Ništa nas više ne može iznenaditi. Dovoljno smo oguglali za ovih tridesetak godina demokratije i višepartijskog sistema. U ono vreme diktature i obespravljenosti jedno hapšenje književnika, profesora univerziteta ili filmskog reditelja uzburkalo bi javnost. Slobodoumni intelektualci bi izrazili protest protiv hapšenja, zbog zabrane nekog filma, pozorišne predstave ili neke knjige. Po pravilu upravo te zabranjene ili poluzabranjene knjige najviše su se čitale. Ilegalnim kanalima bi stizale do čitalaca, a pisci takvih knjiga su doživljavali neverovatnu slavu na domaćem prostoru, ali i izvan granica ondašnje federacije.
Premlaćivanje jednog novinara od strane bahatog milicionera u Novom Pazaru podiglo je na noge njegove kolege, novinare i redakcije svih listova i časopisa u Jugoslaviji davnih sedamdesetih godina. Solidarnost novinarske profesije se podrazumevala. Sve ovo je, doduše, bilo moguće u poznijim godinama samoupravnog socijalističkog sistema. Onda kada se već nazirao kraj tom utopijskom društvu.
Potom je došla smrt po najvećeg sina naših naroda i narodnosti, pa se uporedo s tim i smrt najboljem društvenom sistemu na svetu ubrzano primicala. Jedva da je potrajalo još desetak godina. Tako stigosmo do višestranačkog sistema, pluralizma, demokratije i slobode. I imamo baš ovo što imamo danas!
Elem, i danas, u vreme slobode i demokratije, novinare tuku, proganjaju i šalju u zatvor. Ne tako davno su i ubijali, ali toga, makar sada, nema. No, malo li je što eto neki novinari bivaju zatvarani zbog izgovorene reči? Koliko god da je ta reč možda opasna po nekoga, za drugoga je beznačajna, sama izgovorena reč ne bi trebalo da govornika košta zatvorske ćelije. U Evropi koja nema alternative neće hapsiti zbog izgovorene reči. Tamo neće dozvoliti da se izgovori ono što trenutnoj političkoj klimi ne godi. Recimo, da neko u slobodnoj i demokratskoj Evropi danas kaže neku pozitivnu reč na račun Rusije, na njihovim televizijama, da napiše uvodnik u dnevnim novinama i iskaže malo razumevanja za ruski narod i predsednika Putina, nemoguća je misija. Takvom novinaru bi prosto bilo rečeno; Dalje nećeš moći! Tu ni deca ne pomažu!
U Srbiji je jedan novinar uhapšen zbog „poziva na nasilnu promenu sistema“. Tako nekako. Ovakav stabilan sistem, ovakva država, pa da se plaši jednog novinara! Čoveka ne baš impozantnog fizičkog rasta, uz to, invalida! Držali ga pedeset dana u zatvoru. I nije gotovo. Tek će da mu sude. Za to vreme većina kolega, novinara, uzdržala se od podrške uhapšenom. Neki su i otvoreno likovali. Čini se da je ubedljiva manjina novinarskih poslenika izrazila manju ili veću podršku utamničenom kolegi. Koji je ujedno i štrajkovao glađu u zatvoru zbog, po njemu, nepravednog hapšenja i zadržavanja u pritvoru. Dokle je spala novinarska solidarnost!
Istina, ima i svetlijeg primera u Srbiji. Kada su žurnalistička posla u pitanju. Još jedan novinar je dospeo zatvora, takođe zbog izgovorene reči. To jest, napisane. Izvesni urednik nekakvih dnevnih novina uvredio kolegu novinara, političkog neistomišljenika, pa uvređeni presavio tabak i tužio urednika-novinara, gorostasa pisane reči. Sud presudio da je malecni rastom, urednik-novinar kriv za uvredu i kaznio ga sa 200.000 dinara. Ako ne plati kaznu, onda da je odleži u apsu. Dan zatvora vredi 1.000 dinara! Malo li je?
Malecni ima para, ali iz principa neće da plati kaznu. Hoće da odleži u zatvoru šest meseci. Jer, reče, on je samo zagovornik slobode štampe. Šta ako je kolegu novinara nazvao šiptarskim plaćenikom? Kao da je to nešto strašno! Pa, Natašu Jeremić su proglašavali glavnim dilerom droge na Balkanu, i nikom ništa. Takođe novinarku. Uostalom, novinare koji nisu po ukusu vlasti svakodnevno proglašavaju stranim plaćenicima, domaćim izdajnicima, narkomanima, alkoholičarima… To je sloboda govora, a kod nas je ukinut verbalni delikt. Uglavnom. Pogotovu ne važi za one na vlasti i njihove odane simpatizere. Naročito ako su to vitezovi „sedme sile“.
Principijelni novinar-urednik je zaista otišao u zatvor. Nije pomoglo ni lično preklinjanje predsednika države da buduća zatvorska mušterija plati kaznu. Znajući njegovo loše imovinsko stanje, predsednik je hteo da odvoji od usta, tačnije od svoje skromne plate i plati kaznu današnjem Predragu Milojeviću! I ličnom prijatelju! Ali, principijelni velikan žute i šarene štampe neće pa neće. Odlučio da odleži kaznu, pa to ti je!
Da li zbog činjenice da u zatvoru nije baš dočekan kao heroj, naprotiv, ako je verovati onom prvom utamničenom novinaru, tek posle dva dana platila kaznu partnerka osuđenog novinara-urednika i ovaj se našao na slobodi. Lično javio RTS. Odmah posle saopštavanja vesti o ekonomskim i političkim dostignućima Srbije, o Zajednici srpskih opština na Kosovu (i Metohiji, valjda) i vesti o ratu u Ukrajini. Sada narod može da odahne. Vratio se velikan i nastaviće s još beskompromisnijom žestinom da piše o stranim plaćenicima, šiptarskim uglavnom, kočničarima napretka i saboterima puta u svetlu budućnost. Njegovi čitaoci možda nisu čuli za napred pominjanog Predraga Milojevića, Slavoljuba Đukića, Bogdana Tirnanića, ali Dragan J. Vučićević – da mu pomenemo ime, mada to pominjanje kod autora teksta izaziva mučninu, u njemu vide jedan od stubova ovog društva i današnjeg trenutka. To i jeste realnost. Kakvo društvo, takvi i heroji!
autor:Miodrag Tasić
