Pitanje Miše Đurkovića “Kome pripadaju sportisti” (https://vidovdan.org/drustvo/misa-djurkovic-kome-pripadaju-sportisti/ – 10. avgust 2021) trebalo je, valjda, da one koji odlučuju o državnim finansijama podseti na “nepravednu” raspodelu raspoloživog novca, “po modelu u kome najveći deo novca za sport ide za… par klubova”, ali i da zabrine običan srbski svet zbog “neprincipijelnog” učešća srbskih sportista svakovrsne orijentacije u sticanju raznog ordenja na kojekakvim takmičenjima (ili: kojekakvog ordenja na raznim takmičenjima).
Iz odgovora koje sam pitalac daje, teško je razabrati šta je u svemu najzbunjenije za Srbiju:
– Da li to što “svaka medalja izaziva osećaj nacionalnog ponosa (a) uspesi sportista doživljavaju se, razumljivo, kao uspesi nacije, države, odraz njene meke moći, prestiža ili ukupnog stanja”;
– Da li to što se osvajanjem određenih medalja “stiče pravo na izuzetno ozbiljne nacionalne penzije”;
– Da li se rečeni sportski uspesi postižu kroz “ulaganja države i zajednice” ili, možda, “pojedinaca, njihovih porodica, određenih trenerskih entuzijasta”, s tim što, čini se, u oba slučaja “nemaju adekvatnu infrastrukturu (i) uslove za razvoj”;
– Da li to što je “pao komunizam” i sa njim “sistem školskog sporta (dok je u Americi on i dalje osnova)” – makar i bez komunizma -, zbog čega su “ambiciozna deca i roditelji” prinuđeni da “odmalena idu u privatne klubove, ulažu svoj novac i vrlo rano postaju predmet ugovora… i stvaraju osećaj da pripadaju svojoj porodici, menadžerima i klubovima, pa im je najvažnije da sačuvaju zdravlje i potpišu što bolje ugovore”;
– Da li to što se ona, Srbija, još uvek nalazi u nedoumici “da li poput Francuza praviti posebne akademije za najvažnije sportove i pojačati ulogu države u selekciji, razvoju i korišćenju elitnih sportista, da li konačno početi ozbiljnije da se ulaže u individualne sportove kao što su plivanje, atletika, gimnastika, borilačke veštine” i klikeranje, umesto što se već dugo drži naopake prakse da “ogroman deo novca namenjen sportu daje u kvazidržavne, a zapravo faktički privatizovane klubove, posebno za fudbalske i košarkaške sekcije Zvezde i Partizana… za uhlebljenje polovnih stranaca, dok naša talentovana deca preko menadžera svoju sreću sve ranije traže van zemlje, i posle i ne osećaju ni potrebu ni dužnost da brane boje te zemlje”.
Neuobičajeno je mnogo jadikovki izrečeno u prethodnim odgovorima (da zanemarimo ona ostala, možda i “važnija” od prepričanih), naročito ako se zna da bavljenje sportom u vidu zanata, profesionalno, bar po nečemu – makar to dinarski (evarski, dolarski) bilo neuporedivo – liči na ono činovničko “od osam do četiri” ili “od sedam do tri”.
Možda i zbog toga što nije hteo da zamara čitaoce, ili je štedeo “internatski” prostor, Đurkovićev tekst ostao je bez odgovora na pitanje po kojoj se logici dodeljuje nacionalna penzija nekom od sportista (za korišćenje posle navršene te godine života) koji je, primera radi, skokom udalj, ili šutom, ili pesnicom, ili na brzaka, ili u centar, ili asom, ili klikerom “u rupu”, dobio zlatnu, srebrnu ili bronzanu medalju na Olimpijskim igrama ili nekom sličnom svetskom ili evropskom ili sokačkom prvenstvu, i time doprineo “razvoju i afirmaciji sporta”.
Suvišno je pitati i koji se sport time afirmiše i razvija, isto kao što je suvišno i besmisleno pitanje šta se to razvija i afirmiše nacionalnim penzijama dodeljivanim pevačima narodne ili zabavne muzike (da ih ne upoređujemo s autorima “iz oblasti književnosti, muzike, vizuelnih i izvođačkih umetnosti i filma”), koji su dali “vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi, odnosno kulturi nacionalnih manjina”.
Nebitno je pri tome da li se koristi narodski izraz “nacionalna penzija” ili administrativni – “novčani dodatak kojim se odaje počast stvaraocima koji su unapredili kulturni život” ili sportistima koji su “afirmisali” sport.
Zanemarimo li na čas “afirmaciju”, svaki strastan navijač može se prisetiti blagoglagoljivih poruka kako su dotični “afirmatori” doprineli ugledu Srbije u svetu. Da je to laž, može se lepo videti iz činjenice da, na primer, sportski uspesi Novaka Đokovića, nesumnjivo najboljeg tenisera svih vremena (jer on je svoje pobede ostvarivao u mnogo jačoj konkurenciji no što je to uspevalo njegovim uspešnim prethodnicima), ne samo da Srbiji nisu podigli “rejting” u bilo čemu, već se i on, Đoković, suočio sa zavišću i mržnjom brojnih svojih sportskih suparnika, mnogih medija po svetu i, čak, izvesnih krugova u svetskoj teniskoj organizaciji. Pri tome, ne treba ni pominjati da se nemali Đokovićevi prihodi vrte mimo srbskog poreskog sistema i, posledično, srbskog budžeta.
Da neko ne bi pomislio kako se od Đokovića premnogo očekuje, valja se prisetiti da je poveći broj srbskih sportista, pojedinačno ili u nekoj od ekipa, i decenijama ranije pobeđivao po belosvetskim arenama i tako doprinosio “ugledu” svoje Otadžbine, ali se ne možemo setiti da li je ijedan od njih iskoristio svoj pobednički ugled ne bi li, primera radi, uticao na rimskoga papu Jovana Pavla Drugog da, avgusta 1992, odustane od poziva Zapadnoevropskoj uniji i Severnoatlantskom savezu da svojim trupama povedu krstaški rat protiv Srba ili, opet na primer, da pozove onih bezmalo dvadeset članica Severnoatlantskog pakta da marta 1999. godine odustanu od neobjavljenog rata protiv Srbije ili, još jednom “za dva primera”, da se suprotstave zapadnoj fašikratskoj okupaciji Republike Srbske Krajine i srbske pokrajine Kosova i Metohije; još manje da je uspeo u bilo čemu od rečenog.
Kad se već pominju “nacionalni penzioneri” pevačkog, igračkog, skakačkog, plivačkog, boračkog, trkačkog i raznog drugog loptačkog zanata, valja podsetiti da se oni prvi pomenuti povremeno pohvale kako za jednovečernju zabavu prime iznos uporediv s iznosom koji će jedan prosečno plaćen radnik u Srbiji primiti za bar dvadesetak godina, odnosno tokom polovine svoga radnog veka.
Kod nekih od onih “drugih” (o čijim se zaradama uglavnom ćuti), prelaz iz jednog u drugi klub donosi obilatu zaradu, zvanu “naknada za obuku i razvoj igrača” (obeštećenje) onome prvom, “izvornom”, jer se smatra da su znanje, spremnost i igračka sposobnost tamo naučeni i usavršeni – što se mora i naplatiti; kako se taj novac koristi, ko ga koristi i u koje svrhe – to je “znanje” nedostupno javnosti, isto kao što se ne zna da li su pomenuto znanje, spremnost i igračka sposobnost zaista tamo naučeni i usavršeni ili se radilo o bogomdanoj darovitosti.
Dobpo, da se previše ne kačimo o pevače, diple, udarače i razne druge preskakače, možemo se podsetiti da je Vlado Stevanov (1946), pesnik iz Novog Sada, pre dosta godina formulisao zakon koji glasi:
“Ako srbski auto-mehaničar treba da pod ‘haubu’ dovezenih kola baci i najpovršniji pogled, on to naplaćuje; ako srbski obućar treba da udari jedan ekserčić u cipelu, on to naplaćuje; ako srbski majstor za belu tehniku treba da dotegne i najmanji zavrtanj, on to naplaćuje; samo se od srbskog intelektualca očekuje da svoj posao obavlja besplatno”.
Istina, Vlado je taj zakon “doneo” u vreme dok je još bilo obućara, mehaničara, stolara, zidara, bravara i drugih majstora od zanata, u vreme kad se još nije znalo da će srbska zanatska scena ostati prazna, bez zanatlija; kada će građevinska preduzeća po seoskim telefonskim stubovima “raspisivati” konkurse za zidare, tesare, zidare, molere, vodoinstalatere, a tekstilne konfekcije za šivačice, s iskustvom ili bez njega – sve uz sigurnu platu i penzijsko i zdravstveno osiguranje; kad se još nije moglo zamisliti da će se škola svršavati bez ponavljača, da će brojna srbska deca protrčati kroz osnovnu školu ne naučivši ni sva slova; desiće im se slično i u nekom baš zbog njih izmišljenom srednjem budalnom obrazovanju, i ne znajući da li se zovu baš onako kako im piše u svedočanstvu o svršenoj školi. No, i takvi kakvi su, stekli su pravo da svrše i studije kojekakvih mindžamenata, marketinaga ili ikebana, sa pravom da odlučuju o mnogo čemu što ne znaju ni šta je, a čuli smo pre dve-tri godine od jednog profesora da su takvi, nepismeni, stizali i da studiraju na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
No, prepustimo toj “stručnoj” vrsti da deluje tamo gde se lagodno smestila – na sramotu ovovremenog školskog sistema u Srbiji, tek toliko da bismo posvetili malkice pažnje onim savesnim đacima koji su prošli kroz školu, ali i škola kroz njih.
Savesna mladež, dakle, posvršavala je svoje škole i počela da se bavi poslovima zbog kojih je i učila. Oni koji su verovali da ih stečeno znanje na izvestan način ograničava u delovanju (neko bi ih radije nazvao ambicioznim mladim ljudima), a takvi su zaista malobrojni, upuštali su se u potragu za novim znanjima i vremenom sticali naučna zvanja poznata i pod nazivom doktorat; ako se neko od njih zaustavio na magistarskom stepenu, mogao je to biti znak da i “srebrna medalja”, ne samo “zlatna”, predstavlja veličanstven uspeh.
Srebrna ili zlatna, svejedno, stečena najčešće pri kraju dvadesetih životnih godina, to je za sve njih tek izazov za učešće u trci koja bi trebalo da potraje čak i pune četiri decenije.
No, pre njihovog izlaska na startnu liniju, valja postaviti pitanje da li je ijednom od pomenutih školovanih “srebrnjaka” ili “zlatnika” pre izlaska na odbranu naučnog rada obećana nagrada od ijednog dinara, a da i ne govorimo o sedamdeset ili šezdeset hiljada evara, sa sve visokom nacionalnom penzijom kad proslavi četrdeseti rođendan. Nije, naravno, još se smatra prirodnim da svi koji su komisijski “napadali odbranaša” budu počašćeni zbog “neuspeha” u napadu.
A često se dešava da novoproizvedeni “pripravnik” za naučnika, sam za sebe ili posredovanjem nekog nevidljivog majstora za te poslove, obavi “transfer” u neko bliže ili dalje inostranstvo. Nažalost, nije se još desilo da Država Srbija postavi pitanje da li se takav “transfer” može podvesti pod sportsko pravilo o “naknadi za obuku i razvoj igrača”, te da od svakog “naučnog” prebega, ili “naučne” izbeglice”, ali i srednjoškolca i osnovca, naplati bar prosečan iznos utrošen za njegovo školovanje. Na primer: osamdeset hiljada evara za “zlatnog” visokoškolca (ta suma se pominjala pre neku godinu), šezdeset hiljada za “srebrnog” srednjoškolca, četrdeset hiljada za “bronzanog” osnovca.
Tek toliko da se “izvadi” šteta, ali i sramota koja se srbskome društvu pričinjava plaćanjem sportskih i pevačkih “uspeha” i njihovih “zaslužnih” nacionalnih penzija.
Sve ovo kao sumorno podsećanje da je potpisnik prethodnih redaka još septembra 2019. godine pitao (emajlom) Predsednika Republike Srbije da li je Država Srbija sa 20.000 evara nagradila bilo kog doktora Bumbaširevića što je prišio neku otkinutu ruku, kao što je to učinila nabacujući po toliko evara nekima koji su se, tih dana, nazdravo uglobljenim rukama dobacivali nekom loptom preko još nekakvije mreže.
Da i ne pominjemo onu masu srbskih “prosečnjaka”, uposlenih i penzionisanih, od kojih Srbija i preživljuje.
autor :Ilija Petrović
