Da li je moguće voleti Srbiju van partijskog konteksta?

2
1917
Foto: Vikipedija

U trenucima koji počinju da liče na predsoblje još jednog apokaliptičkog (svetskog) sukoba, prvog u ovom veku, pred nas se postavljaju neka važna i sudbonosna pitanja. Ona što ne trpe improvizovane, preosetljivo-razmažene i usko-partijske, kobno ostrašćene odgovore, ni stavove.

Mi živimo u onoj jednoj-jedinoj, svima nam datoj, često neželjenoj i neprijatnoj stvarnosti. U dimenziji življenja koja je daleko od optimalne, a kamoli od one željene i idealne! I moramo da učinimo sve što je do nas da stvari popravimo, makar za pedalj i jotu, koliko je u našoj moći.

Neki put su to herojski gestovi (pre svega, vezani za lično učešće u ratu, na ma kakav konkretan način), neki put pravovremene opomene i saveti, a ponekad i jačanje morala naše poprilično zavađene i do krajnosti oslabljene nacionalne zajednice. Ma šta, ali se mora raditi – u opštu korist, a ne samo po svom ličnom, često bezdušno-subjektivnom i sitničavom nahođenju.

Dakle, ne kako bismo voleli, već kako se još uvek može. Mnogo sitnijim i manje privlačnim (nego što bismo voleli) koracima, ali – uvek u pokretu, približavajući se zajedničkom (otadžbinskom i duhovnom) cilju.

Pobeda i jeste često PODVIG, a ne samo onaj trijumfalni pohod i naizgled ubedljivi (samo spoljašnji) poraz neprijatelja…

Svako odricanje od onog ”idealnog”, u našoj duši zamaštanog, a u korist vođenja realne borbe sa neprijateljem je, u stvari, herojski čin. Iako uvek ima gorki, pa i bljutavi ukus, daleko od onog rajskog i slatkog kakav bismo želeli. Ali se ponekad mora i takav napitak ispijati, i to ”nadušak”, da se nekako ipak istrpi njegova neprijatna i mučna, lekovita gorčina.
Naravno, sve ovo, isključivo ako se ova operacija nad samim sobom (i to bez anestezije) čini čistog srca i sa osećanjem spremnosti na žrtvu.
Pošto naizgled ”iste stvari” uopšte ”nisu iste”, ako ih čine različiti ljudi i iz sasvim različitih motiva.

U Srbiji sada i ovde se proširio stav kako je isključivo važno ”isterivati pravdu” po svim postojećim pitanjima i dilemama – bez obzira na često pogubne posledice ovako bezobzirnog odnosa prema realnosti. Kao kad neko dete krene da traži baš određenu, nedostupnu igračku ”i neće nijednu drugu”, sve do plača i histerije. I tu nikakva ubeđivanja i realni argumenti ne pomažu, već samo još dodatno razgorevaju nezadovoljstvo kod ovako (ne)vaspitane i suštinski razmažene dečurlije.

A, uz to, dogodio nam se i onaj poznati malograđanski fenomen kad skoro svi (pa i oni najgori, najsebičniji i najnemoralniji) počinju da glume ”moralističke čistunce”, ogorčene ”zbog stanja stvari” i spremne da ”dignu svoj glas”. Uz sve one patetične uzvike dobrostojećih gospođa iz beogradskog ”kruga dvojke”: ”Samo napred, deco! Živela naša mladost!” (sa sentimentalnim suzicama što obilno curkaju iz ovakvih, inače često sasvim drugačijih okica, kojima ne pada na pamet da, recimo, smanje kiriju istim tim mladima u svojim sobama za izdavanje).

Dobra prilika da se istakne sopstvena ”plemenitost” i ”razumevanje” naše pobunjene studentske omladine…

To se dešava uvek prilikom raspada (ionako skoro nepostojećeg) sistema kakvih-takvih vrednosti i uz obilnu pomoć ”sa strane”.

Nema slađe situacije za naše krvne i suštinske neprijatelje od ovakve. Od 27. marta 1941. pa do 5. oktobra 2000. godine (i nadalje, ka novim politikantskim performansima ove za nas samoubilačke vrste).

A šta ima lepše nego se okititi nezasluženim perjem i onako junački (”gledale ih, gledale ih beogradske dame”) marširati po prestoničkim ulicama. Dok se ne završi ko zna sve odakle producirana i režirana ulična predstava i onda svi koliko ih ima, onako zadovoljni, ne odu kući, na ručak.

Da Vas podsetimo:  Narcis - idealni vladar okupirane države

Pokazaše oni mrskom neprijatelju ”ko su, bre, Srbi” i rekoše svoje odlučno ”ne!”.
Da bi se, odmah potom, ovaj romantični revolt neizbežno pretvorio u još jedno kobno rušenje svega onog već sklonog padu, ali ipak (do tada) nekako postojećeg.
To nedovoljno, sramno, besmisleno ”malo” se tada odjednom pretvara u jedno veliko ”ništa”.

A ulični junaci se tad zavlače u svoje kuće, iza zabravljenih vrata i drhte (kao tri praseta iz Diznijeve bajke) pred nenaslućenim posledicama njihovog jednodnevnog ”junaštva”.
Iskorišteni poput papirnih maramica za išmrkavanje nečijih slinavih noseva, doskorašnji heroji ulice se tada sklanjaju od samih sebe, potpuno zatečeni situacijom. Do sledeće prilike i istog (za sve naše protivnike i srbomrsce savršeno upotrebljivog) manira.

Naravno, ima i pravih junaka u toj uličnoj gunguli, koji se neće povući ni sklanjati od posledica svoje objave spremnosti na ”borbu do smrti”. Ali, oni su, naravno, samo izuzeci što potvrđuju ovo po nas užasno pravilo kolektivnog i samoubilačkog bacanja sa litice istorijske realnosti.

Pa ti junaci glavom i stradanjem svojih porodica plaćaju svoju odluku, često ostajući i bez grobova (đubreći svojim telima nečiju tuđu pobedu, kojoj su i sami, nenamerno i nesvesno, doprineli).

To nam kazuje naša moderna istorija. I to moramo imati u vidu, ako imamo makar trunčicu odgovornosti i svesti o tome na šta smo realno spremni (mi, a ne samo oni ”drugi”, oni što treba da, u ime svih nas, odigraju ulogu kosovskih vitezova, Gavrila Principa ili majora Tepića). Ima jedna stara srpska poslovica na tu temu (u kojoj se pominje ”mlaćenje gloginja”), ali nije baš savršeno pristojna, pa je neću do kraja citirati.

Ali je poenta upravo takva. Neodgovornost plus ogromna sujeta plus gubitak osećanja za realnost plus politička ostrašćenost plus glupičasta olakost delovanja plus zaslepljujuće predrasude plus od spolja dirigovani kolektivni zanos plus nekažnjenost ovakvog stava jednako – naša propast, u još dublju rupu (ako ona uopšte postoji).

I mi smo tako došli na ivicu ambisa. Do same njegove ivice, srećom još uvek na ovoj strani provalije.

Imamo vlast kojoj ne verujemo (iz milion i jednog razloga), opštu atmosferu navijačkog skandiranja parola iza kojih treba i konkretno stati (ako treba svojom smrću i stradanjem sopstvene dece), i pomodno prebacivanje teme sa spoljašnjeg isključivo na unutrašnjeg neprijatelja i omiljenu (režimsku) metu.

A na drugoj strani su tu hladnokrvni neprijatelji, podržani iz čitave zapadne medijsko-ekonomsko-politički udružene hemisfere našeg još uvek, nažalost, unipolarnog sveta (sa šansom da se to ubrzo promeni, ali još uvek u postojećem stanju ”nereagovanja na bespravno i razbojničko bombardovanje” Jugoslavije, Iraka, Sirije…).

I ti naši neprijatelji tretiraju i taj od nas samih omrznuti režim u Beogradu kao glavni cilj svojih napada i jedinu realnu mogućnost otpora njihovim planovima i željama. Jer oni što nemaju tenkove, rakete i diplomatiju – ne mogu da predstavljaju ozbiljnog protivnika, bez obzira koliko snažno mahali srpskim zastavama i koliko glasno vikali ”Ne damo Kosovo!” i ”Kosovo je Srbija!”.

Ovo mahanje našim barjacima i žustro zaklinjanje u spartanski otpor smo već gledali nekoliko puta: podsetiću vas samo na dešavanja u (od mnogih već sasvim zaboravljenoj) Republici Srpskoj Krajini, na njenu tragičnu i od skoro svih nas napuštenu i neprijateljima prepuštenu, ”olujnu” sudbinu. A tamo i tada nije bilo ni olako obećanog termopilskog primera, ni Leonidinih ratnika na srpskoj strani…

Da Vas podsetimo:  O NOVAKU, NOVINARSTVU, MRŽNjI I VEŠTAČKOJ INTELIGENCIJI

I ne možemo baš da budemo toliko ravnodušni prema gorkom i opominjućem iskustvu koje nosimo sve od tada, ako imamo išta ljudsko i zaista srpsko u sebi. Ako nismo najobičniji zadrigli politikanti, sebično zainteresovani samo da se pokažu pred drugima i u javnosti u što lepšem i atraktivnijem svetlu.

To, naravno, ne znači da ne treba da radimo po sopstvenoj savesti i osećanju. Ali, svako mora da bude svestan nekoliko ČINJENICA.

Pre svega, da u ratu – samo država i njeni organi održavaju glavnu osovinu otpora prema neprijatelju (kao što je isključivo u rukama S. Miloševića i njegovih najbližih saradnika bila sudbina našeg borbe sa NATO alijansom, sve od Rambujea pa do Kumanova 1999. godine). I da je jedino moguće realno učestvovanje u ratu, ono u sadejstvu sa organima i oružanim snagama te naše države (kojom rukovodi isti onaj režim protiv koga u velikom broju glasamo na izborima). Postoje i izuzeci (i sam sam bio jedan od njih, ”paravojnih”, u vreme naših otadžbinskih ratova od 1991. pa sve do srpskog poraza iz 1999-te i 2000-te), ali oni ništa načelno ne mogu da promene u opštem stanju stvari i po pitanju konačnog rezultata naše borbe i njene sudbine.

Dakle, srpska država, kakva god da je, predstavlja jedini model suštine otpora našim udruženim i sve brojnijim neprijateljima. I naše bojkotovanje te iste (više nego nesavršene, skoro pa nefunkcionalne) srpske države – predstavlja dezerterstvo iz sudbine našeg naroda. To jeste tako, koliko god se to nama dopadalo ili ne dopadalo (naravno, u slučajevim predratnog, vanrednog i ratnog stanja, a ne i inače).

Kao drugo, bez obzira na to ko je i koliko kriv za sadašnje, više nego tragično stanje na Kosovu i Metohiji (kralj Aleksandar Karađorđević, Josip Broz, Milošević, Đinđić, Koštunica, Tadić, Nikolić, Vučić…) mi smo tu gde jesmo i valja nam delovati ”iz realnosti”. Jedne jedine, trenutno postojeće realnosti situacije u kojoj se nalaze Srbi sa Kosova i svi mi s njima zajedno.

Tako da lamentiranje na temu ”političke i nacionalne krivice za stanje u kome se nalazimo” nema apsolutno nikakvog, sem demorališućeg efekta na pomenutu situaciju. Što se često zaboravlja, sa tragičnim posledicama po sve…

Setimo se samo kako su Rusi (a ne samo boljševici i komunisti) svojski podržali Staljina u ratu sa Nemcima koji je zato (zbog opštenarodnog učešća) i nazvan ”Otadžbinskim ratom”.

A bilo je to, ne zaboravimo, vreme jezivog verskog tlačenja i nacionalne izdaje najvišeg ranga sa samog vrha sovjetske (po mnogo čemu ”antiruske” – ali, u isto vreme, i jedino postojeće ruske) države…

Ne propadaju u ratovima samo režimi i vladajuće garniture, već i čitavi narodi, zajedno sa njima. Neprijatelji nemaju milosti premama disidentima iz redova neprijatelja, sem kada ih brutalno propagandno koriste za svoje svrhe (i protiv interesa nacija iz kojih potiču ti opozicioni mislioci i borci). O tome najinteresantnije svedoči Solženjicin, krajem svog (razočaravajućeg) boravka u Americi i posle povratka u Rusiju…

Ja odlično znam da će naizgled slične teze ovima, na svoj način, gurati i od režima profesionalno angažovane institucije i pojedinci. Spolja slične, pa često i tačne, ali iz nekih sasvim drugih razloga od one stvarno objektivne i zaista patriotske vrste.
Šta da se radi. Ne može se istina preskakati i ne govoriti, jer vas to može dovesti u neprijatnu situaciju i loše društvo.

Da Vas podsetimo:  Atinska deklaracija, „hapšenje Putina“ i Vučićeva vulgarna odbrana

To je sve nevažno, ako vam je stalo do istine i do interesa svog naroda. Posebno u ovakvoj situaciji i kada je Kosovo (i sudbina srpstva) u pitanju.

Ničeg lakšeg od potpisa (posebno elektronskog) na nekom od Apela i Rezolucija na temu neophodnosti odbrane Kosova i Metohije. Što, naravno, ne znači da se svi ne trebamo složiti oko važnosti ODBRANE KOSOVA DO POSLEDNJEG SRBINA, ali realno i bez velikih reči i verbalnih obećanja. I bez otrovnog dejstva politike.

Stvar je u tome da ne smemo sebi dopustiti da unapred vidimo poraz i kapitulaciju, ma šta lično mislili o pojedinim akterima u toj borbi sa Šiptarima, Amerikancima, Albancima, Evropskom Unijom, britanskim i svim drugim obaveštajcima, NATO lobistima, hrvatskim agentima u našim redovima…, ali i sa kukavicama, dezerterima, sebičnjacima svih vrsta (kojima je važnija sopstvena zanoktica ili ”Luj Viton” tašna od Kosova sa sve Metohijom), drugosrbijanskim apatridima, kvazi-nacionalističkim raskolnicima i mračnim raspirivačima narodne nesloge i opšteg nezadovoljstva.

Širok je i brojan ovaj neformalni antisrpski savez za naše konačno uništenje i brisanje sa istorijske mape.

Dok god postoji i jedan milimetar šanse za borbu i konačnu pobedu, ne smemo projektovati poraz koji se nije desio.

Dok god nije potpisan ugovor sa đavolom, ne smemo ga sami od sebe prizivati i, odmahujući rukom, izgovarati ono užasno, nedopustivo: ”ma, sve je gotovo”, ”mi smo, bre, g.vna” i ”Kosovo je prodato i već odavno izgubljeno”. Tako razmišnjaju i govore samo kompletni idioti sa formalno srpskim imenima i prezimenima…

Dok god postoji Srpska Pravoslavna Crkva (u njenom autentičnom ustrojstvu, sa patrijarhom, Saborom i Sinodom) i dok god ona čvrsto stoji na pozicijama ”nedopustivosti predaje makar i stope Kosova i Metohije neprijateljima”, sa sve upozoravajuće usmerenim poverenjem prema našoj državi (logikom: ”verujemo vam da nećete prodati Kosovo, jer bi u suprotnom značilo da ste nečasni izdajnici i neprijatelji svoje Crkve i naroda”), mi imamo konkretnu duhovnu vezu sa, jednom nam zauvek datim, svetosavskim zavetom i našim slavnim precima.

Dok god nisu uvedene (nedopustive) srpske sankcije Rusiji i dok predsednik Putin, Lavrov, Šojgu i ljudi iz samog vrha ruskih državnih, vojnih i obaveštajnih prijateljski razgovaraju sa ovdašnjim rukovodstvom, ne smemo se ponašati kao da to ne vidimo i ne primećujemo.
Dok god se odugovlači sa tim famoznim srpskim državnim potpisom konačne predaje Kosova (ne dao Bog!) to je u žanru za nas jedino poželjnog ”zamrzavanja konflikta” (makar se formalno govorilo protiv tog istog ”zamrzavanja” koje se, u isto vreme, primenjuje). Dok god nismo postali deo NATO snaga (kao što je to uradio, recimo, crnogorski večiti predsednik M. Đukanović), mi još uvek nismo bacili pod noge sve one naše junake pale u odbrani Otadžbine.

Kako to nekom može da ne bude jasno, osim ako nije fanatično i zaslepljujuće obuzet isključivo svojom mržnjom prema Vučiću, Vulinu, Dačiću…, pa makar i nestala Srbija?

Borba sa Šiptarima još uvek traje.

Kosovska bitka već puni svoju 629. godinu, sa raznim postavama na terenu.
Na nama je da ubacimo tu trojku u poslednjem sekundu, kojoj se skoro niko više ne nada. Uprkos svim prognozama i očekivanjima i ogromnom trudu združenih neprijateljskih snaga na drugoj strani poprišta.

I dalje od (svakoga od) nas toliko toga zavisi!

FB profil Dragoslav Bokan

2 KOMENTARA

  1. Друг Бокан – мој друг није, али по оном што пише је друг напредњачкој камарили – после дуге квази-родољубиве и квази-АВ-критичке тираде, закључује да је проблем Космета „замрзнут“ док се на папир не стави тај формални потпис, да нисмо окупирани док не уведемо санкције Русији, и да зато треба да верујемо АВ и његовом издајничком смећу, које се просто надмеће у уништавање Србије за рачун запада – и ватирању својих џепова до енормних размена у процесу – да ће у последњем тренутку да извуче тог српског кеца – дакле, тројку – из рукава, и шах-матира запад. Да ли је он толико глуп – „наиван“ је сувише блага реч – да верује у те „аргументе“ без благе везе са стварношћу, или мисли да смо ми толико глупи да у то поверујемо?

  2. Свидело ми се што је Бокан поменуо како су Руси свесрдно бранили своју земљу у Отаџбинском рату; чак је и Дењикин из Америке апеловао на Русе да се сви уједине у борби против ђавола. Ту је и одговор на питање садржано у неспретном наслову чланка. Ту су, заправо, многи одговори. Биће да Руси стварно воле своју земљу, а ми углавном само на речима.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime