Da li je Evropi bolje posle NATO agresije na Srbiju?

Ni danas, 22 godine od okončanja oružane agresije NATO-a protiv naše zemlje, niti ikada u budućnosti, ne smemo izgubiti iz vida osnovne činjenice. Bila je to oružana agresija izvršena kršenjem Povelje OUN, Završnog dokumenta OEBS-a iz Helsinkija, drugih međunarodno-pravnih opšteobavezujućih dokumenata, kao i zaobilaženjem Saveta bezbednosti OUN kao najodgovornijeg tela za pitanja mira i bezbednosti u svetu.

Reč je o najgrubljem napadu na evropski i globalni sistem mira i bezbednosti uspostavljen na rezultatima Drugog svetskog rata. O zločinu protiv mira i čovečnosti za koji još uvek niko nije odgovarao. Za ogromne ljudske patnje i žrtve, za materijalna razaranja, za korišćenje oružja sa osiromašenim uranijumom i drugih sredstava i metoda masovnog uništavanja, za destabilizaciju Balkana, Evrope i svetskog pravnog poretka uspostavljenog stvaranjem Ujedinjenih nacija, najveću odgovornost snose tadašnji lideri SAD, Velike Britanije, Nemačke i Francuske – Bil Klinton i Medlin Olbrajt, Toni Bler, Gerhard Šreder i Žak Širak.

Kulturi pamćenja danas se u Srbiji posvećuje sve veća pažnja. Beogradski forum za svet ravnopravnih i Klub generala i admirala dali su veliki doprinos tome. Sve pojave i događaje iz novije istorije ove organizacije su nazivale pravim imenima.

Već više godina svedoci smo da državne, naučne i kulturne institucije, kao i najvažniji mediji, napad NATO-a na našu zemlju 1999. ispravno ocenjuju kao oružanu agresiju, ilegalni čin i zločin protiv mira i čovečnosti. To je značajna pozitivna promena u odnosu na raniju višegodišnju praksu. I razume se, nije reč samo o formalnom ili protokolarnom odnosu, o iskazivanju poštovanja prema žrtvama i braniocima zemlje, prema slobodarskim tradicijama naroda. Sve to je jasno, potrebno i normalno.

Daleko je važnije da jedinstvo u pravilnom ocenjivanju „agresije“, „terorizma“, „separatizma“, „jednostranog otcepljenja“ preraste u najširu saglasnost kada je reč o politici zaštite suvereniteta i teritorijalnog integriteta zemlje, nužnosti poštovanja ustavnog poretka, pozivanju i oslanjanju na međunarodno pravo i posebno na Rezoluciju SB UN 1244. U tom pogledu svakako je potrebno daleko više posvećenosti, doslednosti i istinskog dijaloga.

Priznanje Zemanu

Treba odati priznanje predsedniku Češke Republike Milošu Zemanu za njegovu ljudsku, državničku i intelektualnu hrabrost iskazanu nedavnim javnim izvinjenjem Srbiji i srpskom narodu zato što je njegova zemlja učestvovala u agresiji NATO-a 1999. godine.

Ovo izvinjenje ima višestruki istorijski značaj. Najpre, ono oslobađa odnose dve prijateljske i bratske zemlje i naroda neprirodnog balasta iz novije istorije i otvara prostor za dalje jačanje međusobnog poverenja i produbljivanje saradnje. Posebno je značajno što je predsednik Zeman našao razlog da podseti na solidarnost naše zemlje i naroda sa Čehoslovačkom 1938. i 1968, što svakako nije puka istorijska reminiscencija već poruka i opomena. Njegovo izvinjenje vidimo i kao nukleus nove savesti Evrope, kao povod za razmišljanje lidera drugih zemalja članica EU i NATO-a da se, u bližoj ili daljoj budućnosti, odluče na slične korake. Ne samo zbog ispravljanja teških nepravdi prema Srbiji i srpskom narodu već jednako, ako ne i više, zbog potrebe obnove identiteta, dostojanstva, autonomnosti i napretka same Evrope.

Posle era kolonijalizma, ratova za preraspodelu kolonija, fašizma i genocida, gramzivosti i nehumanosti multinacionalnog korporativnog liberalizma i intervencionizma, Evropi bi dobro došla moralna i civilizacijska katarza. Kakva bi bila vizija civilizacije koja bi nastavila da služi kao okrilje za bizarne geopolitičke kombinacije, ogoljeni ekspanzionizam, stigmatizaciju, razbijanje i kažnjavanje „neposlušnih“ nacija, za obnavljanje propalih osvajačkih projekata?

NATO Bombardovanje Srbije – Foto: EPA/snimak ekrana YouTube

Izjava predsednika Zemana svedoči i o pravoj prirodi odnosa unutar NATO-a u kojima najmoćniji odlučuje, dok drugi to izvršavaju nadajući se nagradi. Na toj osnovi većina evropskih zemalja bila je uvučena u sraman prvi rat na evropskom kontinentu posle Drugog svetskog rata, u rat protiv Evrope, njene stabilnosti i autonomnog razvoja. Kooperativnost tokom agresije na Jugoslaviju nekim zemljama je priznata kao dokaz usvojene demokratije, kao prijemni ispit za ubrzani ulazak u članstvo NATO-a i EU. Na toj osnovi Srbiji i srpskom narodu naneta su velika zla, izazvane velike ljudske žrtve, ogromna šteta i zastoj u razvoju.

Da li je Evropi, zaista, bolje zato što je pre 22 godine učestvovala u razaranju Srbije, da li je zbog toga danas jedinstvenija, samostalnija, (samo)poštovanija, da li je evropski sistem bezbednosti (OEBS) pouzdaniji i funkcionalniji nego što je bio pre NATO agresije? Da li je bliža zajedničkom domu ravnopravnih naroda od Sueca do Vladivostoka, ili je odustala od te vizije? Kakve su posledice NATO agresije na sistem UN i međunarodno pravo?

EU i Srbija

Srbi su narod koji je sebe uvek video kao deo Evrope, doprinosio njenoj slobodi, kulturi i njenim vrednostima čak i više nego mnoge članice EU. Kada se danas analizira odnos EU prema Srbiji i srpskom narodu u toku protekle tri decenije, odnos prema vitalnim srpskim nacionalnim i državnim interesima, kada se posebno razmisli šta je pozadina nastojanja da se Srbija prinudi na odricanje od Kosova i Metohije, od suvereniteta, teritorijalnog integriteta i identiteta, ne može se odoleti oceni da nekome unutar EU smetaju kako istorijska uloga i doprinos Srbije Evropi, tako i njena nezavisnost, međunarodni položaj i razvoj danas. Čak, da smetaju i sama podsećanja na to!

Ako ovo ima osnova, onda se otvara daleko važnije pitanje – kuda stremi EU kojoj je važnija ilegalna, natovsko-terorističkom silom nametnuta tvorevina, nego suverena i celovita Srbija, članica i osnivač Lige naroda, OUN, OEBS, UNESKO?

Srbija je kroz istoriju naučila da bude strpljiva, izdržljiva i dostojanstvena, s jasnim i dugoročnim pogledom u budućnost. Ovo je vreme dubokih promena. Multipolarni poredak je deo nove realnosti. U tom poretku postoje značajni prostori za demokratizaciju međunarodnih odnosa, poštovanje principa suverene ravnopravnosti, teritorijalnog integriteta i suvereniteta, za jačanje uloge međunarodnog prava i UN. Te prostore treba osvajati i ispunjavati usklađenim aktivnostima i novim inicijativama što više miroljubivih zemalja.

Ovo je vreme novih izazova i za srpsku politiku i diplomatiju, i u načelu i posebno kada je reč o naporima za zaštitu vitalnih nacionalnih i državnih interesa u rešavanju pitanja budućeg statusa pokrajine Kosovo i Metohija. Ako je 1999. Rezolucija SB UN 1244 bila maksimum koji se mogao obezbediti dok je zemlja bila pod NATO bombama, onda je taj opšteobavezujući međunarodni pravni akt danas minimum od kojeg se ne sme odstupati. Taj dokument je kompromis čija je suština poštovanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije, na jednoj, i široke autonomije za Kosovo i Metohiju u okviru Srbije, na drugoj strani.

Suština dijaloga treba da bude u naporu za konkretizaciju i primenu te dve osnovne komponente kompromisa, kao i izvršavanje neizvršenih obaveza iz Rezolucije 1244 (slobodno, bezbedno i dostojanstveno vraćanje 250.000 prognanih Srba i drugih nealbanaca, bezbednost i sloboda kretanja, vraćanje dogovorenih kontingenata VS i policije, demilitarizacija i dr.).

Dok neko blokira dijalog, ne izvršava prihvaćene obaveze, krši Rezoluciju 1244 SB, dok neko sve to odobrava, stvara i naoružava tvorevinu koja silom opstaje izvan svakog međunarodnog zakona, standarda i opšteobavezujućih odluka SB UN, niko nema prava da vrši pritiske, preti ili ucenjuje Srbiju, ili da je optužuje za „zamrznuti konflikt“. Konflikt su zamrzli oni koji su, kao klikom prekidača, prekinuli izvršavanje Rezolucije SB UN 1244 u času čim je Srbija izvršila sve svoje obaveze. Postavljanje rokova, ucenjivanje Srbije, mahanje nekakvim „sveobuhvatnim pravno-obavezujućim dokumentom“ iza leđa Srbije, uz pozivanje na slučaj „dve Nemačke“, inflacija „nepostojećih papira“ – samo potvrđuju da zapadni centri moći ne žele drugo osim da Srbiji izreknu još jednu kaznu: kaznu oduzimanja najsvetijeg dela državne teritorije, poništavanja nacionalnog identiteta i samopoštovanja. Takav prilaz teško da bi se mogao drugačije okarakterisati osim kao – produženi zločin.

Unipolarni svet ne može se reinkarnirati ni pritiscima, ni pretnjama, niti vojnom silom iako zapadni centri moći još uvek od toga ne odustaju. O tome svedoče i tekuće sinhronizovane demonstracije moći od Baltika, preko Crnog mora do Sredozemlja i Nigera, kao i u Indo-Pacifiku. Ratnohuškačkom propagandom najpre se proizvode i nameću nosioci „malignih uticaja“ i „revizionisti“, a onda se zastrašenima nude zaštita i branioci, svrstavanje u „ligu demokratija“. Izazivanje tenzija, nespokojstva i konflikata su integralni deo militarizovanog liberalnog korporativnog sistema.

Spomenik Milici Rakić i ostaloj deci uijenih u NATO agresiji – Foto: Vikimedija/Simon Legner

Briselski format

Čini se da se proteklih meseci i sedmica previše bavimo dnevno-političkim pitanjima koja se tiču dijaloga u Briselu. Zaobilazi se pitanje – da li u Briselu uopšte može doći do pravednog, uravnoteženog i održivog kompromisa, imajući u vidu da se EU nije pokazala kao nepristrastan posrednik niti kao faktor koji garantuje sprovođenje dogovora?

Uveren sam da to nije moguće jer briselski format dijaloga (pregovora) ima konstrukcione greške. Prvo, većinu članica EU čine zemlje članice NATO-a koje su učestvovale u agresiji s geopolitičkim ciljem: oduzeti Kosovo i Metohiju od Srbije i pretvoriti ga u američku/NATO vojnu bazu s ulogom u primeni strategije širenja na Istok. Niko ozbiljan ne može poverovati da EU takva kakva je iskreno želi ili može biti fer i nepristrasni posrednik. Drugo, briselski format se zasniva na konceptu ogoljene trgovine po principu – Srbija se odriče Kosova i Metohije, priznaje ga kao državu, odnosno prihvata njegovo članstvo u UN, za obećanje članstva ostatka Srbije u EU. Tako nešto nikada, ni od koga nije zahtevano, nije se dogodilo niti može proći sa Srbijom. Treće, problem koji treba rešiti tiče se mira i bezbednosti a to je u isključivoj nadležnosti SB UN, što potvrđuje i Rezolucija 1244.

Dakle, dok se dijalog vodi uz direktno učešće i uticaj samo geopolitičkog Zapada (EU/SAD/NATO), iz takvog formata može se očekivati samo nametanje rešenja u interesu geopolitike ekspanzije NATO-a na Istok – ništa više, ništa manje. To znači da Zapad koristi sadašnji „zamrznuti konflikt“ koji je sam stvorio kao toljagu i pretnju da bi Srbija prihvatila njegovo prerastanje u daleko veći i opasniji. Nikakvi ekonomski, investicioni, infrastrukturni ili slični mamci i dodaci ne bi izmenili suštinu ili zaustavili gomilanje konfliktnog potencijala.

Zbog svega toga potrebno je što pre otvoriti mogućnost učešća Rusije i Kine u procesu, što znači vraćanje rešavanja pitanja statusa u okrilje Saveta bezbednosti i u okvire Rezolucije SB UN 1244. To što se povremeno ističe da će eventualno rešenje do kojeg bi se došlo u Briselu i tako doći na verifikaciju u Savet bezbednosti, nije realno, niti umirujuće objašnjenje. Rešavanje problema ipak je šire od pukog glasanja.

Apelujemo da nadležni državni organi kompletiraju spisak civilnih žrtava NATO agresije, da se hitno nastavi i intenzivira rad na utvrđivanju posledica korišćenja oružja sa osiromašenim uranijumom i otrovnih gasova izazvanih bombardovanjem hemijskih fabrika i rafinerija, da se podrži formiranje naučnoistraživačkog centra o NATO agresiji, s bibliotekom i odgovarajućom dokumentacijom koji bi na jednom mestu bili dostupni domaćim i stranim istraživačima, da se legalizuje spomenik žrtvama NATO agresije „Večna vatra“ u Parku prijateljstva na Novom Beogradu i da se u nastavne programe svih nivoa obrazovanja uvrsti nastavna jedinica o NATO agresiji.

Tekst predstavlja završnu reč na Okruglom stolu Beogradskog foruma za svet ravnopravnih održanom 9. juna 2021. godine

IZVOR: Ceopom istina