Da li je poraz srpske opozicije morao da bude totalan?

Kako su radili, tako im se i desilo. Pitanje je, da li su morali da rade kako su radili. Odgovor je: nisu!

Dogodila se opozicija

Protekli izbori od 3. aprila trebalo je da budu izbori protiv Vučićevog režima, a bili su kao i svi prethodni počev od 2014, izuzimajući one od juna 2020. Naime, ti pretposlednji izbori trebalo je po režimskom scenariju da budu isti kao i svi prethodni (2014, 2016. i 2017), ali ih je poremetio bojkot većeg dela opozicije. Bojkot je postigao svoj cilj – Skupštinu bez opozicije. Takav ishod uslovio je najavu vanrednih izbora pre nego što su konačni rezultati netom održanih izbora bili objavljeni.

Tada je bojkot-opozicija postala jedina politički relevantna opozicija u Srbiji. Svojim žrtvenim političkim činom stekla je poverenje u širem biračkom telu. Ali, stekla je i novu šansu zahvaljujući politički širokom spektru svojih članica – od levih do desnih, od pretežno proevropskih do pretežno pronacionalnih. Obeležje široke političke obuhvatnosti po sebi je pružalo uverenje da efikasno ugrožavanje režima ili, još ambicioznije – njegovo obaranje sa vlasti, predstavlja politički smisao i prioritetan cilj opozicionog poduhvata.

Na spontan i nenameravani način, svojom političkom širinom opozicioni bojkot-front mogao je da negira lažnu širinu režimske politike – od levog do desnog, od proevropskog do nacionalnog. Ali, realna poruka novog opozicionog fronta je bila: da bi uopšte došlo do normalne utakmice između različitih političkih stanovišta, neophodna je politika koja tako nešto ne samo dopušta nego i pretpostavlja. Nasuprot tome, režim je gotovo deceniju monopolisao i zloupotrebljavao čitav spektar političkih tema i pristupa, koncentrišući ih oko onog za njega najbitnijeg – očuvanja vlast za sva vremena i po svaku cenu.

Iz tih razloga, da bi se iz nenormalne politike došlo do normalne, bili su za opoziciju potrebni atipični a ne tipični izbori. Dakle, ne izbori sa politički prepoznatljivim programskim tačkama izloženim slobodnom izboru građana, nego izbori koji bi svojim ishodom to tek trebalo da omoguće. U tom smislu, usredsređenje svih aktivnost – predizbornih i izbornih – moralo je biti posvećeno izbornom porazu režima. U uslovima koje je opozicija već stvorila svojim uspešnim obesmišljavanjem izbora od juna 2020, i brzim prećutnim priznanjem poraza sa vrha vlasti, ovakva strategija budućih izbora nije bila nezamisliva. Tim pre što je naredni zadatak bio borba za izborne uslove, jer bez njih u realnom prostoru vučećevske Srbije ne bi bila dovoljna ni brojno dvostruka izborna pobeda.

Opozicija kao zmija koja jede svoj rep

Sve što se posle izbora 2020. dogodilo išlo je suprotnim smerom od već utvrđenog pravca kretanja od bojkota Skupštine februara 2019. do bojkota samih izbora. Razume se, izvojevanje fer izbora u današnjoj Srbiji je poduhvat ravan traganju za svetim gralom. Ali, ako su bile obavljene prethodne radnje, retko principijelne i dosledne u pogledu unutrašnje i spoljne opozicione komunikacije, zašto i kako je došlo do opakog postizbornog ševrdanja.

Recimo, Savez za Srbiju odmah po osnivanju početkom 2019. usvojio je dva dokumenta (Sporazum sa narodom i Trideset tačaka Saveza sa Srbiju) koji su manifestovali čvrstu volju ovog širokog opozicionog spektra da se dalja aktivnost koncentriše na jednu strateško-ciljnu tačku. Ali, način pritiska na vlast u pogledu izbornih uslova predstavljao je teži zadatak. Otvorila su se nova specifična pitanja: da li se samostalno boriti za izborne uslove ili uz pomoć nekog činioca EU; da li uz kredibilnu pretnju novim bojkotom ili sa obećanjem izbornom telu da će se izaći; da li delovati posredstvom ultimativnog ili otvorenog pristupa izbornim uslovima; da li razgovore uopšte voditi sa predstavnicima vlasti ili ih staviti pred svršen čin, i sl. Dosta polemičnih tema za interno usaglašavanje i samim tim dosta razloga za neslaganja. Ali ti sporovi nisu predstavljali razlikovanja koja bi dovela do razlaza.

Odluka, ko zna čija, da predstavnici Evropskog parlamenta posreduju u nalaženju rešenja za izborne uslove nije se posrećila bojkot-koaliciji, iako je u njenim redovima bilo dosta pristalica ovekve uloge EU. Prilikom prvog kruga razgovora svih političkih stranaka sa predstavnicima EP (leto 2020, FPN), u tom preobilnom šarenišu učesnika stranke Saveza za Srbiju nastupile su pojedinačno. Ti razgovori su načisto propali, jer su bili iznenadni, improvizovani i neorganizovni, i već je bilo vidljivo da su tzv. evropski posrednici bili nevoljni da odigraju ulogu nepristrasnog činioca koji bi doprineo formulisanju garancija za iole poštene izbore. Godinu dana kasnije u dva navrata (juni i septembar 2021) bilo je već jasno da evropski parlamentarci prihvataju režimski skup skromnih i nesigurnih izbornih poboljšanja nasuprot insistiranju stranaka nesistemske opozicije na političkim i proceduralnim garancijama. To je već bilo vreme podele nekadašnjeg Saveza za Srbiju na tri grupacije. Ali, bez obzira na tu činjenicu, nekadašnja bojkot-opozicija bila je jedinstvena u svojim zahtevima, dakle ne formalno nego faktički.

Vraćajući se na period posle izbora od 2020. lako je utvrditi da je to bilo vreme raspada Saveza za Srbiju. Taj teški hazard srpske opozicije odigrao se prilično lako, prelako u relaciji prema potonjim posledicama, najzad, debaklu na izborima od 3. aprila ove godine. Razume se, postoje neopravdani razlozi i pravi vinovnici za ovakav sled događaja, ali to više nije važno. Kao živi svedok događaja mogu da iznesem viđenje da njegovi učesnici nisu raspolagali potrebnim kapacitetom poverenja u sebe i zajedničku ulogu u važnom poduhvatu koji glasi – bespogovorno se suočiti sa opakim protivnikom. Ukratko, nisu bili dorasli tom zadatku i kao da su toga bili svesni. Da nije tako ne bi učinili bar dve fatalne greške: prvo, ne bi razvodnjavali već propoznatljivu političku formaciju, Savez za Srbiju, otvaranjem prema malim grupama koje su izašle na izbore 2020; i drugo, ne bi gubili vreme i energiju na eksperiment zvani – saradnja sa poznatim intelektualcima u liku akciono nedefinisane i politički neodgovorne Skupštne slobodnih građana. Taj eksperiment ishodio je lošom posledicom ideološkog ekskluzivizma bar za dve od tri preostale političke formacije posle razlaza Saveza za Srbiju.

Umesto velikog istorijskog zadatka, za koji su u prvoj fazi delovali solidnije nego nekadašnji pobednički DOS (2000), ova opoziciona formacija za kratko se rastvorila na nove delove, čime je izborna strategije spala na sijaset političkih interesa i stranačkih preferencija niskog nivoa. Onaj skromni kritički reziduum ovih partikularnih izbornih orijentacija sveo se na rutinsko i ritualno, premda retorički tvrdo, obraćanja režimu. Neubedljivost takvog stava i izraza još više je izazivala podozrenje birača, pre svega onih stranački difuzno opredeljenih: ako vlast tako žestoko kritikujete, zašto to ne činite zajedno; bilo bi neuporedivo ubedljivije.

Istini za volju, pred sam ulazak u izbornu trku, deo nekadašnjeg Saveza za Srbiju, obogaćen novim grupicama, nekako se sakupio pod jedan naslov: Ujedinjeni itd. Drugi deo, obogaćen levo-zelenom ideologijom i adekvatnim nosiocima, obrazovao je drugu opozicionu formaciju. Obe su bile izborno-programski prepoznatljive, kao u svim normalnim izborima. Ovu predizbornu atmosferu kvazinormalnosti unapredila je i desna strana političkog spektra, štaviše u četiri kolone. (Jadna od njih prethodno je pripadala Savezu za Srbiju). Svo to političko bogatstvo bilo je u savršenom skladu sa uobičajenim domaćim stranačkim hiperpluralizmom, a na zadovoljstvo hegemone stranke, SNS, koja gaji tradiciju nekada hegemone, SPS.

Tako su, više zahvaljujući opoziciji nego vlastima, ovi izbori završeni na najnormalniji način. Dakle, déjà vu. Kao prvo, izlazak na izbore bio je jako skroman (nepunih 60%), imajući u vidu opoziciono izvikivanu važnost ovih izbora. Kao drugo, svako je dobio svoje glasove, dok su glasovi političkih apstinenata (onih koji ne izlaze, jer ne nalaze svoju opciju) ostali na uobičajenih 20-25% unapred propalih. Ovaj podatak najbolje izražava totalno podbacivanje opozicije, budući da pobednici (SNS+SPS) na izbore izvode sve svoje pristalice, pa i više od toga, tako da među apstinentima oni nemaju svoje birače, za razliku od opozicije. Kao treće, na normalnost ovih izbora ukazuje neopisiva sreća malih opozicionih dobitnika – tri desne i jedne levo-zelene grupacije – što su uopšte ušle u parlament. Tome pripada i razočaranost najveće opozicione grupacije – Ujedinjeni itd, što je umesto 25 (!?) uzela samo 13%. Na normalnim izborima uvek se neko neprijatno iznenadi…

Čitalac će se lako setiti da su posle izbora od 2020. god, koje je Savez za Srbiju bojkotovao, nastupile višednevne demontracije zbog izbornih nepravilnosti. Time je bila manifestovana spremnost velikog broja ljudi da se u ime stvarne normalizacije političkog života u Srbiji izlože policijskim pendrecima i divljanju vladinih kriminalnih batinaša. Ovoga puta odjek protiv izbornih marifetluka vlasti bio je izuzetno skroman. Tu i tamo po nekoliko desetina ljudi oslobođenih svake političke volje i energije. Sada možemo samo da zamislimo, da je opozicicija izašla u onom nekada bojkot-formatu, koliko bi ljudi izašlo da podrži njenu izvesnu borbu protiv dokazanih izbornih krađa. Setimo se masovne krađe na lokalnim izborima u jesen 1996. i konačnog ishoda tromesečne borbe građana širom Srbije. Ili očuvanja izborne pobede za predsednika SR Jugoslavije 5. oktobra 2000. godine.

Konačno, veliko poniženje

Ali, ovi izbori nisu ishodili samo velikim porazom opozicije, nego i velikim poniženjem, što doprinosi krajnjem skoru – totalnom porazu. Kada je bilo jasno da je i Beograd ponovo izgubljen, sledi jedan prividan, ali ne manje opak, preokret. Večiti pobednik, koji već deset godina ne preza od najgorih izbornih prevara, naprasno i u ime demokratije i mira nudi opozicionom lideru, onome koji se takvim sam izvikao, đavolsku pogodbu: ja vama, poraženim do nogu, dajem skorašnje vanredne izbore za Beograd, a vi meni ništa. Kaže naš politički Lucifer: ladno smo dobili Beograd, ali pošto vi kažete, pa onda sledi citat sagovornika: da su izbori bili nelegitimni (što ovaj prvi, avaj, ne može da podnese), evo vam izbora, pa birajte, za šest ili devet meseci. Za sagovornika-gubitnika ovo je neočekivana potvrda statusa srpskog opozicionog lidera, a za opozicione učesnike i glasače jedinstvena prilika da se još jednom ogledaju u bici za Beograd.

Još nam samo ostaje da ispitamo fenomen Vučićevog preobražaja. Čovek koji do juče opoziciji nije dao ni mesnu zajednicu, sada nudi novu izbornu šansu, osvajanje Beograda. Realističkom tumaču ovo odmah deluje kao trampa nečeg manje realnog – skori izbori za Beograd, za nešto više realno – pacifikaciju opozicije. Da li rekosmo: pacifikacija opozicije? Pa zar tom velikodušnom ponuđaču taj cilj nije važan zbog jednog važnijeg iskušenja. Zar on nije, kako sam kaže, pod stalnim pritiskom zapada da uvede sankcije Rusiji. Zar, ako se baš mora, nije bolje da takav akt donese Skupština, a ne on. Zar onda nije najbolje da skupštinska većina bude ubedljivija sa glasovima opozicije i zar ovaj lider-sagovornik ne predvodi najveći deo skupštinske opozicije. Ako je sve to tako, razmišlja jedan sikofantski um, šta me košta da opoziciji ponudim izglede za Beograd u zamenu za njenu konstruktivnu ulogu kada mi to bude trebalo.

Ovu vest o političkoj razmeni stoleća opozicija (ona levo-žuta i levo-zelena) prihvatila je sa olakšanjem i zadovoljstvom. Tako se stiče privid da ovi izbori nisu obavljeni tek zabadava. A ako neko pomisli da ovde nije reč o živoj basni o lisici i gavranu, neka mu. Uostalom, ako se opozicija i obrukala, ostala je slamčica za disanje.

autor:SLOBODAN SAMARDžIĆ

https://srbijasvet.wordpress.com/