Da li je mafija jača od države Srbije

1
1426
Foto: ozonpress.net

Pre nekoliko dana Ivo Vajgl, izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju, najavio je tokom rasprave o nacrtu izveštaja za Srbiju da će biti upućen veliki broj amandmana na osnovni tekst. Tom prilikom Vajgl je napomenuo: “Srpske vlasti moraju da znaju da ih mi ne pozivamo na besplatni ručak, već da moraju da se usklade sa standardima i vrednostima EU”. On je posebno izdvojio tri oblasti u kojima Srbija nije postigla usklađivanje sa standardima i vrednostima EU, a to su mediji, pravosuđe i borba protiv organizovanog kriminala. Kad je poslednja tačka u pitanju, Vajgl je naveo jedan konkretan, krajnje zabrinjavajući podatak: od 2012. godine u Srbiji je počinjeno 81 mafijaško ubistvo, od kojih je samo šest rasvetljeno.

Nije prošao ni čitav dan nakon Vajglovog upozorenja, a u beogradskom naselju Žarkovo izvršeno je još jedno mafijaško ubistvo. Na muškarca je pucano iz vozila u pokretu, ispaljeno je sedam metaka, a policija sumnja da je motiv ubistva trgovina drogom. Pronađen je automobil koji je korišćen tokom likvidacije, ali u izgorelom stanju, jer su ga ubice zapalile kako bi uklonile dokaze. Kao i u prethodnih 75 slučajeva, istraga je u toku.

Nevidljivi rat protiv mafije

Od početka ove godine, za samo šest meseci, izvršeno je 18 mafijaških ubistava. Dok su ranije kriminalci ubijali u proseku na svake tri nedelje, sad se ritam zločina ubrzao, pa se ubistva dešavaju na svakih desetak dana. Beograd sve više liči na Čikago tridesetih, ili na sebe iz devedesetih godina prošlog veka. Crne hronike se svako malo pune vestima o izrešetanim kriminalcima, o eksplozijama automobila, pucnjavama i mafijaškim obračunima. Stručnjaci kažu da ova ubistva najčešće vrše profesionalci, plaćene ubice, ali neretko se dešava da stradaju ili budu povređeni i obični građani, koji su se zatekli na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. I površnom posmatraču je jasno da se u Beogradu odvija pravi rat između kriminalnih klanova, a da policija i tužilaštvo ne preduzimaju gotovo ništa da ga spreče.

Ministar policije Nebojša Stefanović se ne oglašava baš često po pitanju mafijaških ubistava i organizovanog kriminala, a i kad to učini, uglavnom sve ostaje na uopštenim obećanjima i praznoj retorici. Tako je u maju prošle godine izjavio da “danas da u Srbiji ne postoji ni jedna organizovana kriminalna grupa koja dramatično može da ugrozi bezbednost zemlje”, a u aprilu ove godine da “država neće stati u borbi protiv organizovanog kriminala i narko-dilera”. To je za svaku pohvalu, samo što su rezultati te borbe nevidljivi golim okom, a ništa bolje se ne vide ni pod mikroskopom. Dovoljno je navesti samo jedan primer da bi se videlo koliko su Stefanovićeve izjave utemeljene u realnosti. Nakon što je u oktobru 2016. godine ubijen jedan od vođa navijača Partizana Aleksandar Stanković, poznat kao Sale Mutavi, Stefanović je održao konferenciju za novinare na kojoj je najavio oštar odgovor države i objavio rat mafiji. Rezultat? Nakon više od godinu dana ubistvo Stankovića nije rasvetljeno, a broj mafijaških likvidacija nesmetano raste. Možda država zaista vodi rat protiv mafije, ali bi se reklo da taj rat ponajviše liči na borbu četnika protiv nacističkog okupatora.

Da Vas podsetimo:  Kamen u Bubregu u Loju

Vučićev sin među kriminalcima

Kad smo već kod pokojnog Stankovića, neki članovi njegove ekipe ovih dana su ponovo dospeli u žižu javnosti. U javnosti se pojavila fotografija iz ruskog grada Samara, sa fudbalske utakmice Srbija – Kostarika, na kojoj se vide Aleksandar Vidojević, Boris Karapandžić, Nemanja Srećković i Milan Krasić. Oni su fotografisani dok navijaju za srpsku reprezentaciju na stadionu u Samari, a fotografija je izazvala veliku pažnju zato što se među njima našao i Danilo Vučić, sin predsednika Srbije Aleksandra Vučića.

Zbog toga je fotografija izazvala veliku pažnju javnosti, a tim povodom oglasio se i predsednik Vučić. On je rekao da njegov sin nikome “nije ništa ukrao, niti nažao učinio. Za razliku od onih čija jedna porodica ima 100 miliona evra bogatstva. Kriv je što je platio kartu u ekonomskoj klasi, za razliku od tih lopuža koje idu biznis-klasom do Njujorka i kartu plaćaju 5.000 evra”. Rekao je i da mu nije lako da objasni sinu zašto ga mediji napadaju što je išao da navija za Srbiju, i “što je stajao tri mesta od nekog, iako čak i ne navija za Partizan”. Potom je čitav problem prebacio na međunarodni teren, jer su vest preneli i albanski mediji, pa je Vučić, birajući reči, diplomatski poručio spoljašnjim i unutrašnjim neprijateljima: “Ovim bitangama, ni albanskim ni srpskim, neću da dozvolim da mi napadaju porodicu iz čista mira”.

Predsednik je sasvim očekivano čitavu priču sveo na lični nivo, usput koristeći priliku za još jedan obračun s Albancima, umesto da se pozabavi suštinom problema. Neka se njegov sin slučajno zatekao među osobama iz kriminalnog miljea, ali zar ne bi onda bilo prirodno da pokaže zabrinutost zbog toga? Pogotovo ako imamo na umu kako izgledaju dosijea pomenutih navijača. Protiv Vidojevića su vođeni postupci za nasilničko ponašanje na utakmici, razbojništvo i nedozvoljeno nošenje oružja. Karapandžić je osuđivan za trgovinu drogom, držanje oružja i demoliranje kafića “Holivud” na Karaburmi, koji je takođe u vlasništvu jednog vođe navijača, doduše bivšeg – Aleksandra Vavića, kog je sam Aleksandar Vučić označio kao narko-dilera koji bi trebalo da bude meta policijske istrage. Srećković je bio član skupštine fudbalskog kluba Partizan 2016, protiv njega nisu vođeni krivični postupci, ali je zato vođa navijačke grupe “Alkatraz” Milan Krasić posebna priča.

Osuđeni ubica na Svetskom prvenstvu

Krasića je 22. maja ove godine Drugostepeno veće Apelacionog suda u Beogradu osudilo u ponovljenom postupku na 14 godina zatvora zbog ubistva Ivana Perovića iz navijačke grupe “Zabranjeni” koje se dogodilo 2011. godine. Nakon izvršenog ubistva, Krasić se nalazio u bekstvu od zakona sve do juna 2012. godine kad je uhapšen u Briselu. Krasić ima pravo na žalbu protiv presuda, pa tek kad se žalbeni postupak okonča i ako žalba bude odbijena, presuda će postati pravosnažna. Međutim, uprkos tome što je bio u bekstvu od ruke pravde i što se nepravosnažno osuđen za krivično delo teškog ubistva, sud Krasiću nije izrekao meru zabrane napuštanja zemlje. Valjda iz empatije i samilosti – da bi omogućio ubici da uživo pogleda Svetsko prvenstvo u fudbalu.

Da Vas podsetimo:  Promene

Kako je izgledalo ubistvo za koje je Krasić osuđen detaljno se navodi u presudi: “Nesumnjivo je utvrđeno da je Perović zajedno sa oštećenim Đ.S. i još dvojicom mladića videvši pripadnike navijačke grupe ‘Alkatraz’ na splavu ‘B’ iz straha krenuli da se vraćaju kući. Na raskrsnici kod Fontane približio im se automobil marke ‘Audi’ u kojem se nalazilo najmanje četvoro lica od kojih je, a što je nesumnjivo utvrđeno, jedan bio Milan Krasić, koji je sedeo na mestu suvozača i obratio se oštećenima, nakon čega su on i NN lice koje se nalazilo iza njega otvorili vatru iz pištolja i tom prilikom lišili života Ivana Perovića i telesno povredili Đ.S. i time doveli u opasnost živote više lica, budući da su se u neposrednoj blizini nalazila još dva lica, čime je izvršio krivično delo teško ubistvo”. Zar se vi ne biste zabrinuli da vam je sin među ovakvim kriminalcima? Zar se ne biste zabrinuli za sigurnost svog deteta? Reč je o opasnim ljudima koji ne prezaju ni od čega, koji su sposobni i za ubistvo, nema tog roditelja koji bi mirno posmatrao kako mu se dete nalazi u blizini ovakvih razbojnika. Vučić, međutim, nije zabrinut zbog toga, već napada one koji su objavili vest i spornu fotografiju. To je, u najmanju ruku, čudno ponašanje.

Duhoviti ministar Stefanović

Ipak, nije ključna stvar u tome u kakvom je društvu predsednikov sin, svejedno da li slučajno ili namerno. Ključno pitanje je zašto je Krasić uopšte na slobodi. Zašto je sud čoveku kog je osudio za teško ubistvo dozvolio da se slobodno kreće? Zašto država ima tako blagonaklon odnos prema takozvanim navijačima i njihovom kriminalnom ponašanju? Zašto nadležni organi ne učine nešto da spreče mafijaške obračune? Zašto zaista ne krenu u rat protiv organizovanog kriminala? Nije mnogo verovatno da je država nemoćna u borbi protiv narko-mafije. Optuživati policiju za nekompetenciju i nespremnost za ovakvu borbu ne bi bilo realno, pre će biti da se radi o famoznom nedostatku političke volje.

Kad se pre par godina povela rasprava o Nenadu Vučkoviću Vučku, pripadniku Žandarmerije koji je blizak kriminalcima iz okruženja Aleksandra Stankovića, ministar policije Nebojša Stefanović je pokušao da bude duhovit, pa je izjavio: “Ne mislim da postoji krivično delo biti navijač ili vođa navijača”. Loš pokušaj, pogotovo što građanima koji se ne osećaju bezbedno i nemaju poverenja u državne organe više ništa nije smešno. Prošle godine Vojni sindikat je podneo krivičnu prijavu protiv brigadnog generala V.Z. i potpukovnika N.D. zbog sumnje da su zloupotrebili službeni položaj i omogućili Aleksandru Stankoviću i njegovoj desnoj ruci Veljku Belivuku, kao i pomenutom Vučkoviću da koriste strelište i municiju Vojske Srbije. U međuvremenu su dokazi misteriozno nestali, pa je tužilaštvo obustavilo postupak. Toliko o Stefanovićevoj borbi protiv kriminala, o institucijama koje funkcionišu i o državi koja je objavila rat mafiji. Stefanović se ovim povodom nije oglašavao, valjda još uvek nije smislio ništa duhovito.

Da Vas podsetimo:  Kraj mita o Valteru?

Ohrabrenje za kriminalce

U maju 2016. godine, u vreme dok je bio premijer, Aleksandar Vučić je javno obznanio kapitulaciju države pred huliganima koji se predstavljaju kao navijači. Vučić je izjavio da država trenutno nema dovoljno snage za borbu protiv huligana jer je za tako nešto potreban društveni konsenzus. Čak i da je to tačno, krajnje je neprimereno da premijer izgovori ovako nešto, jer se postavlja pitanje šta on uopšte radi na čelu Vlade ako nije u stanju da se bori protiv kriminalaca. Za šta prima platu? A veliko je pitanje i za šta građani plaćaju ministre pravde i policije. Očigledno je da oni nisu ni sposobni ni kompetentni za posao koji im je poveren.

Ovakve izjave na kriminalne grupe mogu da deluju samo ohrabrujuće. Kao što se da videti iz broja mafijaških ubistava, kriminalci dobro znaju da država neće preduzeti ništa ozbiljno protiv njih, te da mogu da rade šta god im se prohte i da se nesmetano ubijaju po beogradskim ulicama, bez straha da će za svoja zlodela morati da odgovaraju. Osim crne statistike koja govori o broju ubistava, još jedna statistika ide u prilog mafiji. Većina krivičnih prijava koje policija već godinama podnosi protiv navijačkih grupa za ubistva, trgovinu drogom, iznude i otmice – nikada nije procesuirana. Sve činjenice govore u prilog tome da državni organi ne rade svoj posao, te da kriminalci u Srbiji imaju povlašćeni status.

Manjak suvereniteta

O tome svedoči i to što su u Beogradu samo tokom prošle nedelje izvršena dva ubistva u obračunu kriminalnih klanova, od kojih je jedno počinjeno eksplozivom na prometnoj raskrsnici usred bela dana. Prava je sreća da niko od slučajnih prolaznika nije stradao, ali sve to doprinosi povećanom osećanju nesigurnosti. Ministar policije se tim povodom ne oglašava, ali je zato vrlo glasan kad treba opoziciju optužiti da je organizovala proteste zbog poskupljenja goriva. Lepo je videti da se ministar Stefanović ipak u nešto razume, kao i to šta vidi kao prioritet svog ministarstva. Obračun sa mafijom to svakako nije.

Pošto građani Srbije ne mogu očekivati da ih od mafijaških obračuna zaštite državni organi koje plaćaju za taj posao, ostaje im jedino da se pouzdaju u Evropsku uniju. U tom smislu, izjave Ive Vajgla zvuče ohrabrujuće. Najavljeni amandmani na izveštaj o Srbiji nagoveštavaju da će evropska administracija izvršiti pritisak na srpske vlasti da počnu sa rešavanjem mafijaških ubistava i da istinski krenu u obračun sa organizovanim kriminalom. Kao i u mnogim drugim oblastima, i u ovom slučaju se pokazuje zašto je ključni uslov za napredak država poput Srbije – manjak suvereniteta. Praksa je pokazala da srpske vlasti čine nešto dobro za svoje građane i svoju zemlju tek pod pritiskom sa Zapada.

*Tomislav Marković je novinar i pisac iz Beograda. Jedan od osnivača i urednik Kulturno-propagandnog kompleta Beton i zamenik glavnog urednika portala XXZ magazin.

Tomislav Marković

ozonpress.net

1 KOMENTAR

  1. Tomislave Markoviću,malo si pomešao babe i žabe,kao i svi ovi sa komunističkim pedigreom ili ti iz komunističkih porodica.Kako ovi tako i ti si iz neke od komunističkih porodica,pa nećeš da kažeš,da iza svega ovoga stoji baš komunistička namera,da se sve iskoristi u očuvanju komunizma i komunističkog načina vladanja.Zanimljivo,da ni jednog pored istinitosti događaja koje si istinito preneo,ne reče,da iza svega ovoga su na vlasti deca i unuci tvojih partizana a ne četnika,te i da su akteri iz iste kuhinje.Isto tako ne reče da su na vlasti,kontinuirano ti isti koji su i organizovali te kriminalce.Pa što ne navede i kontinuitet u ranijim događajima i poreklo učesnika,kako vlasti tako i saučesnika,koji to održavaju.Sa takvom vašom pozadinom,možete svaki dan pisati o istinitosti događaja i učesnika,ali je problem što vi koji to kritikujete,zapravo samo sakrivate istinu,ko stoji iza toga,a sakrivajući istinu,faktički održavate postojeće stanje.U suštini,baš dobro sakrivena istina na uobičajen komunistički način,opšte poznat.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime