Tvrdnja da je zahtev da se stranke povuku „rušenje demokratije“ polazi od pogrešne pretpostavke da su političke stranke same po sebi suština demokratije. To nije tačno. Suština demokratije je suverenitet naroda, a stranke su samo jedan od mehanizama kroz koji se politička volja može organizovati.
Danas u Srbiji većina stranaka više ne funkcioniše kao organizacije koje okupljaju građane i razvijaju političke ideje. Naprotiv, veliki broj njih opstaje zahvaljujući novcu iz budžeta, dok im je članstvo sve manje, lokalni odbori se gase ili postoje samo formalno, a politički život se svodi na uski krug stranačkih funkcionera. Zbog toga tvrdnja da stranke predstavljaju nezamenljivu infrastrukturu demokratije ne odgovara stvarnosti.
Neophodno je da stranke shvate da više nisu jedini i glavni nosioci političkog legitimiteta. Ako su izgubile poverenje građana, onda je demokratski da naprave korak unazad i omoguće da se pojave novi oblici političkog organizovanja i odlučivanja.
Posebno je važno razumeti da aktuelni studentski pokret ne teži „osvajanju vlasti“ kao klasična stranka. On postavlja mnogo šire pitanje, kako vratiti suverenitet građanima i izgraditi sistem u kome će narod imati daleko neposredniju ulogu u donošenju odluka, a ne samo pravo da jednom u nekoliko godina glasa za već sastavljene stranačke liste.
Istorija pokazuje da se demokratski sistemi menjaju onda kada postojeće institucije izgube poverenje javnosti. To nije napad na demokratiju, već pokušaj njene obnove. Ako su stranke zaista relevantne, one će svoju snagu dokazati podrškom građana, a ne činjenicom da primaju budžetski novac ili da formalno poseduju stranačku infrastrukturu.
Tvrdnja da stranke postoje zato što neko za njih glasa takođe nije dovoljna. Na izborima često pobeđuje „manje zlo“, mnogi glasaju iz straha, pritisaka ili uverenja da nemaju stvarni izbor. Legalitet nije isto što i legitimitet. Poverenje se stiče radom i rezultatima, a ne samim postojanjem stranke.
Zato nije antidemokratski postaviti pitanje da li je stranački sistem u sadašnjem obliku prevaziđen. Naprotiv, demokratski je raspravljati o tome kako izgraditi model u kome će građani imati veću kontrolu nad institucijama, veću mogućnost neposrednog učešća u odlučivanju i manju zavisnost od stranačkih elita. Ako se političke stranke tome prilagode, opstaće. Ako ne, zameniće ih novi oblici političkog organizovanja. To nije rušenje demokratije, već njena prirodna evolucija.
Autor: Tamara Bradić
