Posle pravog šoka i skandala Zelenskog sa Trampom u Ovalnoj sobi, važno je postaviti pitanje: da li je ovo bio spontani događaj ili dobra režija? Zelenskom nije prvi put da pregovara sa silnicima ovoga sveta, on zna kako da im podiđe, ali ako je Evropa ubedila Zelenskog da u razgovoru sa Trampom „diže mostove u vazduh“, garantujući mu zaštitu, onda njegovo ponašanje ima osnova.
Ako mu je bilo zabranjeno da potpiše sporazum o retkim metalima i krene putem prekida vatre i pregovora, onda bi njegov navodni emotivni slom mogao biti hladna kalkulacija londonskih režisera.
EU i Demokratska partija SAD sad su zainteresovani za eskalaciju sukoba sa novom administracijom Bele kuće i konsolidaciju celokupne levo-liberalne američko-evropske alijanse, dostižući tako željeni scenario postepenog blokiranja Trampa. Američki predsednik je pred evro-elite bacio egzistencijalni izazov i one će se boriti da preuzmu inicijativu. To je njihova slamka spasa. Ometajući mirovne pregovore i čuvajući Zelenskog, oni samim tim spasavaju sebe.
Ali, evropske elite nisu ujedinjene i to povećava verovatnoću da će sve biti ograničeno na reči saosećanja prema Zelenskom. Dosledan front se možda neće desiti. Ako je Zelenski „po zadatku“ išao na rušenje pregovora, onda je otišao predaleko i toliko lično uvredio Trampa da će diplomatija Starmera i Makrona biti nemoćna. Eksces „čoveka na zadatku” se nadodao na umereniji plan Evrope, i sad tamo grozničavo planiraju moguće varijante prevazilaženja ovoga.
Zelenski je bio dužan da izbegne potpisivanje sporazuma pod Trampovim uslovima i da izbaci mirovni proces iz koloseka, ostajući u granicama pristojnosti. Ali on ne samo da je prekinuo pregovore, već je pritom bio drzak prema Trampu. Odnosno, bio je drzak prema SAD. Sad Trampov tim nema drugog izbora nego da Zelenskog i njemu slične postavi na svoje mesto, ili će izgubiti obraz. U ovoj situaciji, evropskoj diplomatiji je teško bilo šta da uradi. Umesto delikatne šahovske partije, Zelenski je prevrnuo tablu i započeo tuču. To bi Evropi moglo da se vrati kao bumerang.
U svakom slučaju, jasno je da dolazi do kulminacije. U ovoj situaciji Tramp ne može prosto da povuče SAD iz rata u Ukrajini, prebacujući sve na Evropu – to bi bio njegov poraz. Zelenski je Trampu uputio lični izazov, što je samo po sebi poniženje. Rob ne može da pljune u lice Cezaru i da se izvuče bičevanjem ili čak odsecanjem glave. Neophodno je uništiti njegovo pleme i zasoliti zemlju. U suprotnom, svi će razumeti da „Cezar nije pravi“.
Sada potezi Zelenskog, u stvari, remete pregovore između Trampa i Putina. Čak i u slučaju da između Sjedinjenih Država i Rusije bude postignut mirovni sporazum, Ukrajina i Evropa ga možda neće poštovati. Šta bi Tramp onda trebao da čini? Ako brzo ne skrši otpor Evrope i Ukrajine, onda će politički resursi u SAD početi da se prelivaju demokratama.
Trampov tim nema drugog izbora nego da Zelenskog i njemu slične postavi na svoje mesto, ili će izgubiti obraz
Tramp će morati ili da izgubi vlast ili da preduzme veoma oštre mere. Da zaustavi isporuku oružja i obaveštajnih podataka Ukrajini, i direktno i preko Evrope. Da započne pravi ekonomski rat protiv evropske birokratije. Što se tiče Demokratske stranke, da višestruko pojača rat kompromitujućim materijalima, uništavajući figure najvišega ranga – paljbom po štabovima. Demokratska partija SAD uvek pruža podršku evroglobalistima, što je jedan od razloga njihove upornosti. Dok značajno ne oslabi, ona neće dozvoliti Trampu da zaključi sporazum sa Rusijom, niti da reši druga pitanja.
„Tramp i Vens obavljaju Putinov prljav posao“, izjavio je lider demokrata u Senatu Čak Šumer, dok je kongresmen Džim Hajms pozvao Zelenskog da „pokaže Trampu srednji prst“ umesto da potpiše sporazum o retkim metalima. „Tramp nije večan“, ubeđivali su Zelenskog i Evropljane, zahtevajući da pričekaju godinu i po dana u aktivnoj odbrani. Revanš demokrata zakazan je za novembar 2026. godine, odnosno za datum takozvanih „međuizbora“ za Kongres.
Trampovih prvih 100 dana je period tokom kojeg će on ili postići prekretnicu u ukrajinskom sukobu, ili se povući, i to će za njega postati fatalno. Vreme – to je Trampov glavni deficit. Moraće da pregovara sa pozicije sile i to ne sa Moskvom, već sa svojim saveznicima. Ili će shvatiti da su mu neprijatelji London, Brisel i Kijev i udariti na njih, ili će cela njegova politika propasti.
Hoće li Tramp smoći hrabrosti da udari prvi?
Jelena Panina, direktorka ruskog Instituta za međunarodne političke i ekonomske strategije – RUSSTRAT
