Da li su se, ovog proleća, samo slučajno poklopili nastavak dominacije „Crvene zvezde“ na ovdašnjim fudbalsko-košarkaškim tabelama i ubedljiv trijumf Prvog navijača „Zvezde“ na svim izborima na kojima se jeste i, kao, nije kandidovao (iako je i na njima pobedio!)?
Da li je „Partizan“ još jednom, kao žrtva, prinet na oltar „višeg i najvišeg nacionalnog državnog interesa“, da se umilostivi boginja pobede Nika, samo da bi Vrhovnik bio srećan, jer kad je on srećan, srećan je i većinski („hleba i igara“) narod koji, sledstveno tome, ne može da omaši na glasanju?
Je li „Vučela nacionale“ obavio zadatak? Pošto gooodiiinama „Partizana“ nigde nema, ne samo u fudbalu (a bio je evropski vicešampion) i košarci (bio je prvak Evrope), nego i u vaterpolu (sedmostruki prvak „Starog kontinenta“), rukometu, odbojci – može li komandir „crno-bele familije“ da konačno mesićevski usklikne „Obavili smo zadatak! Partizana više nema!“?
„Ovo drugo je za nijansu realnije, to je moj život i na to sam posebno ponosan. Ali, gde bih pokazao više radosti i strasti, to je ono prvo. Da ne kažem da bi mi to više značilo“ – pitao je predsednika Republike Srbije, pet dana uoči poslednjih izbora, za tu priliku specijalno kuražni, predizborni „Amidži šou“, na ružičanstvenoj, onomad, nadalje i ubuduće, nacionalnoj pink frekvenciji.
Pitanje je bilo da li bi on (Vrhovnik) više voleo da „Zvezda“ postane prvak (Evrope) ili da on pobedi u prvom krugu predsedničkih izbora.
U nedeljama koje su usledile, novom-starom predsedniku Srbije, mazohističko vođstvo FK „Partizan“ umnogome je ispunilo i ovaj drugi ružičanstveni san. „Zvezda“ je, peti put uzastopno, postala fudbalski, a sedmi put košarkaški šampion Srbije.
Nisam pristalica teorije zavere, mada se pomalo prepoznajem u onoj definiciji po kojoj je konspiracionizam „objašnjenje nekog događaja ili situacije uključivanjem zavere zlih i moćnih aktera, često sa političkom motivacijom“. Pa, ko bi ga onda znao, jer, „kad se samo setim“ („što se nekad dobro jelo, baš“) da su, od ufura kolektivnog naprednjaštva u naše male živote, vodeći klubovi unutar Sportskog društva „Partizan“ klinički mrtvi? Dok „Crvena zvezda“, godinama, ma celu deceniju, baš kao i Prvi navijač, koga u stopu sledi – pobeđuje na svim frontovima.
S obzirom da su se, elem, Vrhovnikov trijumf na svim aprilskim izborima na kojima je, pod sloganom „Mir. Stabilnost. Vučić“, učestvovao, ali i oni na kojima nije učestvovao (ali je ubedljivo pobedio!) jer to, po Ustavu i zakonima, ne bi smelo da je smelo, nekako poklopili sa pobedonosnim „crveno-belim“ maršem fudbalera i košarkaša kroz domaća takmičenja – hajde da vidimo šta brojke kažu. Ima li tu mesta i za potvrdu teze o indirektnom prikupljanju tzv. kapilarnih glasova za Vrhovnikove liste?
Sam Vrhovnik je, proletos, kao rob rejtinga i gospodar javnog mnenja, obnarodovao krunske cifre, da dva naša vodeća sportska društva, pokrivaju čak 91 odsto navijačke populacije u Srbiji, od čega 56 odsto navija za „Zvezdu“, a oko 35 odsto za „Partizan“.
Prethodne procene su govorile da je, od ukupno dve trećine građana Srbije koji se, na neki način, navijački „izjašnjavaju“, svaki drugi navijač „zvezdaš“, a svaki treći „partizanovac“.
A prema jednom istraživanju agencije „Faktor plus“ (doduše, pre 14 godina) „Crvena zvezda“ je imala 2,7 miliona, a „Partizan“ milion navijača manje u starosnoj strukturi između 15 i 70 godina. (Prema tom istraživanju, samo 10,4 odsto je sebe smatralo vatrenim navijačima, 33,1 odsto umerenim, 30,8 odsto pasivnim, dok se 25,7 odsto izjasnilo kao „nezainteresovani“.)
Vrhovnik je, inače, na poslednjim predsedničkim izborima 3. aprila, uz modifikovanu izbornu poruku „Mir. Stabilnost. Zvezda šampion. Vučić“ dobio 2.224.948.
Da podsetimo malo kako je Doktora i Vučelu, negde „odozgo“, oktroisalo na čelo „večitih“ fudbalskih rivala, s tim da su, u međuvremenu, obojica objedinila i funkcije čelnika istoimenih sportskih društava…
Kako je postavilo Terzu? Za dotadašnjim direktorom OFK Beograda i, jedno vreme, predsednikom Fudbalskog saveza Srbije, Terzićem je, po nalogu beogradskog Okružnog suda, u julu 2008, Nacionalni biro Interpola bio raspisao međunarodnu poternicu zbog sumnje da je zloupotrebom službenog položaja u transferu igrača OFK (Vanja Grubač, Srđan Stanić i Branislav Ivanović) u inostranstvo, u periodu od 1998. do 2006, protivpravno prisvojio, 1,1 milion maraka; potom i da je dvema vašingtonskim firmama nepoznatih vlasnika omogućio da prisvoje 3,3 miliona evra, zbog čega se današnja „alfa i omega“ najtrofejnijeg kluba dve godine skrivao van zemlje. Suđenje je otpočelo 2011. i traje, evo, i danas.
Svemu je, početkom novembra 2012, godine prethodila najzvezdanija noć u kojoj je, tadašnji PPV u Vladi „grobara“ Dačića, lično, u ponoć, komandovao uzbunu na „Marakani“, sazivajući „Zvezdine“ legende i „najuticajnije zvezdaše“, radi najvišeg nacionalnog cilja – da bi, od propasti (na tom sastanku, baratalo se cifrom između 30 i 60 miliona evra „minusa“) bila spasena najcrvenija „Zvezda“ među zvezdama. Prvi put je, pod svetlo mesečine, posle dugo vremena, izveden i DŽajić (društvo mu je pravio PPV), a u zamenu za učestvovanje u spašavanju „Zvezde“, tada je najavljena i amnestija ove fudbalske legende u sudskom procesu koji je protiv njega pokrenula „nenarodna Koštuničina vlast“. Elem, PPV je tada saopštio: „Dogovor nas zvezdaša je da se formira Radna grupa za stabilizaciju i konsolidaciju, na njenom čelu biće Dragan DŽajić, a preduslov za to je da on, u međuvremenu, bude oslobođen optužbi pred sudom da je zloupotrebio položaj u prethodnom mandatu u Zvezdi“.
Sa reči se odmah prešlo na delo. Jer, PPV je „bio u mogućnosti“ – bio u uzletu, samoproglašeni „šampion u borbi protiv korupcije“, tajkunima i ostalim Miškovićama, baš u to vreme, „kovane su bukagije“…
U međuvremenu, Doktor se na velika vrata vratio u srpski sport, najpre kao generalni sekretar, a potom i kao generalni direktor FK i prvi čovek SD „Crvena zvezda“.
Terzić se napadno hvalio da je to učinio „na insistiranje (tada) prvog potpredsednika Vlade Aleksandra Vučića“: „Terza, ne pitam te da li hoćeš ili nećeš, znam da imaš neke dileme. Prosto, Zvezda te zove, znaš. Ja sam mu rekao: Znaš kako kažu stari ljudi – kad komandant zove, samo kažeš: Gospodaru, zapovedaj. Nema šta.“
Novopostavljeni dužnosnik „Zvezde“ Terzić će, u julu 2015, biti upamćen i kao direktni „grobar“ kluba u kome je stasao kao fudbaler i nogometni funkcioner. Naime, u poluvremenu utakmice na Karaburmi, na startu te sezone, OFK je vodio protiv „Zvezde“ rezultatom 2:0, da bi – nakon što je, u pauzi meča, u svlačionici domaćina, igračima OFK preteće „predavanje“ održao neko od Doktorovih saradnika („šta ste se rastrčali?“) – gosti su pobedili čak 6:2! Na kraju te sezone, Doktorovi „romantičari sa Karaburme“ su ispali iz Superlige u koju se, ni do danas, nisu vratili!
A kako, u jesen 2016, posle nekoliko neuspelih izbornih skupština, „na mišiće“, tj. takoreći na silu, „Partizanu“ oktroisan Vučela? Tako što se, od 65 delegata, čak 31 (računajući i protivkandidata Nenada Bjekovića) nije pojavio na toj izbornoj skupštini, a od 33 prisutna, samo 30 je diglo ruku za Vučelu, tri su bila uzdržana, s tim što su, prethodno, dva „fantomska“ člana iz redova tzv. navijača (od koji se jedan ofirao kao „zvezdaš“) koje je uveo tadašnji potpredsednik Vladimir Vuletić, dali kvorum za taj izbor!
Prof. Vuletić će, sa zakašnjenjem od pet godina, to objasniti time da je „Vučelić tada tvrdio da je razgovarao sa Aleksandrom Vučićem i da mu je on, navodno, rekao da on mora da bude jedini kandidat i da svako ko želi da to proveri, može da ode i pita Vučića“!
„Partizan“ će, ubrzo potom, postati i jedini klub na svetu koji je, osim delegata izborne skupštine, u jednom prelaznom roku, u svoje redove doveo i, odmah instalirao na čelo navijačkog „kopa“, dotadašnje navijače najvećeg rivala i još jednog drugog beogradskog tima, pošto, valjda, u svojoj milionskoj bazi „fanova“ nije mogao da nađe adekvatne kadrove.
Tajna opstanka i nesmenjivosti obojice, večitog pobednika u liku taličnog Terze i pripadajućeg gubitnika u obličju Vučele, vrlo je jednostavna.
Osim što su najviši sportski dužnosnici u Srba, oni su, istovremeno, i srpski šampioni u u dodvoričkoj olimpijskoj disciplini „uVUČIĆizam“, u tom svojevrsnom verbalnom nadgornjavanju ko više, dublje, iskrenije nosi Vučića u srcu i ko mu se ulizičkije, čankolizačkije i razmetljivije divi.
Za one koji „nisu u temi“, samo jedna, ne baš kratka, digresija – razjašnjenje: „uVUČIĆist“ je najpotpuniji lokalni opis onoga ko je, u najvišim sferama aktuelne srpske javnosti, poltron po profesiji, beskičmenjak, uvlakač, podrepaš, ulizica, ugađač, skutonoša, udvorica, ulagivač, laskavac, šlihtara, čankolizac, beskičmenjak, razmetljivac, plašljivac… Što se može razumeti i onako kako poltrona shvataju Francuzi: kao osobu koja je kukavica, bez hrabrosti, dvolična, licemerna, razmetljiva na jeziku.
U oba slučaja, cilj poltrona je njihova lična korist, a da bi do toga došli, povlađuju i dodvoravaju se, pre svega, nadređenima ili onima za koje procene da im mogu pomoći. Okolina ih prepoznaje kao „šefove ljude“. Još kažu da se šlihtare prepoznaju (i regrutuju) još od malih nogu, to su oni koji već u školi počinju da se uvlače: „Učiteljice, učiteljice, baš Vam je prelepa frizura!“…
Naš prvi junak, ovaj gubitnik, pr(a)vi „grobar“ Fudbalskog kluba, ali i celog Sportskog društva iz Humske, o svome aktuelnom idolu, zborio je i zbori, ovako: „Predsednik Srbije je, kao „zvezdaš“, uradio više za nas od svih silnih „partizanovaca“ u ranijim vlastima i na ostalim funkcijama – od njih nije bilo nikakve vajde. Skandiranje protiv Vučića je nedopustivo…“ A o govoru predsednika Vučića prilikom polaganja zakletve (1.6.2022), u jednom dahu je izrekao: „Ovo je bilo i potresno i racionalno i emocionalno i strateški i državnički i zaista nema nijedne zamerke, zaista je imponovao kao državnik. Svojim strpljenjem, principijelnošću, svojim predanim radom, na suženom prostoru, državnički je igrao zaista besprekorno. Vučić je najmarljiviji, najvredniji političar koga poznajem. Jedna energija, on je fasciniran napretkom, prosvetiteljska ideja ga vuče.“
Dočim je pobednik „za prsa“, ipak, Doktor Terzić (doktorat „Uticaj lidera na transformacione promene u sportu“, Alfa BK univerzitet) koji je, uz još jedno stavljanje znaka jednakosti između „Crvene zvezde“ i naroda (!), u jednom nedavnom intervjuu, rekao i da „predsednik Srbije, iako ne krije da je veliki zvezdaš, toliko je odgovoran državnik da nikada ne bi zloupotrebio tu svoju ličnu ljubav da država daje više Zvezdi nego Partizanu“.
Jedan vučićoid je svojevremeno preneo foto-vest pod naslovom „Zvezdan Terzić otvorio vrata svoje kancelarije, a slika na zidu pokazuje koliko poštuje predsednika Vučića“, dok je drugi vučićoid isto to naslovio kao „Slika predsednika Vučića krasi zid Terzićeve kancelarije, direktor Zvezde još jedno potvrdio koliko ga poštuje“.
A u video izdanju trećeg vučićoida, sam Doktor je tu svoju ljubav prema Vrhovniku ovako obrazložio: „Aleksandra Vučića ja doživljavam kao svog prijatelja, on je moj prijatelj danas i biće mi prijatelj i onda kada ne bude bio na čelu države i onda kada ja ne budem bio na čelu Zvezde. Njega volim kao čoveka i nikada neću prestati da ga volim“.
Simptomatično je da je upravo ovaj vučićoid jedan od medija koji su, u poslednje vreme, najotvorenije krenuli u otvorenu kritiku sadašnjeg rukovodstva „Partizana“ i to, upravo, jezikom koji kao svoj prepoznaje svaki iskreni „partizanovac“. Tim pre što su stranice otvorene za one koji su ugradili deo sebe u „crno-belu porodicu“.
Tako je bivši potpredsednik kluba Raša Babić koji je u klubu proveo 35 godina rekao da je stanje alarmantno, da preti propast, gašenje: „Partizan deluje sablasno, ostavljen od svih, prepušten ljudima koji su ga doveli do najnižih dana u velikoj istoriji. Tamo nemaš koga da vidiš, da popiješ kafu. Vidi se propadanje na svim nivoima. Bojim se da nam sledi sudbina OFK Beograd, Radničkog sa Novog Beograda, i tako tih klubova kojih više nema, a predstavljali su nešto u našem fudbalu…“
Nekadašnji fudbaler Milivoje Ćirković primetio da je nekada u Humskoj vrvelo od nekadašnjih fudbalera, a danas kaže da većina ne dolaze na utakmice, a kamoli u klub, „kao da smo izgubili volju za Partizanom“. Bivši igrač „Partizana“ i „Atletika“ Đorđe Tomić tvrdi da su na čelo kluba, „na prevaru, na divljaštvo, bez pravih izbora, došli politički poltroni, izdajnici i ulizice koji će tu da „jašu“ dokle god mogu“: „Ova bagra je precrtala hemijskom olovkom legende i izbacila iz iz Skupštine. Kakva crna ljubav prema Partizanu, pola njih tamo navija za Zvezdu!“
Predsednik Košarkaškog kluba „Partizan“ Ostoja Mijailović (inače, član rukovodstva naprednjaka) tvrdi da ni sportsko društvo (čiji je predsednik Vučela) „ne radi dobro“, te da su i društvu i FK-u neophodni novi rukovodeći ljudi. „Još malo ćutanja i FK Partizan će nestati“, opominje Mijailović. A Vučelić je, umesto predloga nekog rešenja za izlaz iz ćorsokaka, kolegi po vlasti Mijailoviću uzvratio da je i iza njega „pet jalovih godina u KK“, da je u „samokandidujućem zanosu“, da „drži lekcije i nudi se za spasioca i reformatora, a nema rezultate“. Ukratko, po Vučeli, „na visoko podigli se sutereni“…
Krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka, ovde je vladala dogma po kojoj za „Zvezdu“ navijaju „pravi Srbi“, oni koji imaju probuđenu nacionalnu svet, a za „Partizan“ jugonostalgičari u uzmaku. Smatralo se da je „Zvezda“ srpski, a „Partizan“ nekakav „jugoslovenski“, što bi značilo „antisrpski“ klub, iako ni jedno ni drugo nije tačno: „Partizan“ je stvorila komunistička jugoslovenska vojska, a „Zvezdu“, jednako komunistička, srpska državna bezbednost.
I, tačno je da su i bivša rukovodstva dva naša najveća kluba, tokom svoje istorije koja teče od komunističke revolucije 1945, uglavnom bila politički oktroisana. Šuškalo se da je Josip Broz simpatisao „Partizan“ i splitski „Hajduk“, ali Titovim poltronima nije padalo na pamet da eventualnim protežiranjem „crno-belih“ ili „bilih“ kupuju Maršalovu naklonost.
Razlog zašto se današnja rukovodstva „Zvezde“ i „Partizana“ grčevito drže Vrhovnikovih skuta i ljube mu ruku, očigledno je na tragu „principa spojenih posuda“. Oni njemu horsku podršku i obuzdavanje potencijalnih nezadovoljnika iz navijače mase, „da ovčica koja ne zanese svoje runo u grm pokraj puta“. On njima, kolektivno, ali i lično, zaštitu i spas od neprijatnih iznenađenja bilo koje vrste.
„Partizanovom“ gubitniku po zadatku, poltronisanje je, na neki način,kroz celu njegovu karijeru, bila stalna propusnica za ovdašnju javnu elitu i arenu moći. Samo u poslednje četiri decenije, taj se javno divio Dobrici Ćosiću (koga će, kao visoki funkcioner SPS, rušiti sa mesta predsednika „skraćene“ Jugoslavije), pa Slobodanu Miloševiću, pa Milu Đukanoviću, pa u međuvremenu, i Zoranu Đinđiću itd. itd. Što je najefektnije opisala Mira Marković: „Kad bi sreo nekog novog, nekoga kome drugo političko uverenje i cigare stoje lepše, odmah je prelazio kod njih – na druga politička uverenja i druge cigare.“
Iako je teško poverovati u preovlađujuće mnenje „grobarske javnosti“ da „Vučela nacionale“, sve da bi se dodvorio Vrhovniku, postojano radi na tome da „Partizan“ nikada ne bude ispred „Zvezde“, da to, na sportskom i izvansportskom terenu, jeste, za „grobare“, surova činjenica – to niko može da se ospori.
Piše: Cvijetin Milivojević
Izvor: cvijetinmilivojevic.blogspot.com
