Da su tužilaštvo i policija za proteklih deset godina makar pozvali srodnike preminulih pacijenata beogradske Hitne pomoći, utvrdili bi da optužbe dr Borka Josifovskog, koji je kao direktor ove ustanove pre deset godina rekao da neki lekari u Hitnoj pomoći pogrebnicima prodaju adrese pacijenata na samrti, imaju osnova. Zbog ovog otkrića dr Josifovski je smenjen samo dva dana posle konferencije za štampu na kojoj je uzbunio javnost, a odmazdu zbog ovog svog postupka, ali i zbog otkrivanja slučajeva korupcije u zdravstvu u godinama koje su usledile, dr Josifovski trpi i danas.
Pištaljka je nedavno došla do dokumentacije tužilaštva sa podacima preminulih i uradila ono što je trebalo da urade istražni organi – kontaktirala sa srodnicima preminulih. S obzirom na vremensku distancu uspeli smo da pronađemo tek nekoliko porodica preminulih (njihove podatke iz razumljivih razloga nećemo objavljivati) kojima se bavila i lekarska komisija Ministarstva zdravlja. Iz razgovora sa njima ustanovili smo da se makar u jednom slučaju može pouzdano reći da su tvrdnje dr Josifovskog zbog kojih je smenjen pre deset godina istinite.
Pištaljka je još utvrdila da smo mi bili jedini koji su za ovih deset godina kontaktirali i razgovarali sa rodbinom jedine preminule pacijentkinje za koju je i tročlana lekarska komisija Ministarstva zdravlja, formirana da bi ispitala tvrdnje dr Josifovskog, ustanovila da je lekari Hitne pomoći nisu reanimirali iako je to trebalo da učine. (Pomenuta komisija svoje zaključke donosila je samo na osnovu zapisnika ekipa Hitne pomoći koji su se ispostavili kao vrlo nepouzdani dokumenti s obzirom na to da je dobar deo njih bio nepotpun, kako je i komisija zaključila. Međutim, ni uprkos tome, niko nije pozvao porodice preminulih da proba da sazna šta se dešavalo na licu mesta).
Iz lekarskog izveštaja se vidi da su lekari, umesto da reanimiraju pomenutu pacijentkinju, dali lekove za smirenje porodici. Samo nekoliko minuta pošto su lekari konstatovali smrt njihove majke i bake, porodicu preminule više puta je zvao privatni pogrebnik uporno im nudeći svoje usluge. Srodnici preminule se i danas pitaju kako je i od koga privatni pogrebnik saznao broj telefona kada su za smrt njihove bake znali samo prisutni članovi porodice i – lekari. A porodica nije zvala pogrebnika.
„Pet minuta nakon konstatacije smrti, iz privatnog pogrebnog preduzeća uporno su nas zvali na fiksni telefon nudeći svoje usluge. Sigurno pet puta su zvali. Ne znamo kako su saznali da je neko umro“, ispričala je ovih dana Pištaljci unuka ove pacijentkinje.
Porodica tvrdi da ih niko od istražnih organa za deset godina nije pozvao da ih pita šta se dešavalo, a od Pištaljke su prvi put čuli i da je smrt njihove bližnje uopšte i ispitivala nekakva komisija. U telefonskom razgovoru za Pištaljku rodbina preminule je rekla: „Nemamo primedbe na usluge Hitne pomoći, samo je vrlo čudno to što se dogodilo posle, kada da su nas zvali pogrebnici, a da ih mi nismo obavestili o smrti bake“.
Na pitanje da li će možda sada preduzeti nešto, kada su saznali za nalaz lekarske komisije, porodica preminule je odgovorila: „Prošlo je deset godina i šta sad mi možemo da uradimo. Verovatno nismo ni jedini, čuli smo da se to i danas događa“.
Lekarska komisija koju je Ministarstvo zdravlja formiralo odmah posle istupa dr Josifovskog u septembru 2006. godine imala je zadatak da ispita njegove navode. U nalazu ove tročlane komisije, koji je i sastavni deo dokumentacije tužilaštva, piše da u 16 od 53 slučaja, koliko su oni ispitivali, zbog nepotpunih lekarskih izveštaja nije jasno da li su lekari pokušali da spasu pacijente.
U jednom slučaju (gore pomenutom) komisija je utvrdila da su lekari stigli na vreme da pomognu pacijentu pokušajem reanimacije.
„Sudeći na osnovu ovih podataka (iz lekarskog izveštaja prim. aut.), pošto lekar ne zna šta se događalo na prijemu i u kući sa pacijentom do dolaska ekipe, niti se u izjavi seća događaja vezanih za poziv, a vreme stizanja na mesto poziva je zadovoljavajuće (10 minuta), reanimaciju je trebalo raditi“, piše u izveštaju komisije.
Međutim, nigde u lekarskom izveštaju Hitne pomoći, koji je komisija analizirala, ne piše da je reanimacija rađena, a u delu gde se beleži terapija nečitko piše da je dat lek za smirenje bensedin i lasiks za izmokravanje i snižavanje pritiska, ali ne pacijentu već potresenim ukućanima.
Porodica ove pacijentkinje, međutim, nije jedina čije je svedočenje moglo da pomogne rešavanju ovog slučaja.
Dr Josifovski kaže da je bilo puno porodica koje su dolazile u Hitnu pomoć dok je on bio direktor da se žale da su ih privatni pogrebnici zvali neposredno po smrti njihovih bližnjih, dok još nikome to nisu javili pa čak i da su im sami lekari nudili brojeve pogrebnika. Za celu stvar on je tako i saznao. Onda je, objašnjava, zbog tih žalbi počeo da prati izveštaje ekipa sa terena i da uočava izvesne pravilnosti i neuobičajene događaje u smenama u kojima su uvek bili jedni isti lekari. Došao je do zaključaka o kojima je, kako kaže, obavestio nadležne u ministarstvu, ali tamo niko nije reagovao. Onda je odlučio da progovori javno, rizikujući svoju karijeru i egzistenciju. Posledice trpi i danas.
A svedočenja porodica, koje izgleda nikog osim nas nisu zanimala, potvrđuju sumnje dr Josifovskog.
Srodnici još jedne porodice pacijenta kome Hitna pomoć nije pružila reanimaciju, a koju je Pištaljka pronašla, rekli su nam da je čak član lekarske ekipe pred ukućanima pozvao privatne pogrebnike da dođu.
„Nikada nas nisu kontaktirali iz tužilaštva niti iz policije“, rekla je posle kraće pauze i objašnjenja zašto je zovemo supruga ovog pacijenta.
„Oprostite, u pitanju je moj suprug i jako mi je teško da govorim o tome. Reanimacija, zaista, nije rađena, jer je, kako su nam lekari objasnili, srce stalo. Neko iz lekarske ekipe tada je pozvao privatno pogrebno preduzeće, ali mi nismo pristali na njihove usluge nego smo pozvali gradsko pogrebno preduzeće“, rekla je ona za Pištaljku, vidno uznemirena.
Pištaljka je uspela da pronađe srodnike šest preminulih pacijenata Hitne pomoći i iz razgovora sa njima saznali smo da je samo u jednom slučaju policija zvala porodicu preminulog da daju izjavu u vezi sa upućivanjem lekara na pogrebna preduzeća. U ovom slučaju, ćerka pokojnice za Pištaljku je rekla da je usluga lekara bila korektna i da ih lekari nisu upućivali na pogrebnike.
„Pre nekoliko godina davala sam izjavu policiji u MUP-u u Ulici 29. novembra, baš u vezi sa sumnjama da su lekari sarađivali sa pogrebnicima. Ne sećam se tačno kad, ni ko je bio inspektor. I njima sam rekla da mi nismo bili upućeni na pogrebno preduzeće, već smo broj pogrebnog dobili od komšija. Ponašanje Hitne pomoći je bilo korektno“, rekla je ćerka te preminule pacijentkinje.
Svi srodnici pokojnika koje smo kontaktirali istakli su da nisu primetili ništa sporno u pružanju lekarske pomoći, a o mogućnosti da je njihov bližnji možda bio žrtva poslovnih odnosa lekara i grobara neki od srodnika nisu želeli ni da razgovaraju, jer im je posle toliko vremena i sama pomisao na to, sasvim razumljivo, bila previše uznemirujuća.
„To je bilo pre deset godina i sada više nije ni važno. Zašto me sad uopšte pitate o tome kada više ništa ne može da se promeni. Samo mi unosite sumnju“, rekla je pomalo ljutito ćerka jedne preminule pacijentkinje.
Jedna od porodica rekla nam je, međutim, da je u njihovom slučaju „sve bilo u redu“.
„Lekari su učinili sve što se moglo, mogu samo da ih pohvalim. Brzo su došli i vršili su reanimaciju, ali nije više ništa pomagalo. Naš porodični prijatelj je radio u Hitnoj pomoći. Nikada me niko nije kontaktirao u vezi sa tim da nešto nije bilo u redu prilikom lekarske intervencije. Ne znam kako u tom izveštaju piše da reanimacija nije rađena kada je rađena.“
Za ovaj slučaj lekarska komisija je navela da „ne može da donese odluku da li je odluka da se ne radi reanimacija ispravna“.
Prema svedočenju supruge još jednog pacijenta koju je Pištaljka kontaktirala i ovlašćeni mrtvozornici, izgleda, očekuju da za svoj posao budu dodatno nagrađeni, odnosno da dobiju dodatni novac od porodice.
„Hitna pomoć je bila divna, imali smo problem samo sa zvaničnim, državnim mrtvozornikom koji je tražio da mu dodatno platimo da bi izašao na teren. Pošto nismo pristali na tu ucenu, on je došao tek oko jedan posle ponoći, iako je suprug preminuo oko jedan sat posle podneva. Bila sam u MUP-u da dajem izjavu u vezi sa slučajem tog mrtvozornika“, navodi ona.
Supruga dodaje da je niko nije pitao o radu lekara kada je davala izjavu u policiji: „Mene su izveli iz prostorije u kojoj je bio moj suprug tako da ne znam da li je reanimacija rađena, ali su lekari bili divni prema meni“.
Kako su istražni organi birali od koga će uzeti izjavu i zašto nisu kontaktirali sve porodice nismo uspeli da saznamo, jer policijska inspektorka koja je radila na slučaju, Vesna Dimitrijević Nenadić, kako su nam rekli u policiji, više ne radi u MUP-u.
Da se razgovori sa rodbinom preminulih obave 2011. godine od inspektorke je zahtevala zamenica javnog tužioca Višeg javnog tužilaštva Tatjana Sekulić, sada portparol Višeg javnog tužilaštva. Ona je, ispitujući navode Josifovskog, od policije tražila da se osim rodbine razgovara i sa osumnjičenim lekarima i predstavnicima privatnih pogrebnih preduzeća.
Međutim, iako se iz izveštaja policije može zaključiti da ovi razgovori nisu vođeni, tužiteljku Sekulić to nije sprečilo da izveštaj, u kome nije urađeno ono što je naložila, usvoji i da na osnovu njega zaključi da – nema potrebe za daljom istragom.
Ne samo što su zanemarili značaj izjava srodnika preminulih i što su ih očigledno selektivno pozivali (Pištaljka je, podsetimo, našla jednog srodnika koji je dao izjavu tim povodom) pitanje je da li je i kako policija uopšte ispitala lekare na koje je Josifovski ukazao.
Naime, Pištaljka je u dokumentaciji tužilaštva uočila da je policijska inspektorka Dimitrijević Nenadić tužilaštvu predala dve identične službene beleške, pa tako ispada da su dvojica lekara dala potpuno iste izjave policiji. Koliko je policiji bilo stalo da istraži istinitost navoda vidi se i iz toga što su tužilaštvu preneli netačnu informaciju da je uzbunjivač Borko Josifovski osuđen za klevetu. Ovu netačnu informaciju policija je dobila upravo od lekara koje je Josifovski optužio.
Ti isti lekari opisani su u policijskom izveštaju kao „vrlo profesionalni lekari“, jer je, kako se navodi u izveštaju, policijskoj inspektorki to u usmenom razgovoru rekao pravnik Hitne pomoći.
Ovi očigledni propusti u radu policije, međutim, tužiteljku Sekulić kao da nisu interesovali jer je ovakav izveštaj usvojen. Ona je čak kasnije od suda saznala i da je lažna tvrnja da je Josifovski osuđen za klevetu, ali uprkos tome i dalje njegovim navodima nije poklanjala ozbiljnu pažnju.
Iako u odgovorima na pitanja Pištaljke, koje je pristala da da samo mejlom, tvrdi da je u istrazi uzela u obzir navode lekarske komisije, čini se da ih ona nije ni pročitala jer tvrdi da oni ukazuju na „nepostojanje propusta u stručnom radu“ lekara.
A upravo suprotno, odnosno da je propusta bilo, piše već na prvoj strani tog izveštaja!
Na prvoj strani izveštaja piše da su dva lekara „lekarske izveštaje popunjavali neadekvatno i nepotpuno i da se iz njih ne mogu izvesti nikakvi relevantni podaci“. Takođe, u izveštaju se navodi da „nakon konstatacije smrti rodbina pacijenta nije bila upućena na mrtvozoračku službu koja je zakonom određena za vršenje poslova stručnog utvrđivanja vremena i uzroka smrti i izdavanja potvrda o smrti“. A jedna od napomena komisije je i da je „kontrola kvaliteta rada u (Hitnoj pomoći) izostala na svim nivoima“.
Posle ovakve istrage, tužiteljka Sekulić je zaključila da u ovom slučaju nema mesta pokretanju krivičnog postupka zbog toga što nije dokazano da postoji namera da se određenim radnjama prouzrokuje smrt jednog ili više lica. Naime, kako Sekulić navodi, obeležje bića krivičnog dela „teško delo protiv zdravlja ljudi“ za koje su osumnjičeni lekari Hitne pomoći je da se „sa umišljajem pri pružanju lekarske pomoći primeni očigledno nepodobno sredstvo ili očigledno nepodoban način lečenja ili ne primeni odgovarajuće higijenske mere ili uopšte očigledno nesavesno postupa i time prouzrokuje pogoršanje zdravstvenog stanja nekog lica“. Prema njenim rečima, ovde „se radi o kvalifikovanom obliku ovog krivičnog dela za koje se traži umišljaj izvršioca, da se tim radnjama prouzrokuje smrt jednog ili više lica, pa kako su navedene krivične prijave podnete za to krivično delo, a da nisu bile potkrepljene ni jednim dokazom u prilog tvrdnjama podosioca prijava i uz izvršeni vanredni spoljni nadzor Ministarstva zdravlja, nakon izvršenih provera doneta je odluka da nema mesta pokretanju krivičnog postupka“. Sekulić dodaje da „u prethodnom postupku nije utvrđeno da su se u radnjama prijavljenih stekla obeležja navedenog krivičnog dela koje je zakonom određeno, a da bi postojalo potrebno je da bude alternativno ispunjen jedan od uslova koji sam vam citirala iz zakonskog teksta što u ovom slučaju nije bilo slučaj“. Nije, međutim, jasno kako se namera dokazuje u postupku u kom policija nije našla za shodno čak ni da razgovara sa svim umešanim stranama (rodbinom, pogrebnicima i lekarima).
Tužiteljka Tatjana Sekulić je odbila da odgovori zašto je prihvatila ovakav, u najmanju ruku manjkav, izveštaj policije.
„Sve informacije koje sam bila u mogućnosti da vam dam, prosledila sam u (prethodnom) mejlu“, napisala je Sekulić kada smo je pitali i to da li je problematično što je policija dostavila dve identične službene beleške.
Ona nije želela da odgovori ni na pitanje da li je Tužilaštvo bilo dužno da reaguje na protivzakonite radnje koje su konstatovane u lekarskom izveštaju.
Prva krivična prijava odbačena posle samo 24 dana
Tužiteljka Sekulić dva puta je ispitivala navode o saradnji lekara i grobara. Prvi put 2010. godine po krivičnoj prijavi koju je podneo Borko Josifovski, a drugi put 2011. godine po krivičnoj prijavi Agencije za borbu protiv korupcije, koja je nastala po predstavci Josifovskog. Prvu krivičnu prijavu je odbacila posle samo 24 dana, pa je pitanje da li je ikakve istrage i bilo. Ovako kompleksan slučaj u kom je potrebno da se istraži da li je do smrti više desetina ljudi došlo zbog lekarskih propusta, nije moguće istražiti u ovako kratkom roku, tvrde ljudi iz struke pozivajući se na dosadašnju praksu.
Za sve ovo vreme, iako se izmenjalo šest vlada i četiri ministra zdravlja, sumnja da lekari puštaju pacijente da umru zbog provizije koju dobijaju od pogrebnika nije istražena. Omerta koje se, izgleda, drže državni organi, možda bi i bacila u zaborav ovaj nesvakidašnji slučaj da nije upornog lekara i uzbunjivača Borka Josifovskog koji zbog svoje borbe već deset godina trpi odmazdu. Nadležni organi ne reaguju uprkos povremenim svedočenjima građana u medijima koji ponavljaju ono o čemu dr Josifovski govori već deceniju.
Posle svega, ne samo da navodi Josifovskog o tome da su lekari trgovali umirućim pacijentima nisu istraženi, već je on i jedini koji je u ovom slučaju kažnjen. Josifovskog je dva dana posle konferencije za štampu na kojoj je izneo zastrašujuća saznanja o vezama lekara i pogrebnika, smenio tadašnji ministar zdravlja Tomica Milosavljević. Posle dve godine dr Josifovski je dobio i otkaz. Da odmazda traje i danas govori podatak da je pre godinu dana Policijska uprava Grada Beograda, odeljenje za privredni kriminal, protiv Josifovskog podnela krivičnu prijavu Višem javnom tužilaštvu za krivično delo „zloupotreba službenog položaja“, jer je za vreme dok je bio direktor, baš kao što je to bio slučaj godinama pre i posle njegovog mandata, tehničarima u Hitnoj pomoći isplaćivana zarada po većem koeficijentu od određenog. Iako sporne koeficijente Josifovski nije uveo, nije ih određivao, nije ih menjao, nije se njima bavio jer to nije posao lekara niti direktora, već lica zaduženih za obračun plata u toj ustanovi, iako su isti koeficijenti isplaćivani tokom mandata čak pet direktora, dakle mnogo pre dolaska Josifovskog na to mesto, baš kao i posle njegove smene, Josifovski se, sa još dvojicom direktora koji su na to mesto došli posle njega, našao pod istragom za zloupotrebu službenog položaja. Kako su nadležni organi birali koji će od direktora biti obuhvaćen krivičnom prijavom, može se samo nagađati.
Krivična prijava protiv Josifovskog je očigledna odmazda za njegovo uporno prijavljivanje malverzacija koje je otkrio u Hitnoj pomoći, a za koje nadležni organi nisu smatrali tako ozbiljnim prekršajem iako se radi o mahinacijama koje se mere milionima državnog novca. Državni organi su umesto da istražuju krađu i korupciju odlučili da se obračunaju sa onim ko je tu krađu i korupciju prijavio.
Zato je uzbunjivač Borko Josifovski posle deset godina borbe odlučio da tuži državu Srbiju. To je prvi slučaj u Srbiji da je uzbunjivač tužio državu po novom Zakonu o zaštiti uzbunjivača.
Snežana Đurić i Sonja Gočanin
Pištaljka
