Problem Srbije je što se zadužuje a ne podiže se domaća privreda i ne smanjuje se korupcija. Srbija uskoro više neće moći da vraća dugove – i Srbija odlazi na doboš…
Prema Zakonu o budžetu R. Srbije za 2022. godinu planirano je 1.516,9 milijardi dinara prihoda. Od poreza na dodatu vrednost očekuje se skoro 700 milijardi dinara prihoda. Međutim, oko 90-95% PDV-a je od uvoza, što znači da od vrednosti uvoza zavise prihodi budžeta. Od akciza na naftne derivate očekuje se 186,5 milijardi dinara prihoda, ali je Vlada Srbije ograničila cenu evro dizela i benzina na 30 dana, a onda je spustila akcizu (gorivo je opet poskupelo). Raste inflacija i opada životni standard građana (zbog čega građani uzimaju više keš kredita od banaka?), a to znači manji uvoz ili PDV, a EPS je nakon više havarija objavio da će morati da uvozi struju do kraja godine. Zbog pandemije i krize u svetu verovatno će stići manje doznaka iz dijaspore. Srbija ove godine mora da vrati oko 4 milijarde evra duga. Kad se donosio Zakon o budžetu za 2022. godinu predviđen je deficit budžeta od skoro 2 milijarde evra. Sad je jasno da će deficit budžeta biti veći od 2 milijarde evra, čak i ako budemo imali sreće da se sukob u Ukrajini brzo završi i sa poljoprivredom ako ne bude suše i bude dobar rod.
Javni dug iznosio je 30,1 milijardu evra na kraju 2021. godine. A ukupni dug privrede, stanovništva i države je više od 60 milijardi evra (ne računaju se depoziti kod NBS). Domaći plasmani banaka su preko 56 milijarde evra, a ukupni spoljni dug premašio je 35 milijardi evra na kraju septembra 2021. Dakle, Srbija će 2022. godine imati veliku rupu u budžetu, a dug privrede, stanovništva i države raste. U takvim okolnostima, vlast deli novac penzionerima i mladima pred izbore i pravi još veću rupu u budžetu i uvećava dug.
Ako poredimo Srbiju sa državama iz okruženja slične veličine, možemo da vidimo da li je Srbija ekonomski tigar ili blizu bankrota. Srbija je u 2020. godini imala BDP od samo 53 milijarde dolara, Češka od 245 milijardi dolara – skoro 5 puta više od Srbije, a Mađarska je imala BDP od 155 milijardi dolara. Slovačka od 105 milijardi dolara, a Bugarska od 69 milijardi dolara. Belorusija je imala BDP od 60 milijardi dolara, iako je pod sankcijama Zapada. A Hrvatska koja ima manje stanovnika od Srbije, u 2020. godini imala je BDP od 55,9 milijardi dolara, što je malo više od Srbije.
Dinarska štednja stanovništva iznosila je 100,9 milijardi dinara, a devizna štednja stanovništva 11,9 milijardi evra. Dinarska i devizna štednja iznosi oko 13 milijardi evra. Sa deviznim rezervama države, koje su oko 16,8 milijardi evra, to je 30 milijardi evra, a ukupni dug Srbije je preko 60 milijardi evra. Koliko novca ima u „slamarici“ ne znamo, ali jasno je da su dugovi veći od potraživanja i da je ovo stanje neodrživo.
Privreda Srbije je na staklenim nogama. U Srbiji ne postoji vladavina prava, a bez toga je nemoguće graditi tržišnu privredu, razvijati preduzetništvo i mala preduzeća. Što se tiče domaćih velikih privatnih kompanije, one se prave (ili su se kupovala državna preduzeća tokom privatizacije) da bi se prodala strancima (na mestima nekih fabrika grade se stambeni i poslovni kompleksi). Uvoznički lobi je napravio kartele u prodaji odeće, obuće, televizora, bele tehnike… i preko velikih marži dodatno dere siromašne građane Srbije. IT industrija je razvojna šansa Srbije, ali posle pogrešnih mera Vlade Srbije u poslednje dve godine u IT industriji je usporen rast. Takođe, i u IT industriji skoro sve velike domaće firme su prodate stranim kompanijama. Prošle godine je pala i poljoprivredna proizvodnja (vlast kaže zbog suše). Građevina cveta, ali zbog velike sive ekonomije, a građevinski radnici ili rade na crno ili se dovode iz inostranstva. Deo putarskih i građevinskih preduzeća u vlasništvu je „kontroverznih biznismena“. Jedino veliki lanci kladionica nemaju problem u poslovanju. Turizam je uništila pandemija.
U suštini, ništa se ne menja u ekonomskoj politici koju su kreirali JUL devedesetih i G17 posle 2000. godine. Oni koji su vodili ekonomiju Srbije preuzeli su samo najgore iz socijalizma, i samo najgore iz kapitalizma i to primenili u Srbiji. U takvoj ekonomiji vlada zakon jačeg ili bogatijeg. Kad su građani tužili banke i dobili na sudu, banke su ucenile državu i sud je promenio odluku. Tako je srušen pravosudni sistem Srbije. Posle promene Ustava, građani su svesni gde to vodi, zbog toga može doći do političke i ekonomske krize posle izbora, što se mora imati u vidu kad se prave ekonomski planovi do kraja godine. I koliko dugo mogu da važe uredbe Vlade Srbije o zamrzavanju cena ulja, brašna, šećera, dugotrajnog mleka…? Koliko inflacija utiče na siromašne građane? Da li će i po kojoj ceni NBS održati kurs dinara? Kad je domaća privreda nerazvijena, onda ništa ne znači ni slabiji dinar, od toga koristi imaju samo strani izvoznici. A oni će možda uskoro otići (skoro svi su sa Zapada) ako Srbija ne uvede sankcije Rusiji.
Inače, 2 miliona građana je u riziku od siromaštva, a 0,5 miliona živi u apsolutnom siromaštvu. Minimalna potrošačka korpa – u kojoj na hranu odlazi oko 40 odsto – biće više od 50 000 dinara u 2022. godini. Medijalna neto zarada (znači da je 50% zaposlenih ostvarilo zaradu do navedenog iznosa) za novembar 2021. godine bila je 51 782 dinara. Minimalna cena rada u 2022. godini iznosiće 35 012 dinara (to je manje od minimalne potrošačke korpe). U slučaju veće inflacije i veće rupe u budžetu, i država i velike (i domaće i strane) kompanije i banke će sve svoje minuse pokušati da pretvore u pluseve – preko leđa običnih, siromašnih građana Srbije. Da li će leđa građana to podneti ili će građani Srbije pokazati da imaju kičmu, kad ljude pritisne muka, jer ne mogu da napune frižider hranom i plate račune i poreze, da vrate kredit banci (pa zakucaju i privatni izvršitelji u pratnji policije po odluci suda na vrata), zato što su ostali bez posla u privatnoj firmi (kod stranog investitora koji je zatvorio firmu ili u domaćoj, maloj porodičnoj firmi koju su ugasili loši uslovi za poslovanje ili korupcija)? Šta će preduzeti preduzetnici i vlasnici malih i srednjih preduzeća? Ko se za njih bori?
Kapitalni rashodi su sad 3 puta veći nego što su bili i iznose 460 milijardi dinara i skoro su stigli penzije, za koje je PIO fond u 2021. izdvojio 609 milijardi dinara. Od doprinosa PIO fondu je leglo više od 400 milijardi dinara, ili dve trećine potrebnog novca za isplatu penzija, a transferi iz državnog budžeta iznosili su oko 180 milijardi dinara. Ako u budžetu nema novca, tu su kapitalni rashodi ili direktno zaduživanje kod banaka ili stranaca. Kapitalni izdaci su oko 4 milijarde evra, ali, ko, gde i pod kojim uslovima se zadužuje u ime države i uzima neke provizije, zna samo malo ljudi iz vlasti. Za Republički fond za zdravstveno osiguranje predviđeno je 73,5 milijardi dinara prema Zakonu o budžetu za 2022. godinu, a rashodi RFZO su preko 350 milijardi dinara. Ako u privatnom sektoru dođe do krize i otpuštanja radnika, nezaposleni i neaktivni građani činili bi više od 30 odsto onih u radnom uzrastu, a broj zaposlenih u javnom sektoru i privatnim preduzećima koja posluju sa državom i javnim preduzećima, u ukupnom broju zaposlenih u Srbiji, bio bi skoro 50 odsto.
Koliko bi onda bilo novca za zaposlene u javnom sektoru i za penzije? Zato lako može da se dogodi da do kraja 2022. godine država uđe u takvu ekonomsku krizu da bude ugrožena i isplata plata zaposlenima u javnom sektoru i penzija. Kad država nema novca, pritiska obične građane i mala preduzeća, a kad oni ne mogu da plate, u problemu su i zaposleni u javnom sektoru, a kad i njihova kupovna moć opadne – u problemu su svi uvoznici, trgovci i proizvođači koji će prodati manje robe, što znači manji PDV, manji porez na dobit, a možda veći porez na imovinu i ostali nameti države… To je začarani krug. Ako vlast neće da ukine akcizu na naftne derivate, ali ni da poveća cenu struje jer simulira brigu o siromašnima i o domaćim investitorima, onda će morati da proda sve što je ostalo od privrednih i prirodnih resursa – EPS, Telekom Srbija, izdaće se dozvole za rudnike… Ili da se zaduži, ali pošto ne može da vraća dug, niko neće pozajmljivati novac Srbiji, to će uraditi samo kod oni koji žele da kupe EPS, Telekom Srbija i da otvore rudnike litijuma, pa onda kad Srbije ne može da vrati dug – poverioci će umesto duga preuzeti sve što je preostalo od privrednih i privrednih resursa Srbije. Zato je Rio Tinto još uvek u Srbiji, Rio Tinto bolje od građana Srbije zna u kakvoj su stanju finansije Srbije.
Od kraja 2000. do juna 2008. javni dug smanjen je sa 14 na 8 milijardi evra, a od jula 2008. do jula 2012. javni dug povećan je na 15,4 milijardi evra. Od jula 2012. do novembra 2021. dug je povećan na 29,8 milijardi evra. U trećem periodu dug je povećan za 14,4 milijardi evra što daje 4,29 miliona evra dnevno ili 49,7 evra u svakoj sekundi. Problem Srbije je što se zadužuje a ne podiže se domaća privreda i ne smanjuje se korupcija. Srbija uskoro više neće moći da vraća dugove – ni država (republika), ni javna preduzeća, ni lokalne samouprave, ni stanovništvo, ni privreda… I Srbija odlazi na doboš…
Na primer, ako se u bilo kom trenutku prihodi smanje sa 150 na 125 milijardi dinara, a dospeva 170 milijardi ali nema mogućnosti da se za ovih 45 milijardi nađu novi krediti nastupiće ekonomska, budžetska kriza i opšta nelikvidnost. Ili, ako prihodi porastu na 170 milijardi, a da rashodi budu 160 milijardi dinara – ako dospeva dug od milijardu evra (120 milijardi dinara) i ne postoji mogućnost da se država zaduži u tom iznosu, to je bankrot države poput Grčke, kojoj su strani poverioci su predložili da proda neka ostrva (da se odrekne dela teritorije). Kako da Srbija izbegne dužničko ropstvo? Kako da ne ostavimo budućim generacijama dugove koje neće moći da vrate? Ako eskalira sukob između Rusije i Zapada zbog Ukrajine, Srbija vrlo lako može da bankrotira. Srbija je u lošoj poziciji ako Zapad uvede sankcije Srbiji (a Srbija ostane izolovana od Rusije), a u još goroj poziciji ako Srbija uvede sankcije Rusiji da bi izbegla sankcije Zapada. Posle izbora, ako SNS ostane na vlasti, Srbija će skoro sigurno uvesti sankcije Rusiji. Da bi se pregovaralo sa Rusijom i Kinom, moramo da imamo vlast koja nije prozapadna.
Najgore od svega je što Srbija može da doživi ekonomski krah u trenutku kad svet izlazi iz pandemije, možda se dogodi i da se problem u Ukrajini reši uskoro, tako da svi krenu napred, osim Srbije koja će i dalje ubrzano propadati. To je izgleda neizbežno ako se ima u vidu stepen ekonomske nepismenosti vladajuće elite, koliko inteligenciju ne zanima ekonomija i rešavanje svakodnevnih životnih problema običnih građana, samim tim je i narod ekonomski nepismen i ne zna da se bori za svoja prava ili svoj novac. Takva država ne može da bude (ekonomski) nezavisna. Čak i da sad najbolji dođu na vlast u Srbiji, prve godine imali bi jako malo prostora za manevre, poput vlade Crne Gore koju je vodio Zdravko Krivokapić. I nova Vlada Srbije nasledila bi prazan budžet, veliki spoljni i unutrašnji dug i hiljade loših ugovora. Zbog promena u politici ili u kursu države, trpela bi velike pritiske iz sveta, a posledice bi se najviše osetile u ekonomiji, zbog čega bi građani Srbije vršili pritisak na novu vlast. Ostaci stare vlasti ili duboke države podsticali bi nezadovoljstvo u narodu i sarađivali sa neprijateljima iz sveta sa ciljem da se vrate na vlast i vrate stari kurs države. Naravno, uprkos svim preprekama, uz novu ekonomsku politiku i pomoć Rusije i Kine moguće je rešiti ove probleme.
U ekonomskom preporodu veliku ulogu može da odigra i dijaspora. Od 1990. godine nije ništa konkretno učinjeno na povezivanju matice i rasejanja – što je najbolji dokaz da je Srbija zarobljena od strane domaće duboke države i stranog krupnog kapitala. Domaća duboka država je relikt komunizma i zato nije želela dijasporu, a strani krupni kapital je odvodio radnu snagu iz Srbije i ne želi bogatu i jaku Srbiju, već da od Srbije napravi veliki rudnik sa fabrikama u kojima će raditi robovi, bilo koje nacije.
autor:Nikola Varagić
