Da li je ovo „6. Oktobar“

AUTOR:Dragiša Čolić

Dan koji čekamo, a koji se nije dogodio posle 5. oktobra 2000. godine i veličanstvene opštenarodne pobune koja je svrgnula sa vlasti režim Slobodana Miloševića. Ono što je tada narod ostvario, političari nisu održali zbog svoje surevnjivosti, pohlepe i izdaje. Niko ne može osporiti DOS-u – udružena opozicija Srbije, zasluge za organnizovanje tog narodnog bunta, ali u danu posle sve su to prosuli. Bilo ih je 18 i svako je hteo da ugrabi svoj deo kolača, a to je u realnoj organizaciji države koja je iza toga morala da usledi ispalo neuspešno. Možda bi sve bilo drugačije da nije ubijen harizmatični lider tako udruženog DOS-a Zoran Đinđić. Motivi njegovog ubistva do danas nisu razjašnjeni upravo zbog te njihove surevnjivosti i opstrukcija da se utvrdi ko je, kako i koliko doprineo tom činu.

Da, i izdaje, jer mnogi od tadašnjih lidera i zaslužnika – kako za ono pre, tako i za ono posle 5 oktobra, su u međuvremenu promenili dres, pa ih u velikom broju možeete naći i u današnjoj „naprednoj“ vlasti, koja je objektivno gora čak i od one iz vremena Slobodana Miloševića. Sve su to pitanja o kojima se mora razmišljati već danas, da se istorija ne bi ponovila, jer ima ona narodna koja kaže – samo se budala o isti kamen dbaput spotiče.
Veličanstveni su ovi studentski protesti i bitno se razlikuju od dosadašnjih protestnih šetnji građana u organizaciji opozicije, jer ova opozicija do danas nije imala plan – šta posle šetnje. Vučić je to shvatio i nije se tome mnogo opirao – Nek’ šetaju umoriće se. A shvatili su to i građani, pa je njihov entuzijazam opadao – ne samo u šetnjama, već i na izborima gde se uvek kuburi sa kritičnom masom potrebne izlaznosti na glasanje.

Ovo sada sa studentima je drugačije, ali i oni vape za pomoć – Mi smo uradili svoje, sad ste vi na redu, sve češće nam poručuju. I tu dolazimo do mantre koju vlast odmah koristi – nisu to studentski protesti, već protesti dela studenata koje je opozicija politizovala. Tako se ugasila i do sada najduža protestna šetnja građana, poznata pod nazivom – Šetnja krvavih košulja. Organizatori te šetnje su insistirali da šetnja ostane samo građanska, pa su se opozicioni lideri krili da ih neko ne primeti u kolonama šetača. Na kraju su se i oni umorili, šetnje su jenjavale, da bi se na kraju sve to i ugasilo. I više se retko ko seća te šetnje. Vlast najmanje.

Jučerašnji odziv građana u organizaciji studenata je bio veličanstven. Ne samo po broju učesnika. Bio je to miran i dostojanstven protest koji ne daje povoda vlasti za preduzimanje represivnih odgovora. Ne samo poicijskih koje već danas dobrano koristi, već i onih najradikalnijih – upotreba vojske. Što bi moglo da odvede i do onog najgoreg – grašanskog rata. A ova vlast je toliko zsglibila, ona nema kud, pa se neće ni od toga ustručavati. Ne reče li pre neki dan predsednik „svih građana Srbije“ – koji studenti, da izvedem kobre da ih razbacamo sve, ne bi trebalo šest-sedam sekundi.

Opozicija mora da odradi politički deo posla, to ne mogu studenti – oni su buktinja koja ne sme da se ugasi. A opozicija mora da se uzme u pamet. Oni moraju da izbegnu teme koje ih razjedinjuju i da se skoncentrišu na ovu jedinu. Ovo je trenutak koji ne smeju da propuste. Kad osvoje vlast i ustanove nova pravila ponašanja biće prilike za nadgornjavanja i politička profiltriranja.

Ovaj autor ne pretenduje da svojom pameću reši problem. On samo ukazuje na neophodnost delovanja u ovom trenutku, a ako može da predloži, evo teme za početak – Čija su deca, čuli smo i sulude izjave da su deca vlasničtvo države! i čije su kobre? Uplašen, citiraću ovde današnju objavu na fejsbuku jednog „starog vojnog pukovnika sa 4 ratišta i 12 garnizona” koji poručuje Ptredsedniku: „kobre nisu tvoje privatno vlasništvo da bi ih ti slao na decu i omladinu, na učenike i studente“.

Jučerašnji protest građana okupio je mnogo ljudi. Usuđujem se reći više nego što smo mogli očekivati i pored toga što je vlast preduzela sve da spreči dolazak u Beograd – bile su otkazane sve autobuske linije za Beograd. Autobusi su bili angažovani za prevoz pravodobnih i mobilisanih građana za doček Predsednika na svečanom otvaranju putne deonice u dužini od 30 Km, od Kruševca do Vrnjačke banjee, a bilo je i drugih mera. Prema nekim prilično verodostojnim izvorima, jer se to uklapa u dosadašnji marketingški inženjering ove vlasti, zaposlenima u jednom našem elitnom fudbalskom klubu je zaaprećeno da moraju doći na utakmicu tog kluba zakazanu u Beogradu, u isto vreme kad i protesti, što otvara posebnu temu – čiji su naši klubovi –svih navijača, ili samo Delija i Grobara. A ako je tako onda je verovatno da je takav nalog dat i zaposlenima u državnim institucijama i javnim preduzećima. I pored svga toga na protestu se okupilo sigurno preko 100.000 ljudi – MUP po običaju smanjuje to na na 28-29.000, strani izveštači pominju cifre od oko 150.000, a mobilni operateri saopštavju da je u vreme protesta na tom mestu bilo registrovano 280.978 telefona – logična je pretpostavka da nisu baš svi učesnici protesta imali kod sebe mobilne telefone. Proizilazi da kod nas nikad više protestanata nije bilo na jednom mestu. Više nego i 5. oktobra 2000. godine. Ta sinergija građana se ovog puta ne sme propustiti. Svaki od okupljenih građana ima nekog svog među studentima. Videlo se to i u jučerašnjim intervjuima – tu su nam deca, došli smo da ih podržimo.

U mom selu ima jedan opančar.
Što on pravi dobre opanke !
Obuješ ih, popenješ se na soliter
i skočiš sa desetog sprata,
ti se razbiješ ko….., a opancima ništa!