Znaju, recimo, da je Dubrovnik bio srpska primorska ekonomska, naučna i kulturna prestonica i most prema srpskoj nemanjićkoj tradiciji
Piše: dr Dragoljub Petrović, prof. lingvistike (u penziji)
Odmah pošto se tekst o jurišu Građanskog zaštitnika na srpski jezik „zavrteo“ na Internetu, hrvatski predsednik „osvežio“ je misao koju je, pre koju godinu, formulisao akad. August Kovačec: Srbi ne razumeju dubrovačku književnost. I pritvrdio da je njihovo „poistovećenje“ s Dubrovnikom i njegovom istorijom „nikakvo i neka žive u iluziji“. U tim akademijskim i predsedničkim umovanjima ja vidim osnovu za neke dodatne opservacije o onome o čemu ni akademik ni predsednik, po svemu sudeći, još nisu potpunije obavešteni i mogli bi pokušati da nađu nekoga ko će ih uputiti makar na najprostije činjenice o suštini problema o kome tako samouvereno i besprizivno sude.
Srbi o Dubrovniku znaju tek ponešto.
Znaju, recimo, da je Dubrovnik bio srpska primorska ekonomska, naučna i kulturna prestonica i most prema srpskoj nemanjićkoj tradiciji.
I znaju da Mavro Orbin, u svojoj Istoriji, „predstavlja, kao jedinu poznatu naučno narodnu istoriju, povest Nema¬njića i ostalih srpskih srednjevekovnih dinastija (Hrebeljanovića, Mrnjav¬če¬vića, Vojnovića-Altomanovića, Kosača, Balšića), stavljajući čak u grb Nema¬nje sve gr¬bove ostalih jedinica jugoslovenskih, a među njima i grb hrvatski…“
I znaju da je u toj Istoriji (štampanoj 1601) ostalo svedočanstvo „kako su nekad Hrvati nudili pomoć Dubrovniku protiv kneževa herce¬govačkih Vojnovića“, ali su im Dubrovčani otpisali da su oni „iz zemlje veoma daleke“ (»Voi siete dal paese molto lontani«).
One prve dve pojedinosti Srbi su, kako-tako, uspeli da „nauče“, ali s ovom poslednjom Hrvati se još ne mogu „sporazumeti“: koliko su oni bili »molto lontani«, pokazuje se da je trebalo da prođe celih trista godina da bi se se (1896) u Dubrovniku pojavila prva četiri Hrvata!
Ili se, može biti, Hrvati i Srbi ne spore — o istom Dubrovniku!?
