Da li je Srbija pred bankrotom?

0
1045

bankrotDa li ćemo ili nećemo bankrotirati, je rasprava koja se već duže vreme vodi među vodećim ekonomistima u Srbiji. Da budem konkretniji, stručnjaci otvoreno govore da smo na ivici, dok vlada tvrdi suprotno.

Glavni problem je u tome što Srbiji svakog meseca treba nekoliko stotina miliona evra ekstra novca da bi država kako tako funkcionisala i te pare vlada pozajmljuje. Ekonomisti se boje da će naići trenutak kad više niko neće da nam ih pozajmi jer smo ionako prezaduženi.

Država pozajmljuje novac da bi isplatila penzije i plate u državnim ustanovama, kojih uzgred rečeno ima na pretek. I izuzetno sporo reaguje na promene i reforme o kojima intenzivno priča već mesecima.

Najveći gubitaši su ona državna preduzeća koja bi trebalo da zarađuju najviše novca. U njima, uzgred rečeno, su uglavnom zaposleni stranački kadrovi. Kao nekada u komunizmu, ako nisi član partije, nisi mogao da dobiješ posao. Baš tako je i danas.

Elektroprivreda Srbije ima ravno 500 direktora. Milionskim gubicima EPS-a potpomaže i generalni direktor koji je samo na reprezentaciju, ili kafanskom lumpovanju kako ga ja nazivam, potrošio za prvih šest meseci ni manje ni više nego 240.000 evra (oko $370.000). Ako se tome pridoda da jedan ručak za dvoje u skupljim restoranima košta oko 50 evra ($76), ispada da je direktor u šest meseci išao 4.800 puta na ručak za dvoje, to je 26 ručkova za dvoje na dan. Ili jedan ručak za njih 56 NA DAN.

Srbija gas, još jedno državno preduzeće, duguje preko milijardu evra. Plata generalnog direktora je 30.000 evra mesečno ($46/000). Takve plate imaju direktori banaka Australije, ali njihova preduzeća zarađuju više od milijardu evra za šest meseci. Da tragedija bude još veća, Direktor Srbija gasa ima 100 puta veću platu nego što 90% zaposlenih može samo da sanja.

Da Vas podsetimo:  VREME SMRTI I RAZONODE!

Ništa bolja situacija nije ni u železnici Srbije. Iako im vozovi redovno kasne, oni stižu na vreme da prave ogromne gubitke.

Dunav osiguranje, takođe beleži milionske gubitke godinama. Ovo nije jasno jednom normalnom čoveku, da osiguranje može da gubi novac. Još je gore kad se zna da je čak i Loto od nedavno počeo da gubi novac.

Ovakvih primera ima na pretek. Pa vas nećemo daviti sa bezgraničnom listom.
Ipak, jedno državno preduzeće pravi novac – Naftna Industrija Srbije. Do duše ono je prodato Rusima, koji su ga kupili za 500 miliona evra ($770 miliona). Kakvo je to bilo preduzeće, i kakva je to bila prodaja govori činjenica da su Rusi u prvoj godini poslovanja napravili profit od 500 miliona evra.

Kupiti bilo kakvo preduzeće i vratiti novac za samo godinu dana je jednostavno nemoguć pokušaj bilo gde na zapadu, jedino ako ta prodaja nije otišla u bescenje. I da jeste, govori činjenica da je nedavno produžen ugovor na još deset godina da ruski Gazprom, vlasnik NIS-a, plaća samo 3% rudne rente (procenat koji se plaća državi za vađenje rudnih bogatstava iz zemlje). Taj procenat je standardan u svetu i kreće se oko 7%. Putin, uzgred rečeno naplaćuje 12%. Tim potezom država gubi desetine miliona evra godišnje.

Zamislite da imate novac u banci, a da ne znate koliko, da vaša porodica ima nekoliko automobila a vi ne znate koliko, niti znate koliko imate kuća. Banka vam daje kredite, a svi članovi porodice nekontrolisano troše novac. Ne znate ni koliki je taj kredit.

Vasa Čarapić

vasa-carapicPosle 30 godina provedenih u Australiji, Vasa Čarapić, srpskoj zajednici u Melburnu poznat ne samo po tome što je direktan potomak Vojvode Vase Čarapića već i po galeriji „Djuk“(Duke), a koji već četiri godine živi u beogradskom predgrađu Beli Potok ispod Avale, piše iskreno, otvoreno i posve ekskluzivno za Srpski Glas o tome kako Srbija izgleda danas, kako ljudi žive u eri posle rata, nakon komunizma, gde sve izgleda kao da se ništa nije promenilo, koliko ljudi i danas vole Tita a mrze kralja, gde sve što je logično izgleda blesavo, a sve što je nakaradno izgleda logično, o korupciji, krađi srpske imovine, kriminalu, neverovatnom rastu ubistava u porodici, i ludilu jedne zemlje koja sa jedne strane srlja u propast, a sa druge ne može ili neće da koristi svoje bogate resurse, i gde još uvek važi moto: „Bolje da ja tebe prevarim danas nego ti mene sutra“.

Država Srbija, ne samo da ne zna koliko ima para, nego ne zna tačno ni koliko duguje. Ne zna se koliko ima zaposlenih u državnim ustanovama, još manje se zna koliko ima automobila. A onih 500 direktora iz EPS-a svi imaju savetnika, sekretaricu, kancelariju, auto, vozača, kompjuter i sredstva za reprezentacije da ne kažem za bahato ponašanje po kafanama, gde se deo državnog novca daje i na kafanske pevaljke.

Država ne zna koliko ima stanova, kuća, zemljišta. Ne zna se ni kolika se kirija prima od izdavanja, jednog broja nekretnina, dok ostali bukvalno zvrje prazni i propadaju.

Nijedno jedino ministarstvo vam ne može dati jasnu sliku šta rade, šta imaju, koliko troše, za šta…

I u uređenim državama, ja sam se često pitao kako sve to funkcioniše. A tek ovde. Izgleda mi sve to kad nešto pukne, oni dotrče prevežu i brže bolje otrče na drugo mesto da i tamo vežu konopce pa dokle izdrži.

Avalski put, kojim se ja svakodnevno vozim, svako proleće krpe i popravljaju. Za deset godina popravki, mogli su da naprave najsavremeniji autoput koji bi trajao 30 godina bez da se dirne. Ovako i u sledećih 30 godina, oni će svakog proleća da krpe rupe.

Da ne govorimo o tome da su recimo u poslednje dve godine kopali kanale da sprovedu novu vodu, pa kad su ih zatrpali, mesec dana posle toga došli oni da kopaju za telefon. I oni kao da su iz inata zatrpali kanal ovim drugima koji su došli da kopaju za kablovsku televiziju. A svi su oni deo državnog aparata.

Ekonomisti i moja malenkost su sastavili jednu kratku listu šta bi država trebalo da uradi pod hitno da bar koliko-toliko stane na noge i izbegne bankrotstvo. Iako izgleda kontraverzno i teško, mislim da je to jedini put da se izađe iz krize.

– Smanjiti plate i penzije 15% (800 miliona evra)
– Reforme državnih firmi (400-500 miliona)
– Zaustavljanje sive ekonomije (300 – 500 miliona evra)
– Reforma zarada, zapošljavanja i penzija (300 – 400 miliona)
– Legalizacija 1,5 miliona kuća i stanova prosek 1.000 evra, (1,5 milijardi evra)
– Rigoroznije saobraćajne kazne (150 – 200 miliona evra)
– Popis imovine za izdavanje i komercijalno rentiranje (100 – 150 miliona)
– Popis i prodaja nekorišćene imovine zemljište (preko 1 milijarde evra)
– Ukidanje i drastično smanjenje voznog parka, reprezentacije (50 – 100 miliona evra)

Sa ovom kratkom listom došli smo do zarade od 4,6 do 5,15 milijardi evra ($7,07 do 7,8 milijardi dolara). Ništa nama ne vredi da se zadužujemo da bismo vraćali dugove, već da ulažemo u proizvodnju. Pa to je znao i otac komunizma Karl Marks.
Ubeđen sam da bi naši stručnjaci još bolje proračunali i sredili gore navedenu listu kad bi im neko dao šansu. Kad će i da li će ovo ili deo ovoga vlada uraditi to ostaje da se vidi.

Vasa Čarapić

srpskiglas.com.au

Da kontaktirate autora
pošaljite email na:
carapicv@hotmail.com

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime