DA LI JE MEŠANjE ZAPADA U PRILIKE U SRBIJI PREDODREĐENO?

Na teritoriji bivše Jugoslavije formiraju se novi vojni savezi
Periodično obnovljeni masovni nemiri u Srbiji, posebno u Beogradu, kao i „prateći“ događaji u regionu, omogućavaju pretpostavku kao jednog od mogućih scenarija pokušaje direktnog mešanja u poslove balkanske zemlje.
Očigledan cilj takvog mešanja jeste prinuditi vladu Aleksandra Vučića da odustane (barem faktički) od pokrajine Kosovo, nakon čega bi Srbija bila „uključena“ u Evropsku uniju, uključujući i u antiruske sankcije Brisela, što bi zemlju izvadilo iz zone slobodne trgovine s Rusijom i Evroazijskom ekonomskom unijom koja važi od sredine 2021. godine.
AUTOR: Dmitrij NEFJODOV

Kako je poznato, 18. marta su šefovi vojnih resora Hrvatske, Albanije i Kosova potpisali sporazum o saradnji u vojnoj oblasti, što je ustvari vojni savez, sa idejom zajedničkog suprotstavljanja spoljnim pretnjama. Dokument predviđa saradnju u vojnoj oblasti, uključujući zajedničku obuku kadrova i izvođenje zajedničkih vojnih vežbi, kao i razmenu obaveštajnih podataka i, što je još značajnije, „usaglašavanje politika i stavova učesnika sa evroatlantskim multilateralnim strukturama u oblasti bezbednosti i odbrane“. Pri tome, Zagreb, Tirana i Priština izjavljuju spremnost da u sporazum uključe i druge zemlje. Može se pretpostaviti da je u prvom redu reč o Turskoj, koja aktivno razvija vojnotehničku saradnju sa svojim dugogodišnjim albanskim partnerima. Tako je još početkom januara ove godine objavljeno o dogovoru takozvane „Republike Kosovo“ s turskom kompanijom Makine ve Kimya Endüstrisi o izgradnji vojno-industrijskih objekata na teritoriji otcepljene srpske pokrajine. Do oktobra ove godine planira se izgradnja najmanje jedne fabrike za proizvodnju municije i jedne naučno-tehničke laboratorije za projekte povezane sa bespilotnim letelicama. Radovi na ovim objektima već se izvode nedaleko od granica Kosova sa Srbijom i Crnom Gorom, koja, podsećamo, već učestvuje u NATO-u.

Zanimljivo je da je sporazum „balkanske trojke“ potpisan u Tirani uoči novog zaoštravanja situacije u Srbiji. Ministar odbrane Hrvatske Ivan Anušić rekao je da „cilj jeste jačanje političke i odbrambene saradnje između naših zemalja i podrška Kosovu i Albaniji na njihovom evroatlantskom putu“. „Prošlo je vreme kada je Zagreb morao da traži dozvolu od Beograda kako da postupa i s kim da sarađuje. Naše tri zemlje ne moraju da traže odobrenje ni od koga – ni od Srbije, ni od NATO-a“, izjavio je hrvatski premijer Andrej Plenković.

U Beogradu je reagovano veoma oštro: ministar odbrane Srbije Bratislav Gašić izjavio je da je potpisivanje trostranog memoranduma između Hrvatske, Albanije i „takozvanog Kosova“ „provokativan korak koji urušava napore za jačanje regionalne bezbednosti“. Ministarstvo spoljnih poslova Srbije uputilo je „hitni zahtev“ kolegama iz Hrvatske i Albanije da pruže detaljna objašnjenja povodom potpisivanja memoranduma. „Preduzevši korake koji urušavaju regionalnu stabilnost, ove dve zemlje zajedno s nelegitimnim predstavnikom privremenih institucija samouprave u Prištini pokrenule su akcije koje predstavljaju ozbiljnu pretnju miru i bezbednosti u regionu“, navodi se u saopštenju Ministarstva. Predsednik Aleksandar Vučić rekao je da memorandum predstavlja „kršenje Sporazuma o subregionalnoj kontroli naoružanja“, koji su 1996. godine potpisale Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Crna Gora i Srbija. Prema informacijama srpskih medija, Vučić i mađarski premijer Viktor Orban započeli su „ozbiljne pregovore o vojnom savezu između dve zemlje“.

Nije teško primetiti da balkanski „savez trojke“, čija su dva člana u NATO-u, a treći kandidat za pristupanje, imajući u vidu trenutnu situaciju u Srbiji, moguće postane instrument direktnog mešanja u unutrašnje poslove Srbije uz korišćenje teritorija susednih država. Nije slučajno što se prve vojne vežbe novoformirane balkanske „trojke“ planiraju za drugu polovinu jula – početak avgusta na severu Albanije ili u bivšoj Srpskoj Krajini u Hrvatskoj, koja se graniči sa Srbijom.

Pored Turske, Hrvatska je jedna od prvih priznala „Republiku Kosovo“. Prema podacima „Registra hrvatskih branilaca“, u vojsci naslednika ustaša služilo je do tri hiljade Albanaca (uglavnom dobrovoljaca), od kojih je većina bila poreklom s juga Srbije. Neki od njih kasnije su se vratili na Kosovo i Metohiju i priključili se redovima terorističke „Oslobodilačke vojske Kosova“. Kompleksna modernizacija takozvanih „sila bezbednosti Kosova“ poslednje tri godine odvija se ubrzanim tempom uz strane investicije vredne skoro 240 miliona evra. Kao „donatori bezbednosti“ (istovremeno i dobavljači oružja kosovskim boracima) istupaju kompanije iz Nemačke, Turske, Velike Britanije, SAD, Francuske i Italije. Aktivno deluje koridor formiran još krajem 1990-ih za transport vojnotehničke robe preko luka severne Albanije (Škoder, Šenginj) u Kosovo; povremeno se pojavljuju informacije i o sličnim isporukama od sredine 2010-ih preko Crne Gore.

Poslednjih godina Albanija je značajno modernizovala svoju vojnu infrastrukturu, pre svega uz podršku NATO-a, uključujući temeljnu modernizaciju vazduhoplova u Kučovi i Farki. Samo na mestu starog vojnog aerodroma u Kučovi, 80 km južno od Tirane, NATO je uložio 50 miliona dolara u pretvaranje baze u veliki regionalni vazdušni čvor za vazduhoplovne snage NATO-a. Sa svoje strane, „napredna“ Hrvatska aktivno promoviše integraciju bespilotnih letelica i zajedničko pomorsko patroliranje s Albanijom. Kosovo, koje nije član NATO-a, dobija od Alijanse materijalno-tehničku i konsultantsku podršku u nastojanju da ojača svoj bezbednosni i odbrambeni potencijal.

Štaviše, početkom ove godine javljeno je (bez ikakvih demantija) o početku patroliranja vazdušnog prostora centralnih i zapadnih Balkana američkim bespilotnim letelicama MQ-9A Reaper, kojima se pridružio Challenger 650 Artemis – najsavremeniji američki vazdušni izviđač, koji na daljinu preslušava komunikacione kanale i veoma brzo obrađuje dobijene informacije.

Poznato je i da je do sredine januara ove godine na vazduhoplovnu bazu Preveza (u blizini granica Grčke sa Albanijom i Severnom Makedonijom) dopremljeno 3 aviona dalekog radiolokacionog dejstva E-3A OVVS NATO, sposobna, između ostalog, i za suzbijanje dejstava PVO i povezanih objekata. Treba napomenuti da je slična militarizacija Balkana zabeležena pred NATO bombardovanja Srbije i Crne Gore 1999. godine.

Takođe je zanimljivo da, prema podacima „Atinskih novosti“ od 29. juna ove godine, oružane snage Grčke „nalaze se u stanju pojačane pripravnosti. Osposobljene su toplovizijskim kamerama i odgovarajućom opremom za gašenje požara – šest regiona u Grčkoj klasifikovano je kao zone sa vrlo visokim rizikom od izbijanja požara“. Inače, uglavnom je reč o regionima koji se graniče sa Severnom Makedonijom i Albanijom, iako trenutno šumski požari dominiraju u drugim delovima Grčke.

Pokušava se „razburkati“ situacija u susednoj Severnoj Makedoniji, čije učešće u novim anti-srpskim kombinacijama izgleda nije zagarantovano. Iskustvo postoji – početkom 2000-ih u Tetovu i drugim albanskim zapadnim regionima zemlje vođene su prave borbe koje su pokrenuli borci lokalnog ogranka „Oslobodilačke vojske Kosova“ uz aktivnu podršku zapadnih obaveštajnih službi, usled čega je vlada u Skoplju bila primorana na značajne ustupke albanskoj manjini.

Danas se situacija podriva još podmuklijim metodama. Na primer, još krajem marta u Skoplju su uhapšeni aktivisti prozapadnog srpskog „Pokreta slobodnih građana“ koji su stigli u Severnu Makedoniju. Po informacijama lokalnih medija, oni su stupili u kontakt sa predstavnikom ultralevičarske stranke „Levica“, nekim antivladinim grupama, kao i sa lokalnim studentskim radikalom Kirilom Mitanovskim, a na društvenim mrežama pojavio se snimak razgovora makedonskih i srpskih „kolega“ o tome kako izazvati masovne nemire tokom protesta.

Premijer Hristijan Mickoski je izjavio da razume ljude „koji protestuju demokratskim putem“, ali ne opravdava „političke glodare i grabljivce koji ne žele jaku VMRO-DPMNE vladu koja neće dozvoliti rušenje Makedonije“. Naslednici „Unutrašnje makedonske revolucionarne organizacije“ tradicionalno su imali proruski i prosrpski orijentisanu politiku, što je izazivalo jasan nesporazum kod „globalističkog“ isteblišmenta. Uz podršku struktura međunarodnog prevaranta Sorosa, u zemlji je inspirisan novi „majdan“, koji je 2019. godine doveo na vlast prozapadni „levičarski“ Socijaldemokratski savez Makedonije (SDSM) u savezu sa albanskim strankama. Nove vlasti su žurno promenile ime zemlje u Severna Makedonija (S.M.), što je omogućilo kompromis u dugogodišnjem sporu sa Grčkom, i brzo je 2020. godine uključile u NATO. Pored toga, priznali su albanski kao drugi zvanični jezik i dogovorili se da polovina resora u makedonskoj vladi pripadne etničkim Albancima, koji od davnina traže formiranje „kvazidržave“ na oko trećini teritorije zemlje, slične Kosovu.

VMRO-DPMNE, koja se vratila na vlast 2024. godine, preduzima neke korake ka stabilizaciji prilika i ispravljanju ranije napravljenih grešaka, ali situacija u Severnoj Makedoniji ostaje teško predvidiva i potencijalno eksplozivna. Neposredna posledica aktiviranja lokalnih i stranih agenata koji žele da organizuju još jedan „majdan“ biće novo zaoštravanje „albanskog pitanja“, koje mala zemlja možda i neće preživeti.

Tako zapadna geopolitička inženjerija na Balkanu vodi samo ka daljoj fragmentaciji regiona, zaoštravanju starih i pojavi novih konflikata i sporova, što nosi rizik od uvlačenja spoljnih aktera u poslove regiona i opšteg rasta političke i vojne tenzije.