Da li je Srbiji potrebna nuklearka?

Rastuća energetska i klimatska kriza ponovo je u fokus stavila nuklearnu energiju kao potencijal za dobijanje velike količine energije uz niske emisije ugljen-dioksida, i dok se u Srbiji ističu prednosti, zanemaruju se problemi koje bi donela izgradnja nuklearne elektrane.

Prva upotreba energije dobijene cepanjem atomskog jezgra bila je u ratne svrhe i donela je ogromnu destrukciju. Od testiranja do upotrebe nuklearnog oružja prošlo je svega nekoliko meseci. Za razliku od toga, bilo je potrebno desetak godina da se u rad pusti prvi nuklearni reaktor za dobijanje električne energije.

Puštanje u rad prve nuklearne elektrane predstavljalo je jedan od podviga posleratne modernizacije. U samo sedamdesetak godina korišćenja, nuklearna energija je prošla put od imidža moderne, čiste i sigurne energije, preko velikih nuklearnih katastrofa (ostrvo Tri milje 1979, Černobilj 1986, Fukušima 2011) i smanjenja korišćenja, do klasifikacije kao zelene energije, od strane EU.

Sličan razvoj je nuklearna energija imala i u socijalističkoj Jugoslaviji, koja je nakon Drugog svetskog rata počela da ulaže u svoje obrazovne i istraživačke ustanove u oblasti nuklearne energije. Kulminaciju je predstavljalo puštanje u rad nuklearne elektrane Krško, prve i jedine nuklearne elektrane izgrađene u Jugoslaviji. Par godina posle puštanja u rad nuklearne elektrane Krško, desila se do sada najveća nuklearna katastrofa, u sovjetskoj elektrani Černobilj. Pod uticajem ove katastrofe, skupština Jugoslavije je 1989. godine donela Zakon o zabrani gradnje nuklearnih elektrana, koji je Republika Srbija prihvatila i ovaj zakon je još uvek na snazi.

Uprkos zakonskoj zabrani, predsednik Aleksandar Vučić, bivši ministar u Vladi Srbije Nenad Popović, kao i bivši vršilac dužnosti direktora EPS-a Milorad Grčić, u razmaku od par meseci su izjavili kako je Srbiji potrebna nuklearna elektrana. Nuklearna energija se sve češće spominje bez ikakvog kritičkog osvrta i bez otvaranja šire javne diskusije. Izgradnja nuklearne elektrane se predstavlja kao laka odluka, a zanemaruje se da iza ovakve odluke moraju postojati ozbiljni državni kapaciteti kada su u pitanju, ljudi, znanje, finansije, tehnologija itd. Zanemaruje se i da se ovakvim izborom dugoročno definiše energetska politika jedne države i da sa puta uvođenja nuklearnog energetskog sistema nije jednostavno skrenuti.

Koliko je Srbija daleko od nuklearne elektrane?

Strategija razvoja energetike Republike Srbije do 2025. godine, sa projekcijama do 2030. godine, ne predviđa izgradnju postrojenja na nuklearni pogon. U samom dokumentu se nuklearna energija pominje samo par puta, u svetlu da ovakav vid energija može predstavljati potencijal, ali da bi bilo potrebno minimum 10-15 godina od ukidanja Zakona o zabrani izgradnje nuklearnih elektrana do početka eventualnog rada jednog takvog postrojenja u Srbiji.

Strategija prepoznaje slabosti Srbije kada je u pitanju nuklearna energija i da ne postoji administrativni okvir koji bi regulisao izgradnju nuklearnih elektrana. U Srbiji se već decenijama ne školuje kadar za potrebe nuklearne energetike, a trenutno ne postoji ni domaća tehnologija u ovom sektoru. Za funkcionisanje nuklearne elektrane potrebno je obezbediti uvoz radioaktivnih goriva, dok za skladištenje radiokativnog otpada još uvek nema rešenja niti regulative.

Verovatno najveću prepreku u potencijalnoj izgradnji nuklearne elektrane predstavlja nedostatak finansija i dugoročnog planiranja. Nuklearnu elektranu nije moguće izgraditi za par meseci, čak ni za par godina. Za puštanje u rad jedne prosečne nuklearne elektrane je potrebno oko deset godina, a ovaj period je mnogo duži od mandata političara koji se izgradnjom nuklearne elektrane olako razbacuju. Osim dugoročnog planiranja, potrebno je pribaviti finansijka sredstva. Izgradnja jedne savremene nuklearne elektrane košta najmanje deset milijardi evra, a poređenja radi najveća procenjenja cena beogradskog metroa iznosi oko 6 milijardi evra.

Osim što Srbija trenutno nema novac potreban za izgradnju nuklearne elektrane, Srbija nema ni tehnologiju ni znanje da izgradi i upravlja jednim takvim složenim sistemom. Izgradnja, zajedno sa tehnologijom, bi najverovatnije bila finansirana zaduživanjem, a kupovina ovakve tehnologije vodi dugoročnoj finansijskoj zavisnosti od „partnera“ kog izabere. Bilo da tehnologija i novac dolaze iz Rusije, Kine ili Zapadne Evrope, ovakva saradnja za posledicu donosi gubitak mogućnosti izgradnje energetskog suvereniteta.

Nuklearna elektrana predstavlja jedan od najkomplikovanijih energetskih sistema i za njen nesmetani rad potrebni su obučena radna snaga i dobro upravljanje. U svetlu dešavanja u EPS-u, kojima smo svedočili početkom godine, opravdana je bojazan da vladajuća struktura nema kvalifikovan kadar da upravlja nuklearnom elektranom.

Uprkos problemima kada je u pitanju potencijalna izgradnja nuklearne elektrane, predsednik Vučić i predstavnici vlasti izjavljuju da Srbija treba da donese odluku da li će učestvovati u gradnji nuklearki u okolnim zemljama ili će i sama praviti modularne nuklearke.

Modularne nuklearne elektrane predstavljaju se domaćoj javnosti kao rešenje za našu posrnulu energetiku i o njima se u političkim krugovima govori kao da je u pitanju sklapanje lego kocica. U stvarnosti situacija sa modularnim elektranama je znatno komplikovanija.

Modularne nuklearne elektrane se još uvek nalaze u istraživačkoj fazi i na celom svetu postoji svega par prototipa koji funkcionišu. Osim toga naučnici se spore oko njihove ekološke i ekonomske smislenosti jer predstavljaju veliki rizik za relativno skromnu količinu energije koju daju. Studija koju su objavili Stanford i Univerzitet u Britanskoj Kolumbiji pokazuje da mali modularni reaktori proizvode veće količine nuklearnog otpada od konvencionalnih elektrana. Sve informacije ukazuju na to da modularne nuklearne elektrane nisu magično rešenje za energetske probleme i da će proći godine ili decenije dok ne postanu dovoljno razvijene da uđu u komercijanu upotrebu.

Navedeni argumenti ukazuju da Srbija nije trenutno spremna da se upusti u poduhvat izgradnje nuklearne elektrane. Još veće pitanje je da li joj je to potrebno u trenutku kada dobijanje energije iz obnovljivih izvora postaje sve dostupnije i isplativije.

Hoće li Evropa preći na nuklearni pogon?

Otvoreno je pitanje i da li Evropska unija ima kapacitete i želju da uveća korišćenje nuklearne energije.

Odlukom Evropskog parlamenta od 6. jula je potvrđeno označavanje prirodnog gasa i nuklearne energije kao zelenih energenata. Ovakvoj odluci je prethodila burna rasprava gde su predstavnici zelenih i levice glasali jednoglasno protiv ovog predloga, dok su različite desničarske grupe kao i liberlana poslanička grupa glasali za, i time uz podršku konzervativaca uspeli da gas i nuklearnu energiju uvrste u prelazana goriva na putu energetske tranzicije.

Ovakva odluka Evropskog parlamenta mogla bi da da vetar u leđa već pomalo posrnulom nuklearnom sektoru u Evropi. Nakon nuklearne katastrofe u Fukušimi, Nemačka je odlučila da postepeno ugasi sve svoje nuklearke i poslednja nuklearna elektrana će biti ugašena 31. decembra 2022. godine. Kao glavna nuklearna sila u Evropi profilisala se Francuska koja već godinama oko 70% svoje energije dobija iz nuklearnih elektrana i želi da sličan model podstakne i u drugim zemljama.

Energetska kriza povećala je potrebu za energijom širom Evrope i nuklearni sektor ima nameru da se pozicionira kao potencijalni donosilac promene. Ipak, klimatska i ratna realnost ne govore u prilog nuklearne energije.

Topli i sušni talas koji je ovog leta pogodio Evropu uticao je da se smanji vodostaj i da se poveća temperatura reka čime je otežano hlađenje reaktora nuklearnih elektrana, uz povećanje mogućnosti ekocida usled preteranog ispuštanja tople vode u reke. Francuske nuklearne elektrane odjednom su, usled suše i visokih temperatura, od faktora energetske stabilnosti postale uzrok rasta cene enlektrične energije širom Evrope. Kako se klimatska realnost ubrzano menja ostaje pitanje kako obezbediti dovoljnu količinu vode za nesmetani rad postojećih nuklearnih elektrana, a izgradnja novih bi samo još uvećala problem.

Problem bezbednosti nuklearne energije i dalje je aktuelan uprkos tome što već više od deceniju nije bilo velikih nuklearnih ekcesa. Rat u Ukrajini povećao je mogućnost od nuklearne katastrofe, posebno u regionu Zaporožje gde se nalazi najveća nuklearna elektrana u Evropi, a oko koje se izvode ratna dejstva.

Možda je došlo vreme da se čovečanstvo globalno okrene od izgradnje problematičnih zemaljskih nuklearnih elektrana ka mnogo većem nuklearnom reaktoru koji nam svakodnevno daje dovoljno energije – većim korišćenjem energije Sunca mogla bi se smanjiti potreba za izgradnjom nuklearnih reaktora, čime bismo preduhitrili probleme koje izaziva njihovo korišćenje.

autor:Predrag Momčilović

izvor:https://www.masina.rs/