Da bismo postali moćna ekonomska sila, po uzoru na Englesku, neophodno je da se otarasimo ovih ostataka od poljoprivrede.
U Srbiji se već 21 godinu priča kako će postati ekonomski tigar na Balkanu. Sa ovim tigrovima Srbi baš i nisu dobro upoznati, kako je biti tigar i šta to znači (osim u Jagodini), ali za engleske čistokrvne konje znao je još i knjaz Miloš te ih je uvozio u Srbiju. Osim setera ima i engleskih buldoga i drugih lepih i korisnih rasa ali seter je lovac a ovih buldoga se plašim pa sam zato njih (setere) izabrao za primer.
Otkako je bio Bregzit, padao je tik pred Vidovdan 2016. Englezima se divim i oni su mi intelektualni uzor. Nisu samo meni, sve reforme u Srbiji se odvijaju kao da smo SAD ili Engleska mada mi nismo imali nikakvih ekonomskih sličnosti sa njima. Stoga je ova kombinacija tigra i englezo-amerikanica dovela Srbiju u veoma smušenu situaciju da je prezadužena (kao zapadni uzori) ali ni tigrić ne postade. Nešto između koke nosilje (za strance) i šumskog zeca.
Znači, treba da odaberemo prepoznatljiv uzor ka kome bi trebalo da idemo sa ekonomskim i drugim materijalnim i duhovnim rezultatima. Engleski konj iritira rasom, kao i ove rase pasa, ali zar nas nisu ocrnili kao rasiste? Engleski konj je suprotan arapskom i ovde treba detaljnije sagledati razlike, koje su prednosti a šta su nedostaci engleskog konja i ovo delegiram kao temu za razmišljanje.
Da bismo postali moćna ekonomska sila, po uzoru na Englesku, neophodno je da se otarasimo ovih ostataka od poljoprivrede. To su Englezi učinili još pre dvesta godina dok su se Srbi još naseljavali i krčili šume u Zapadnoj Srbiji, Šumadiji i Pomoravlju. To je očigledno bila greška jer kao šumski narod imali su sve slobode koje im je vezivanje za zemlju oduzelo. Naši preci su promašili u izboru: umesto da odu u industrijske radnike oni postadoše seljaci posednici, ljubomorni na komšije koje su se ranije doselili pa su više zemlje zahvatili.
Pošto smo zaostali ovih 200 godina u izboru, a u prethodnih 21 nismo uspeli da do kraja uništimo poljoprivredu, u sledećem petogodišnjem planu razvoja to se mora učiniti bez pardona i ostataka. Ako `oćemo da budemo engleski konj ili pas, rasa nad rasama, nema tu milosti za one koji još žive od te zemlje. Sve to treba dati Rio Tintu, Turcima i Kinezima, pa nek kopaju, a mi ćemo da razvijamo prerađivačku industriju, gde nam od kopova dozvole da gradimo fabrike.
Opet mi proradi demencija pa mislim na Erdogana i turske dronove, i ne sećam se zašto krenuh ovo da pišem… Da, o poljoprivredi, uništiti.
A ima se šta još uništiti. Od 62 biljne kulture Srbi proizvode 41 više od Engleza po glavi stanovnika, uključujući kod njih i Škote, Velšane, Irce, Indijce, Pakistance, transrodne i sve ne spomenute. Englezi proizvode 21 biljku više od Srba, mada mi nemamo zabeleženu proizvodnju kod njih 14. I to je, ovo drugo, odličan rezultat.
Ako nisam slučajno duplirao neke biljne sorte u 2020. je u Srbiji proizvedeno 20,1 miliona tona žitarica, industrijskog i lekovitog bilja, voća i povrća, grožđa i svega drugog, a u Ujedinjenom Kraljevstvu (da ne ponavljam sve nacije i izjašnjavanja, nisam baš toliko izlapeo) 44,8 miliona tona. Po stanovniku se u Srbiji proizvelo skoro pet više puta hrane nego kod Engleza, 2.897 prema 668 kilograma, i da bi dostigli englesku meru neophodno je da smanjimo proizvodnju za 76,9%, na 4,6 miliona tona. Šta i koliko da zadržimo, nije mi da o tome mislim jer se u tu biljnu proizvodnju i ne razumem. Eto, zaboravio sam da stavim i stoku u odnose, da vidimo koliko nam je svinja potrebno, konje bi svakako morali da uvozimo, i to iz Engleske.
Ajd i to da pogledam i prijatno se iznenadim: da bi bili ko Englezi trebali bi da povećamo broj krava za 10% i ovaca za 40%! To su, gotovo kao konji, plemenite i rodne životinje. A to što treba da smanjimo broj svinja za 83,6% i koza za 94,4%, to je još i drug Tito predlagao, ali ga sumnjičavi srpski seljaci nisu poslušali. Ako `oćemo da budemo kao Englezi, moraće.
Da nabrajam koliko kojih biljaka proizvodimo po stanovniku i koliko desetina puta je to više nego kod Engleza, osim što bi bilo dosadno, malo bih se i postideo: izgledalo bi kao da nabrajam sastojke naše šume u koju se tigar stidljivo sakrio, umesto da strči među susedima.
Ali ako se pretvorimo u čistokrvnog engleskog konja, u potrazi za zlatnim runom, biće nade za nas u budućnosti (ne računajući ono poslednje šta život donese).
P.S. Par dana nakon pisanja ovog teksta pročitah kod Borislava Pekića:
Sećajući se Engleske, konstatovao sam da ja tamo selo njihovo nisam ni video. Kuda god smo prolazili video sam, doduše, ovce, travu, živice, plotove, pa čak i kućice koje bi eventualno mogle biti seljačke. Ali selo, ono pravo selo nisam video. Mislim na selo u kome se radi, a ne igra golf i tenis. Tek tada sam se setio DA SU ENGLESKA SELA U KOLONIJAMA… Možda na Novom Zelandu!)
Borislav Pekić, Korespodencija kao život – pisma Ljiljani #2, Solaris, Novi Sad, 2003, str. 141.
autor teksta:Miroslav Zdravković
izvor:https://www.makroekonomija.org
Ovo je najznačajniji članak u istoriji srpskog novinarstva.