Tenzije dugo traju, a sve su pokrenule mirne litije koje su ujedinile Srbe u istrajnosti za identitetom… i pored velikog odricanja od srpskih korena… a njima su danas draži Hrvati i Albanci, a neprijatelji Srbi.
Kada su se 2020. godine ulicama Crne Gore prolomile mirne i dostojanstvene litije, mnogi su bili iznenađeni snagom narodnog otpora. Bez političkih parola, bez mržnje i osvete, narod je stao u odbranu svojih svetinja, svojih hramova i prava da ostane ono što jeste. Te litije nisu bile samo crkveni događaj; one su postale simbol duhovnog buđenja i narodnog jedinstva.
Međutim, godine koje su usledile pokazale su da podele nisu nestale.
Naprotiv, one su često produbljivane pokušajima prekrajanja istorije, menjanja identiteta i nametanja novih tumačenja prošlosti.
Jedan od takvih primera jeste i nastojanje da se ujedinjenje Crne Gore i Srbije 1918. godine predstavi kao „nasilna aneksija“. Ta formulacija poslednjih godina sve češće se pojavljuje u javnom prostoru, a našla je mesto i u pojedinim zvaničnim dokumentima.
Zato je važno da se ovom pitanju pristupi mirno, odgovorno i na osnovu istorijskih činjenica.
Podgorička skupština i volja naroda
Velika narodna skupština srpskog naroda u Crnoj Gori, održana u Podgorici 26. novembra 1918. godine, donela je odluku o ujedinjenju sa Srbijom. Ta odluka nije doneta u vakumu, niti je nastala iznenada.
Njoj su prethodili brojni narodni zborovi širom Crne Gore – u Cetinju, Nikšiću, Podgorici, Kolašinu, Beranama, Andrijevici, Peći, Đakovici i drugim mestima.
Na tim skupovima narod je javno iskazivao želju za ujedinjenjem i zajedničkom državom.
Kada danas neko tvrdi da je Srbija „anektirala“ Crnu Goru, neophodno je postaviti jednostavno pitanje: kako je moguće govoriti o aneksiji ako su odluku o ujedinjenju doneli predstavnici naroda na skupštini koja je upravo zbog toga i sazvana?
Istorija Evrope nakon Prvog svetskog rata prepuna je sličnih primera. Raspadale su se stare imperije, stvarale nove države i uspostavljali novi oblici vlasti. Podgorička skupština bila je deo tog velikog istorijskog procesa.
Zašto ne „Nikad više 1918“, već „Setimo se 1916.“
Poslednjih godina mogli smo čuti slogan „Nikad više 1918“. Ali, ako već govorimo o prelomnim godinama crnogorske istorije, zar nije prirodnije postaviti pitanje šta se dogodilo 1916. godine?
Te godine Kraljevina Crna Gora kapitulirala je pred Austrougarskom. Državno rukovodstvo napustilo je zemlju, a narod ostao pod okupacijom.
Sudbina Crne Gore tada je bila tesno povezana sa sudbinom Srbije, koja je nakon albanske golgote nastavila borbu i sa saveznicima dočekala pobedu.
O ovim temama može se raspravljati sa različitih istorijskih stanovišta, ali je nesporno da su Srbi iz Srbije i Srbi iz Crne Gore u Velikom ratu podneli ogromne žrtve zajedno, boreći se za istu ideju slobode.
Zato je opasno kada se prošlost koristi za stvaranje novih podela među ljudima koji dele iste pretke, istu veru, isti jezik i istu kulturnu baštinu.
Narod bez predaka ne može imati budućnost
Čuvena misao akademika Matije Bećkovića da su „Crnogorci prva nacija bez đeda“ nije usmerena protiv naroda Crne Gore, već protiv pokušaja da se čovek odrekne sopstvenih korena.
Jer, niko ne može promeniti svoje pretke.
Ne možemo izbrisati činjenicu da su Petrovići sebe smatrali Srbima. Ne možemo izbrisati Njegoša, Svetog Petra Cetinjskog, kralja Nikolu, Mojkovac, Kosovski zavet i vekovnu borbu za oslobođenje srpskih zemalja.
Ne možemo izbrisati ni pesmu „Onamo, ‘namo“, u kojoj je kralj Nikola opevao Kosovo kao sveti ideal slobode.
Sve to pripada i Crnoj Gori i Srbiji.
To je zajedničko nasleđe koje niko nema pravo da prisvaja samo za sebe.
Svetosavski put mira
Danas, više nego ikada, potrebna nam je mudrost Svetoga Save. Ne da prebrojavamo ko je veći Srbin, a ko manji. Ne da produbljujemo rane prošlosti. Ne da se svađamo oko grobova svojih predaka.
Potrebno nam je razumevanje, strpljenje i bratska ljubav.
Srbija i Crna Gora su vekovima bile oslonjene jedna na drugu. Zajedno su delile stradanja, pobede, seobe i vaskrsenja. Politike dolaze i prolaze, ali narod ostaje.
Zato je važno da istoriju proučavamo ozbiljno i odgovorno, bez mržnje i bez revanšizma.
Istina ne sme biti sluga dnevne politike.
Vladika Rade je davno opomenuo:
„Niko srećan, a niko dovoljan, Niko miran, a niko spokojan; Sve se čovjek bruka sa čovjekom: Gleda majmun sebe u zrcalo.“
Te reči i danas zvuče opominjuće.
Na kraju, bez obzira na različita politička uverenja i nacionalna osećanja, moramo čuvati mir kao najveću vrednost. Jedan smo narod duboko povezan zajedničkom istorijom, verom, kulturom i precima.
Ne moramo uvek isto misliti, ali moramo jedni druge poštovati.
Jer mir nema cenu.
A narod koji zaboravi svoje pretke rizikuje da izgubi i svoju budućnost.
RAZLIČITI ARŠINI ZA ISTU ISTORIJU
Poslednjih decenija u Crnoj Gori sve češće slušamo kako je Podgorička skupština iz 1918. godine bila nelegalna, nelegitimna i navodno nametnuta voljom Srbije. Te tvrdnje toliko su puta ponovljene da su mnogi počeli da ih prihvataju kao nespornu istinu, a da se pri tome retko ko usudi da postavi jedno jednostavno pitanje:
Ako je Podgorička skupština bila nezakonita, šta ćemo onda sa AVNOJ-em i odlukama ZAVNO-a Crne Gore i Boke?
Istorija ne sme biti sluškinja politike. Ona ne sme imati dvoje aršine – jedne za 1918. godinu, a druge za 1943. i 1944. godinu.
Podgorička skupština donela je odluku o ujedinjenju Crne Gore sa Srbijom i time postala deo velikog procesa okupljanja srpskog naroda i stvaranja zajedničke države Južnih Slovena. Danas se njeni zaključci osporavaju sa obrazloženjem da nisu bili u skladu sa tadašnjim ustavnim poretkom Kraljevine Crne Gore.
Ali ako već prihvatamo takav princip, onda moramo biti pošteni i primeniti ga na sve istorijske događaje.
Odluke AVNOJ-a i ZAVNO-a Crne Gore i Boke donete su u ratnim okolnostima, revolucionarnim putem i protivno važećem Ustavu Kraljevine Jugoslavije. Tom prilikom svrgnut je kralj Petar II Karađorđević, ukinuti su legalni državni organi i stvoren je potpuno novi državni poredak.
Ipak, niko danas ne dovodi u pitanje njihovu pravnu snagu.
Zašto onda jedni događaji mogu biti proglašeni istorijski opravdanim, a drugi se proglašavaju ništavnim?
Zašto se jednoj revoluciji priznaje pravo da menja državno uređenje, a jednom narodnom sabranju ne priznaje pravo da odlučuje o svojoj budućnosti?
To su pitanja na koja savremena crnogorska politika izbegava da odgovori.
Posebno je zanimljivo pitanje Boke Kotorske.
Tokom Drugog svetskog rata postojalo je Zemaljsko antifašističko veće narodnog oslobođenja Crne Gore i Boke. Sam naziv svedoči da je Boka prepoznavana kao posebna istorijska oblast. Međutim, posle rata ona je uključena u sastav republike Crne Gore, bez ikakvog referenduma i bez izjašnjavanja naroda kakvo se danas zahteva za svako istorijsko pitanje iz prošlosti.
I tu se opet pojavljuju različiti aršini.
Kada je reč o 1918. godini, traže se nemogući dokazi i postavljaju uslovi koje nijedan istorijski događaj tog vremena ne bi mogao da ispuni. Kada je reč o odlukama donetim posle 1943. godine, sva pitanja se zatvaraju i proglašavaju završenim.
Istorija, međutim, nije sudnica u kojoj presude pišu pobednici.
Istorija je učiteljica života i ona traži istinu, a ne političku korist.
Zato bi bilo dobro da prestanemo da delimo prošlost na poželjnu i nepoželjnu. Da prestanemo da poništavamo sopstvene pretke onda kada nam njihove odluke nisu po volji.
Ni Podgorička skupština, ni AVNOJ, ni ZAVNO nisu nastali u idealnim okolnostima. To su bili veliki i sudbonosni istorijski događaji svoga vremena. Ali ako želimo da budemo pošteni prema istoriji, onda moramo koristiti iste kriterijume za sve.
Svetosavski je meriti jednako.
Njegoški je govoriti istinu.
A srpski je ne odricati se ni svojih predaka ni svoje istorije, ma koliko ona ponekad bila složena i bolna.
RANE KOJE JOŠ NISU ZACELILE
Ako želimo da razumemo današnje podele u Crnoj Gori, moramo se vratiti i na jedno bolno poglavlje naše istorije koje ni posle osam decenija nije do kraja zatvoreno.
Komunistička revolucija nije donela samo promenu državnog uređenja.
Ona je duboko podelila narod. Tamo gde su vekovima zajedno živeli braća, kumovi i rođaci, odjednom su nikle nepremostive ideološke granice.
Brat je stajao nasuprot bratu.
Sin nasuprot ocu.
Komšija nasuprot komšiji.
Pod zastavom revolucije i klasne borbe često se zaboravljalo ono najvažnije – da smo jedan narod istog korena, istog jezika i iste istorije.
Posledice tih podela osećaju se i danas.
Još uvek postoje porodice koje o tim vremenima govore šapatom. Još uvek postoje rane koje nisu zacelile. Još uvek se istorija koristi kao oružje za nove podele, umesto kao pouka za buduća pokolenja.
Poseban ožiljak u narodnom pamćenju ostavila su takozvana „pasja groblja“ i brojna stratišta širom Crne Gore, gde su bez suda i pravde završavali Srbi koji su bili proglašeni neprijateljima revolucije i komunizma.
O tim mestima se decenijama ćutalo. Mnogi nisu imali ni groba, ni krsta, ni prava da njihovi potomci javno izgovore njihovo ime.
To nije pitanje politike.
To je pitanje ljudskog dostojanstva.
Jer svaki čovek ima pravo na grob, na molitvu i na istinu.
Najveća tragedija nije u tome što su postojale različite ideologije.
Tragedija je u tome što je bratska ljubav bila potisnuta ideološkom mržnjom, a nacionalno jedinstvo zamenjeno revolucionarnim obračunima.
Zato je danas, više nego ikada, potrebno da se oslobodimo nasleđa tih podela.
Ne da zaboravimo istoriju, već da je razumemo.
Ne da se svetimo, već da pamtimo.
Ne da produbljujemo rovove, već da ih zatvaramo.
Crna Gora neće pronaći svoj mir sve dok bude živela u senci starih ideoloških sukoba.
Neće ga pronaći ni Srbija. Jer podele koje su nekada započele u porodicama i bratstvima, i danas ostavljaju tragove u javnom životu.
Naš narod je preživeo turska i austrougarska ropstva , svetske ratove i mnoga stradanja. Preživeo je zato što je znao ko je, šta je i kome pripada.
Zato nam je danas potrebno više Svetog Save, a manje revolucionarnih podela.
Više Njegoša, a manje ideoloških isključivosti.
Više bratske ruke, a manje bratske omče.
Jer nijedna ideologija nije vrednija od naroda.
Nijedna partija nije večna.
Nijedna vlast nije trajala doveka.
Ali narod ostaje.
I zato je vreme da se, posle svih podela, vratimo jedni drugima.
Da se ne delimo po ideologijama, zastavama i političkim taborima.
Da se setimo da su naši preci gradili hramove, a ne rovove.
I da je najveća pobeda svakog naroda onda kada uspe da pomiri svoju prošlost sa svojom budućnošću.
Samo tako će i Crna Gora pronaći mir sa sobom.
Samo tako će zaceliti rane koje još krvare.
Samo tako će braća ponovo gledati jedni u druge kao braća.
NE MOŽEŠ POBEĆI OD SVOJIH KORENA
Niko nema pravo da čoveku zabrani da se nacionalno izjašnjava kako želi.
To je njegova sloboda i njegovo pravo.
Ali niko nema pravo ni da menja istoriju svojih predaka, niti da briše ono što su generacije pre njega ostavile u amanet.
Ne možeš promeniti svoje prađedove, čukunđedive…
Ne možeš promeniti svoje askurđele.
Ne možeš izbrisati grobove svojih predaka… i tu ćirilicu.
Ne možeš promeniti pisma koja su pisali, molitve koje su čitali i ime naroda kome su pripadali.
Možeš sebe nazvati kako želiš, ali ne možeš promeniti istoriju.
Poslednjih decenija svedoci smo pokušaja stvaranja novih identitetskih obrazaca, novih tumačenja istorije, novih podela, novih jezika, crkve i novih duhovnih granica tamo gde ih vekovima nije bilo.
Ali istorijske činjenice su tvrdoglave.
One ne nestaju zato što su neprijatne.
One ne prestaju da postoje zato što se nekome ne dopadaju.
Crna Gora je kroz vekove bila država srpskog naroda, država Njegoša, Svetog Petra Cetinjskog, kralja Nikole, Mojkovca, Lovćena i Kosovskog zaveta.
I baš zato su litije bile mnogo više od borbe za hramove.
One su bile buđenje narodne savesti.
Bile su trenutak kada je narod ustao da sačuva svoje svetinje, ali i svoje pamćenje.
Trenutak kada je stotine hiljada ljudi shvatilo da se ne brane samo crkve od kamena, već i vekovni identitet, vera i duhovno nasleđe.
Zato srpski narod u Crnoj Gori nikada ne sme zaboraviti ogromnu ulogu Srpske pravoslavne crkve.
Kada su mnogi ćutali, Crkva je govorila.
Kada su mnogi odustajali, Crkva je sabirala.
Kada su mnogi pokušavali da dele narod, Crkva ga je okupljala.
Zato će ostati upamćeno delo blaženopočivšeg mitropolita Amfilohija (naš đed), koji je svojim životom, verom i istrajnošću nosio Krst svoga naroda u teškim vremenima… da njega nije bilo… pitanje je veliko šta bi bilo sa srpskim narodom u CG.
Ostaće upamćeni i mitropolit Joanikije i vladika Metodije, koji su nastavili putem svojih predaka, čuvajući duhovno jedinstvo naroda i podsećajući ga na njegove korene.
Oni nisu pozivali na mržnju.
Nisu pozivali na osvetu.
Nisu pozivali na podele.
Pozivali su narod da ne zaboravi ko je.
Da ne zaboravi svoje svetinje.
Da ne zaboravi svoje pretke.
Da ne zaboravi Svetoga Savu, Njegoša, Kosovo i zavet koji nas je kroz vekove održao.
Zato, ma kako se zvali, ma gde živeli i ma kojim se političkim putevima kretali, ne smemo zaboraviti jednu jednostavnu istinu:
Ne postajemo veći tako što se odričemo svojih korena.
Postajemo veći onda kada ih dostojno nosimo.
A koren srpskog naroda u Crnoj Gori dubok je koliko i njeni kameni temelji, star koliko i njene svetinje i snažan koliko i vera koja je narod održala kroz vekove.
To je istina koju ni vreme ni politika ne mogu promeniti.
ŽIVELA SRBIJA I BRATSKA CRNA GORA!
Priredio: Đorđe Bojanić,glavni urednik sajta Srpska istorija
“ Nitko nema pravo da zabrani čovjeku da se nacionalno izjašnjava kako zeli “ ….??? Slazem se ??? Ali, ali, ali .moramo imati bazu na osnovu koje odredjujemo pripadnost odredjenom NARODU koji se “ politički prosvijetio “ i izrastao u NACIJU. Najjednostavniji , najtačniji , najlogičniji način za svakog pojedinaca da ponovno “ otkrije “ tko je i šta je , ukoliko se rodi SUMLJA jeste brojanje unazad …………otac – djed – pradjed – čukundjed ……..pa do kuda se dobaci !!! Nema zdrave logike da smo nešto ili netko drugo ! Postoji jedino logika, da se odreknemo sami sebe i odredimo neku drugu logiku zaključivanja. Eto , ja sam “ majstor “ ( CRNI pojas ) KARATE , a izvori te discipline su u JAPANU !!! Veoma cijenim ovu disciplinu, ali i NAROD koji je autor istog. Sada zamislite , ja – Zoran …sin Radojice …unuk Petrov ………izjašnjavam se kao JAPANAC !?!?!? Kada sebe “ zamislim “ kao JAPANCA , na pomenutim osnovama, onda mi je nekako lakše da razumijem i one koji se danas izjašnjavaju kao
CRNOGORCI -( Titogorci – Milogorci) jer im je osnova jaka koliko ona moja kao JAPANCA ……… tako i ja kao JAPANAC , prepoznajem isti lik u zrcalu o kojem piše Vladike Rada , ne nalazim sebe , Zorana …sina Radojice ….unuka Petra….. Da samo znate , koliko meni kao “ JAPANCU “ , liče Crnogorci – Titogorci i Milogorci u onome VLADIKINOM ZRCALU …….kao da su mi braća blizanci !!! I Zbog svega toga , još jednom inzistram , da svatko ima pravo da se nacionalno izjasni Kako hoće, ali mi se moramo PODJELITI – ODJELITI – ODVOJITI od svih onih , koji sami sebe ne pamte duze od dvije generacije ……….. ja neću da se mješam sa njima, oni su stvarno i drugi i drugačiji i to zelim jasno da istaknem . Volim KARATE , cijenim JAPANCE ali svi moji ….od oca , pa do kuda sjećanje dobacuje su SRBI ,pa ni ja, sve da hoću …..a neću ……ne mogu biti drugo !!!