Da li smo se odrekli Kosova?

Dogodine u Prizrenu

0
1753

скачанные-файлы3Vreme prolazi, neumitno teče, događaji se smenjuju, ljudi se menjaju, jedino ciljevi ostaju uvek isti. Zapad odavno ima svoj put i svoje ciljeve, lako je uvideti da su oni nekako uvek suprotni našim. Na tom njihovom putu, krećući se ka svom cilju kao da žele da svetosavlje i pravoslavlje nestane. „Kao“ je zasigurno višak u prethodnoj rečenici. Sa druge strane Srbi svetosavci samo žele da mirno žive na svojim ognjištima. Ta srpska ognjišta su zapadne hijene uz pomoć divljih hordi sa ovih prostora pretvorili u zgarišta. Naravno Srbin ne bi bio svetosavac kada se ne bi trudio i verovao u to da će zgarišta ponovo postati topla ognjišta srpska.

Davno je bila ta 1214.god. kada je Prizren pripao srpskoj srednjovekovnoj državi Stefana Nemanje. Prizren je sastavni deo duše i duhovnosti srpske, prestonica careva Dušana i Uroša. Putopisci tog vremena jasno su videli snagu i značaj Prizrena, primetili su da je postao nesumnjivo srce Otadžbine Srbije. Da bi to i drugima jasno dočarali nazivali su ga onako kako zaslužuje, „srpskim Carigradom“. Nažalost kao što je i Carigrad pao, i Prizren je 1459.god. doživeo istu sudbinu. Kao što je srpski Carigrad podelio sudbinu Carigrada, i srpska crkva Bogorodice Ljeviške doživela je sudbinu Svete Sofije. Osmanlije su ih obe pretvorili u džamije. Dugo je tako naša Otadžbina okovana tugovala, dugo su joj rane krvarile. Dugo je naša Majka na aparatima disala. Ali je posle Balkanskih ratova srce ponovo zakucalo u punom broju otkucaja, vrativši se u grudi voljene Srbije.

Nažalost nedovoljno oporavljenu Srbiju zlikovci napadaju ponovo. Baš tu u njenom srcu u Prizrenu jeseni 1915.god. kralj Petar saziva članove vlade i donosi tešku odluku o povlačenju srpske vojske preko Albanije. To jeste bilo povlačenje iz Srbije i njenog srca ali nikad i njeno trajno napuštanje. To Srbin nikad nije i neće učiniti. Bugari nakon toga srpsko iščupano srce pokušavaju da prisvoje ali već 1918.god. morali su da se suoče sa stvarnošću, da se dobro osveste i srce ponovo u naše grudi vrate. Naravno da to nije dovelo do odustajanja naših neprijatelja već ih je samo zaustavilo na neko vreme. Zlo nikad ne spava. Neće se oni smiriti dok nas ne ubiju, a to jedino mogu ako nam uzmu dušu, ako nam trajno iščupaju srce.

Da Vas podsetimo:  Ne opraštam suze detinje sa zavetne svetinje!

Nisu dugo čekali novu priliku, već su odmah posle aprilskog sloma Kraljevine Jugoslavije 1941.god. pod novim oznakama i zastavama nastavili tamo gde su prethodne zmije stale. Sada je taj projekat samo imao druge boje. Boje fašističke Italije i zamisao nekakve Velike Albanije. Opet Srbe ubijaju, iseljavaju, ponovo pale manastire, ponovo se u naše srce na silu useljavaju. Poznato je da sve što se stvara silom ne može opstati, tako da Prizren 17. novembra 1944.god. Srbi ponovo oslobađaju. Nažalost zapadu nije trebalo dugo vremena da smisle pakost. Podmetnuta nam je nova ideja, nov zapadni projekat i Titova era pod kojom Srbe tiho istrebljavaju i proteruju a Albance po ko zna koji put u srpski Prizren useljavaju.

Kada i to postaje nedovoljno da nam srce iščupaju, zapadni zlikovci postaju sve nervozniji. Ne mogavši više da izdrže neuspeh ideje koju je njihov iskrivljeni um zacrtao, NATO kreće u ofanzivu. Te 1999.god. bez ikakve milosti bombarduju Srbe i našu majku Otadžbinu. Svetosavci, iako ostavljeni od svih, bez obzira na silu koja je na njih krenula, nisu ustuknuli, nisu se predali. Nažalost nismo do kraja i uspeli. Ponovo su uspeli da nam otmu srce, da nas okupiraju. Ono sada iščupano u njihovim rukama kuca. Samo ne znaju oni istinu da može ono da kuca u njihovim rukama ali nikada u njihovim grudima. Ne shvataju oni da ono kuca da bi ga čula njena deca koja će ga ponovo vratiti u grudi majke Srbije.

„Ako si oboren, ustani; ako si obmanut i razoružan, ponovo se naoružaj; ako si pobeđen, ponovo kreni u bitku.“

Sv. Ignatije Brjančaninov

Nisu ovo za nas neke nove situacije, nije nama ovo nešto što ne poznajemo. Ovo je samo još jedno iskušenje. Možda je sada neki drugi vek, možda zapad ima i neke nove „demokratske“ metode i zastave ali cilj nisu promenili, on je opet isti. Cilj im je duša, cilj im je duhovnost. Onda kada jednom narodu oduzmeš dušu, trajno iščupaš srce – on više ne postoji. Zato Srbin nikad ne sme izdati pravoslavlje, nikad napustiti svoj svetosavski put. Vera Srbinova je večiti šapat koji tiho govori: uspećeš i onda kada celi svet kaže da nećeš. Uvek ćemo verovati u svoj svetosavski brod kojim plovimo bez obzira na oluje i bure koje nam zapad sprema.

Da Vas podsetimo:  Stradanje od Vidovdana 1389. do naših dana

„Teška je bura na moru, još teža u duši. Ali ni more ni duša ne čiste se bez bure“.

Vladika Nikolaj Velimirović

Ponovo će Prizren biti srpski ponovo će metohijski manastiri biti puni verujućih. Moramo verovati, moramo želeti, moramo znati da nam mogu uništiti i oteti samo ono što mi dozvolimo samo ono čega se mi odreknemo. Da li smo se odrekli Kosova? Da li smo zaboravili ko smo? Da li ćemo dozvoliti da nas izbrišu? Uvek će biti onih koji će vas ubeđivati da je borba sa njima nemoguća, da je to rat protiv vetrenjača. Takve treba razumeti jer dušu su sigurno izgubili a srce nemaju ili je skriveno negde u petama. Zato njihovo «nemoguće» treba tumačiti samo kao da su rekli: U skladu sa našim ograničenim mogućnostima i iskustvom kao i nemanjem srca i hrabrosti za delovanje i sa iskrivljenim i nametnutim viđenjem sveta, to je teško verovatno. Da smo mi kao oni, da nam preci nisu Nemanjići, da nismo svetosavci – oni bi onda možda i bili u pravu.

Dogodine na Kosovu

Šta će meni voda studena?
Ne treba mi vina rumena,
ni Beograd, Tara, Drina
ako nema manastira
čiju krsnu slavu slavim ja.

Refren:
Nek’ ustane cela Srbija,
nek’ se seti majka Rusija
i pomoli milom Bogu
da pevamo pesmu ovu:
“Dogodine na Kosovu…“
Neka Srpče svako zapoje:
“Kosovo je srce Srbije!”
I pomoli milom Bogu
da pevamo pesmu ovu:
“Dogodine na Kosovu…“

Šta će meni biser đerdana?
Ne treba mi srebra ni zlata.
Samo zavet slavnog cara:
“Zemaljska su kratka carstva,
a nebeska traju doveka!”

Refren:

Nek’ ustane cela Srbija,
nek’ se seti majka Rusija
i pomoli milom Bogu
da pevamo pesmu ovu:
“Dogodine na Kosovu…“
Neka Srpče svako zapoje:
“Kosovo je srce Srbije!”
I pomoli milom Bogu
da pevamo pesmu ovu:
“Dogodine na Kosovu…“

Živimo u takvom vremenu kada je na zapadu dušmana sve više, kada Kosovo i Metohiju razaraju i divljim hordama daju da ga muče. Ali Srbi kad se slože i ponovo obože, sinuće novo sunce slobode i rasterati zapadne tmurne kiše zla. Izaći ćemo iz tame i pronaći za naše duše spas dogodine u Prizrenu, stati na tom putu Srbin ne sme i ne može.

Da Vas podsetimo:  Vučić: Odličan razgovor sa Fon der Lajen

Danas dok gledamo kako Srbi sahranjuju svakog dana svoje drage i mile, svoje bližnje, dok sahranjuju najdraže pokošene opakim bolestima, pomislimo li – otkud to u tolikoj meri? Ima li u Srbiji onih koji se sećaju „Milosrdnog Anđela“? Ima li onih koji se sećaju zvuka sirena i dušmanskih bombi nakon toga? Smemo li da dozvolimo da dok naše drage prerano umrle grizu crvi, mi koje Bog i dalje nagrađuje životom dopuštamo izdajnicima da nas sahranjuju žive? Na korak smo od ponora, živog blata novog svetskog poretka, novog ropstva ali i na korak od novog sunca slobode. Sami biramo na koju ćemo stranu zakoračiti i u zavisnosti od toga gde ćemo završiti.

Život svetosavca je život samo ako slobodan živi na svome. Samo ako slobodno sluša liturgiju u svojim manastirima. Samo onda kada ni jedna stopa Otadžbine nije ostavljena da je čizma zločinaca gazi. Svaka nas stopa Otadžbine zove i moli da joj vratimo ponos i slobodu, da je vratimo onome kome pripada – svetosavskom rodu. Vekovima nas je ona podizala, hranila, dojila i time nas zadužila da svaku njenu stopu ljubimo, da je svim srcem i sredstvima branimo. Da je nikad ne izdamo i ne ostavimo.

Ne može niko da živi bez srca, ne može to ni naša Otadžbina. Ima Srbija glavu –možda je to Beograd, u Drini, Tari, Moravi je verovatno njen krvotok, krv njena jesu svetosavci, ali bez srca joj nema života. A srce Srbije je Kosovo i Metohija, niko nam ne može i ne sme uzeti srce. Opet su uspeli da nas gurnu da dišemo na aparate, nije prvi put. Svetosavci su ipak suviše jaki da bi tek tako bili poraženi. Pitanje je samo dana kada će u nama punom snagom ponovo Prizren zakucati. Kada će se srce u naše grudi vratiti. Dogodine već vreme je da Otadžbina normalno diše. Dogodine već srce mora punom snagom da kuca. Dogodine Srbine.

Nenad Blagojević

Fond strateške kulture

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime