Da se ne vraćamo mnogo vremena unazad. Pogibija pilota, medicinskog osoblja i bebe stare tek par dana. Pogibija radnika u fabrici municije. Pogibija jedne osobe na naplatnoj rampi. Brutalno prebijanje i lomljene laktova onesvešćenog mladića u Novom Sadu. Prebijanje učesnika mirnih protesta od NN civila. Pogibija osam rudara u rudniku „Soko”. Višegodišnje otmice, ubistva i morbidna eliminacije tela ubijenih. Ubistvo uličnog svirača Blekija u Novom Sadu. Višestruke masovne demolirajuće tuče u noćnim klubovima. Neizostavne tuče, vređanja i nacionalistička divljanja na sportskim utakmicama. Mnogobroje navijačke organizovane tuče, van sportskih dešavanja, od kojih nekoliko sa poginulim licima. Konstantne likvidacije pripadnika kriminalnog podzemlja i to na javnim mestima. Besomučne vožnje skupocenim automobilima mladih ljudi, čije su posledice poginula lica. Enormni broj poginulih u saobraćaju, vozača i pešaka. Nema malo većeg gradilišta na kome nije poginuo neki radnik, domaći ili strani. Pogibija turista usled pada visećeg mosta. Smrt trovanjem amonijakom. Tortura učenika nad učiteljicom koju su đaci snimili i javno objavili. Za nepunih četiri meseca u Srbiji ubijeno 13 žena i jedna devojčica. Vršnjačko nasilje kao deo obaveznog folklora u apsolutno svim osnovnim i srednjim školama u Srbiji. Juče, 3. maja 2023. godine, ovaj niz dopunjuje se masakrom u jednoj osnovnoj školi prestonice u kome je jedan učenik ubio osmoro svojih drugova, nastavnicu i radnika obezbeđenja, a nekoliko učenika ranio.
Smrtne posledice su beskrajno tužne i vidljive. Na žalost mnogo manje je vidljivo odsustvo svake vrste morala i odgovornosti na svim nivoima. Kao društvo masovno promovišemo sve moguće i nemoguće negativne vrednosti. Pri tome sve što je moralno, humano, pošteno preziremo i ruglu izvrgavamo. Postajemo potpuno posrnulo društvo koje kao masivna stena pada u bezdan zla.
Duboko smo ubeđeni da je sada svima jasno da će se ovaj neverovatni niz nastaviti. Jedino o čemu možemo da razmišljamo i da se bar nadamo da će jednog dana svo zlo u Srbiji nestati.
autor:SINIŠA JANKOVIĆ
ĐIV, ĐIV NIKO NIJE KRIV, POGOTOVU VLAST?
Za dva masovna ubistva ugašena su 17 mlada života. Umesto da uzme saučešće i da osudi zloćince Brnabić za masovna ubistva okrivila društvene mreže i „slobodu govora“ i opoziciju. Najodgovorni za ova dva slučaja su svakako vlastodršci, policija, škole, roditelji i nema potrebe da se premijer(ka) brani i ljuti na sve oko sebe, a na sebe ne i čvrsto brani šefa, a svakako i on snposi deo krivice kao i njegova premijerka. Mogu da galame na ulici na svojim televizijama i da se bokserski brane, od krivice ne mogu da pobegnu, stičiće ih pravda. Da su sve dobro radili i da su primenili sada nagoveštene izmene zakona i podzakona možda ne bi došlo do ovoga što se desilo u školi i u Mladenovcu. Ako se nađe da i ove mere nisu dovoljne da se autoriteti smene bez ljutnje i prebacivanje krivice na drugoga. Takođe i laži koje izbacuju u etar neka im služe na čast i počast sampo njima.
Zasto u naslovi Da li………? Mi smo vec odavno posrnulo drustvo a pogotovu od kada sa nasim zivotima upravlja ova najgora vlast ikada.