Korona virus zarazio je hiljade ljudi i odneo više stotina žrtava, zatvorio granice i delove Kine pretvorio u ćeliju iz koje trenutno nema izlaza. Iako nam se čini da je 8.500 kilometara udaljenosti vazdušnom linijom dovoljno daleko da budemo bezbedni, latentna panika se uvukla u sve slojeve stanovništva – ljudi u Srbiji već uveliko izbegavaju odlazak u kineske robne kuće, a od Kineza beže i po javnom prevozu. Jedan tvit koji se nedavno pojavio na društvenim mrežama najbolje opisuje kako se Srbi osećaju ovim povodom i koliko su zapravo uplašeni.
– Jutros u gradskom prevozu Kineskinja kinula, posle sledeće stanice ostali samo vozač, ona i lik sa slušalicama –
– U Srbiji se dosad za jednog državljanina Kine sumnjalo da je zaražen korona virusom, ali je na Infektivnoj klinici u Beogradu utvrđeno da je reč samo o respiratornoj infekciji, rekao je nedavno ministar zdravlja Zlatibor Lončar koji nas ubeđuje da je Srbija spremna za koronavirus – nadležni su preduzeli sve mere koje su propisane i obavezne.
To zvuči utešno ali kad pročitate šta se pod tim podrazumeva, shvatite da su to uglavnom administrativne mere: „stalna“ komunikacija sa Svetskom zdravstvenom organizacijom i praćenje njihovih saopštenja, „stalna“ veza sa Ambasadom Kine i turističkim agencijama. Jedina prava akcija za sada je neka kontrola putnika na aerodromu u Beogradu putem termovizijske kamere.
S obzirom da obolelih od koronavirusa u Srbiji još nema, to se čini dovoljnim ali pravi test spremnost će biti kad se i ako se u Srbiji pojavi prvi bolesnik sa Korona gripom. Kako će tada reagovati javnost koja zna da u Srbiji sistem postoji samo na papiru, da se odluke donose samo iz političkih razloga a sve se rasprši kao mehur od sapunice kad stvarno „zagusti“.
Šta će se desiti kada se ispostavi da su „specijalna vozila“ u stvari par vremešnih kombija hitne pomoći i kad se ispostavi da bolnice nisu dovoljno opremljene za prihvat većeg broja obolelih?
Latentna panika vlada čak i sada kad je virus hiljadama kilometra daleko, šta će tek biti ako i kada ljudi počnu da oboljevaju. U Srbiji je panika postojala čak i zbog zamračenja Sunca, ljudi su spuštali roletne, odlazili u skloništa… U Srbiji se pred početak zimske sezone odgovorni slikaju pored mašina za čišćenje snega i brda soli a posle prvog snega smišljaju opravdanja i izgovore za loše odrađen posao. U Srbiji se zakazivanje pregleda kod lekara specijaliste obavlja preko računara, kažu da je softver odličan, jedini problem je što nikad nema slobodnih termina. Termini se „puštaju“ jednom mesečno, ali čak i ako ste kod lekara opšte prakse baš tog dana, pola sata nakon famoznog „puštanja“ termina, dobijete odgovor da su svi popunjeni i da slobodnih termina za ovaj mesec više nema. Obično dobijete utešnu informaciju da taj pregled možete da obavite i privatno.
U Srbiji u svakom sistemu ima rupa. Uvek nešto može da se odradi preko veze, uvek neko može da vam „završi posao“ bilo za pare bilo za buduću kontrauslugu, bilo zbog prijateljstva, kumstva, rodbinskih veza. U zdravstvu je to možda i najizraženije. Vaš život vredi samo ako imate dovoljno novca ili jake veze.
Goca Savković
