Kraljevo je u tranzicionim vremenima veoma loše prošl: sve velike i poznate firme, sa mnogo radnika, zatvorene su, a otvaranje velikih novih nikako da krene. Pokušaj sa Leonijem, koji priprema električne kablove za auto industriju, nije doneo obećane rezultate. Nikad nije dostigao planirani broj radnika (6.000), a svakog dana ih je sve manje. U potrazi za rešenjem za zapošljavanje nemalog broja nezaposlenih potrebno je dobro otvoriti oči, da se opet ne ponudi neko neadekvatno rešenje. Kao, na primer neka vrsta rudarenja, što je u zadnje vreme aktuelno, pa da se brzopleto uleti u taj posao za koji se nema dovoljno iskustva i još manje znanja, kao i kakve to posledice može da izazove.
Već duže vreme svedoci smo velike podele koju je izazvao projekat Jadar. Na jednoj strani je veliki deo naroda, a na drugoj vlast i pojedinci bliski njoj. Svako od njih se strogo drži svojih stavova. Narod je zabrinut za svoje zdravlje i zdravlje svojih potomaka i tvrdi da će doći do enormnog zagađenja životne sredine, pijaće vode, poljoprivrednog zemljišta i proizvoda, stoke… Vlast tvrdi da nije u pitanju borba između zdravlja i litijuma, nego „borba između jedne površnosti i politikanstva ljudi iz opozicije, koji su svojim pričama zaveli narod pa sprečavaju dalji napredak Srbije“. Međutim nema prave polemike, nema sučeljavanja argumenata, niti konstatacije šta je tačno. Vlast na sve načine pokušava da ocrni svoje „protivnike“ osporavajući im da se bore za zdravu životnu sredinu, već da im je jedini cilj da se dokopaju vlasti. Opozicija pribegava protestima i građanskoj neposlušnosti.
Rio Tinto planira da rudnik i postrojenje za preradu rude izgradi usred plodnog zemljišta, što se skoro nigde u svetu ne radi, a jalovište – pored bujičnih reka koje svakih pet-šest godina plave polja. Vlast potencira kako tehnologija prerade rude stalno napreduje i da do zagađenja prirode neće doći, ali ni jednom rečju ne spominje gubitke što na celoj toj površini neće moći da se obavlja poljoprivredna proizvodnja, ne samo dok traje eksploatacija jadarita već mnogo, mnogo duže, verovatno tek posle mnogo, mnogo vekova dok priroda sama ne obnovi zemljište, jer para za tu obnovu teško da će biti.
Na osnovu raspoložive Studije, koju je za Rio Tinto uradila londonska kompanija „Ergo Strategy Group“, četvoro naših uglednih ekonomista: Zoran Drakulić, Boško Mijatović, Danica Popović i Dejan Šoškić izvršila je analizu projekta Jadar i to objavila pod naslovom „Koliko bi Srbija dobila od projekta „Jadar“?“ Tako saznajemo da Srbija, za buduću investiciju, treba prvo da uradi celokupnu infrastrukturu: puteve, železničku prugu, gasovod, vodovod, kanalizaciju, dalekovod, trafostanicu i još neke „sitnice“, što će preći više stotina milona evra, a Rio Tinto će početi da plaća poreze i druge obaveze tek kad povrati uloženi novac, koji po njihovoj proceni iznosi oko 2,5 milijardi evra. To može da se očekuje tek posle 10 godina. U tom periodu Rio Tinto bi plaćao samo rudnu rentu (5%). Kako se tek posle pet godina očekuje da će rudnik početi da radi predviđenim kapacitetom, tako i ta rudna renta, u tom periodu, neće biti očekivana.
Osim toga, Studija je rađena pre nekoliko godina, kada je cena litijum karbonata bila 15.600 evra po toni, a krajem septembra ove godine cena je pala na 10.757 evra, što znači da se povraćaj novca koji je uložio Rio Tinto može očekivati tek za 15 godina. Očigledno je da će mnogo ranije stići rate za otplatu kredita uzetih za izgradnju infrastrukture nego što ćemo dočekati neku značajniju uplatu od Rio Tinta i „idealnu razvojnu šansu koja se ne sme propustiti“, kako je u Skupštini izjavila ministarka za energetiku i rudarstvo, a ostali govornici iz SNS-a uporno ponavljali. Po svoj prilici ta idealna šansa se odlaže za 2040. godinu.
Zaključak koji su u Analizi dali naši ekonomisti glasi: „Na osnovu raspoloživih podataka može se zaključiti da su ekonomski efekti Projekta „Jadar“ za Republiku Srbiju krajnje neizvesni, dok su u najpovoljnijem scenariju ravni nuli.“ Kada se na ovo obračunaju (što u Analizi nije uzeto u obzir) i gubici što se na tom prostoru više nikad neće obavljati poljoprivredna proizvodnja, podršku za projekat Jadar mogu da daju samo oni koji bi od toga mogli da imaju ličnu korist, pa makar napravili idealan rudnik koji nimalo neće zagaditi okolinu, a svi znamo da je to nemoguće.
Iz Studije saznajemo da će, po njihovoj proceni, godišnjni prihod od ovog projekta biti milijardu evra, a naš ministar finansija očekuje povećanje BDP-a za skoro 12 milijardi, predviđajući da će kopanje litijuma za sobom povući proizvodnju baterija, električnih i letećih automobila kao i prateću industriju. Po definiciji, BDP (bruto domaći proizvod) je ukupna vrednost proizvedenih krajnjih dobara i pruženih usluga u jednoj zemlji.“ Ali, kako su našoj zemlji sve velike firme, koje najviše utiču na stvaranje BDP-a, u vlasništvu stranaca, od te velike sume ne ide mnogo u budžet Srbije, o čemu se skoro uopšte ne govori. Naša vlast potencira samo BDP iz prostog razloga što zbog očekivanih 12 milijardi evra može, bez velikih primedbi, da se zaduži za novih šest milijardi, da se tim novcem plaća povećanje penzija i plata i na taj način produži privid kako „svakog dana, u svakom pogledu, sve više napredujemo“. Ta povećanja se najavljuju već duže vreme i narod čeka, čeka, … i misli da će mu biti bolje.
Ako se ozbiljno razmišlja o proizvodnji litijumskih baterija, zašto se već nešto konkretno ne radi na tome? Nema potrebe da se čeka projekat Jadar, jer prema Studiji celokupna dividenda ide kompaniji Rio Tinto, tj. Reublika Srbija nema nikakvo vlasništvo nad Projektom, pa je svejedno da li će litijum karbonat za proizvodnju baterija kupovati od Rio Tinta ili nekog drugog dobavljača – cenu će odeđivati svetske berze.
Zato treba dobro razmisliti i proceniti da ne bude – danas u Jadru, sutra u Kraljevu.
Petar Ž. Terzić, Kraljevo
