikati i progresivni politički pokreti morati da uđu kako bi napravili korak ka stvaranju veće jednakosti među ljudima i životnog prosperiteta za radnike i radnice.

autor:Marko Miletić

https://www.masina.rs/

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime