DA LI SRBIJI PREDSTOJI, SLIČNO STUDENTSKOJ, VELIKA POBUNA ZEMLjORADNIKA, STOČARA, PROIZVOĐAĆA MLEKA I VOĆARA?

Piše: P. Rakočević, Štutgart
Verovatno će se neki od brojnih čitalaca upitati zašto se o u naslovu pomenutoj temi javlja baš novinar iz Štutgarta? Odgovor je jednostavan- mnoge naše zemljake, a dosta njih koji dugi niz decenija žive u Nemačkoj i njihove rođene potomke, itekako interesuju događanja u Srbiji, ovekovečena stalnim protestima studenata, srednjoškolaca, zborova građana i drugih na trgovima i ulicama srpskih gradova. Evo sada su krenuli i masovini protesti zemljoradnika, stočara i svih drugih iz oblasti poljoprivrede. Nikakvo čudo ako znamo da preko 80% Srba- došljaka u Nemačku – po mišljenju sociologa Dragana Milićevića potiče -sa sela. Naravno neki su pre odlaska, kako se to ranije nazivalo -u pečalbu, sa sela pobegli prvo u srpske manje pa i najveće gradove, tražeći tamo zaposlenje, a iz njih se vremenom iseljavali u više evropskih zemalja.

KAKO JE KRENULA MASOVNA MIGRACIJA NEKADAŠNjIH JUGOSLOVENA U SVET

Istraživači migracija srpsog stanovništva u svet znaju da se je npr. dosta žitelja Braničevskog okruga preselilo u Austriju, najviše u Beč, podosta Svilajčanina je u Francuskoj, Valjevaca i Čačana imamo u Nemačkoj, u Baden Virtembergu, najviše u i oko glavnog grada te pokrajine, Štutgartu. Zna se zašto je to tako. Već šezdesetih i ranih sedamdestih godina prošlog veka krenulo je masovno iseljavanje ondašnjih Jugoslovena odlaskom na bilo kakav rad u države Zapadne Evrope. Pa kada se iseli neko iz zavičaja, obično je dovodio prijatelje, pa prijatelji svoje prijatelje i tako dalje. Na taj način su se u pojedinim gradovima stvarale male „kolonije“ zemljaka sličnog ruralnog porekla. Kasnije je iseljavanje išlo i preko tzv. zvaničnih državnih „Berzi rada“ uz dosta papirologije, zdravstvenih pregleda itd.

Pojasnimo, pogotovo mlađim čitaocima, kako je došlo do otvaranja nekada skoro hermetički zatvorenih granica bivše strogo komunističke Jugoslavije -čime je omogućen odlazak mnogih iz Srbije u svet. Ti, u zvaničnom žargonu ondašnje Jgoslavije nazivani „ljudi na PRIVREMENOM boravku u inostranstvu“ -koji je za mnoge trajao do kraja života van matice, su u svoje vrema sa radošću prihvatili otvaranje nekada hermetički zatvorenih granica protiv prebega na Zapad- smatrajući da je taj odlazak na rad u inostranstvo, svojom naredbom dozvolio baš Josip Broz zvani Tito! Međutim, po npr. u Nemačkoj dostupnim izvorima informacija se vidi da nije baš tako bilo. Brozova Jugoslavija je za besmileno naoružavanje tada najbrojnije armije u Evropi, besmisleno zato jer je samo 35 godina kasnije počela ta „Narodna armija“ povećana u ljudstvu i kadrovima, i maksimalno uz pomoć Amerikanaca naoružana i modernizovana, da se kida po svim (nacionalnim!) šavovima vodeći narode u međusobne krvave ratove. Do početka svog kraja, Jugoslavija je spiskala do 100 milijardi dolara američkih kredita za naoružanje i bila je već polovinom pedesetih godina armija sa mlaznim borbenim avionima iz američke proizvodnje- posle SAD, Engleske, Francuske i -Rusije, peta vazduhoplovna sila na planeti!

AMERIČKI KREDITI SU SULUDO TROŠENI I ZA IZGRADNjU PODZEMNIH BUNKERA I AVIONSKIH HANGARA

Veliki deo američkog novca otišlo je za izgradnju podzemnih aerodroma Željava kod Bihaća, Šipčanik kod tadašnjeg Titograda, Slatina kod Prištine i ko zna gde još -pravnjeni su i za kasnije isporučene ruske mlazne borbene avione. Na te troškove se nadovezala izgradnja ili renoviranje postojećih podzemnih skloništa. Pomenimo da je po želji ili naredbi Adolfa Hitlera, izrađeno bezbroj podzemnih skloništa za njega i za njegovu zločinačku kliku. Nije poznato da li je Jospi Broz, rođen samo 7 godina posle Austrijanca Adolfa Hitlera, od svog zemljaka, jer je Hrvatskom u to vreme vladala Austrija, došao na sličnu ideju i inicirao, ili su mu ondašnji čankolizci među kojima je bilo i bezbroj Srba, „šapunuli u uvo“ i počeo masovnu izgradnju podzemnih skloništa. To je urađeno u Konjicu, na Zlataru, kod Korešnice, na ostvu Vis, na planinama Velebit, Biokovo, Zlatar itd. -ni danas im se ne zna tačan broj -pa ni pozicija gde se još neka tada „tajna skloništa“ nalaze. Osim skloništa za avijaciju pomenuta podzemna skloništa su bila pretežno za sklanjanje Broza i njegovih visoko rangiranih komunista. Skloništa su navodno su bila u stanju da zaštite čak i od napada nuklearnim bombama. Služila bi rukovodiocima i tobožim „vođama naroda“, koji bi, kako su u međusobnim šaputanjima da ne čuje UDB-a tvrdili kritičari -citat-„oni će da zbrišu pod zemlju, a narod će da ostave da ne daj bože masovno gine“ -naravno uz primedbu Titu o njegovom „junaštvu“ u smislu „bež`te noge -posraću vas“-ciljajući i na one druge koji su bili spremni da beže valjda od „junačkog“ straha za svoje sopstvene stražnjice! A narod? Neka gine prvi, kao i uvek u istoriji. Sva ta „podzemna“ skrivanja komunističke vrhuške i ratne avijacije, kao spas da bi pomenuti, kada opasnost prestane, iz razorene Jugoslavije možda masovno pobegli negde u svet, koštalo j, navodno, između 25 i 35 milijardi milijardi dolara iz američkih kredita!

Naravno „Bežanija“ vrhuške u svet nije u Srbiji ništa novo. Nije li zbog narodski rečeno „čačkanja mečke“ izazivanjem Hitlera od strane „nestašnih“ srpskih generala i oficira, predvođenih generalom avijacije Borivojem Mirkovićem, organizovanjem velike demonstracije u Beogradu i puča protiv vlade 27.marta 1941. da bi posle 1945. g. sav „posao“ oko organizacije demonstracija i puča pa njim uslovljeno poništavanje pristupa Jugoslavije Trojnom paktu sa Nemačkom, sebi pripisali komunisti. Adolfov odgovor 6-tog aprila 1941. g. je bio više nego stravičan- nije bombardovao celu Jugoslaviju, nego, uglavnom samo Srbiju i Beograd. Generali su sa porodicama krenuli u „junačko“ begstvo iz države, zajedno sa premladim kraljem Petrom drugim, koga generali sigurno nisu pitali nizašta, ostavljajući narod da se sam snalazi kako zna i ume!

ZAŠTO SU SRPSKI ZEMLjORADNICI KRENULI U „BEGSTVO“ IZ JUGOSLAVIJE

Elem, sve te -kako Srbi kažu, zajebancije oko pozajmica u ondašnje vreme „kredita vasionskih razmera“ dobijenih od Amerikanaca u odnosu na privredu posleratne države, trebalo je kad-tad nekako vratiti -što je, realno, bilo nemoguće. Ipak u pregovorima oko dugova, Ameri su bili navodno spremni da Jugoslaviji otpišu i do 30 milijardi druga ali uz uslov da se maksimalno poveća sloboda stanovnika na svim područjima -od primene tzv. zapadne mode, relativno slobodnije štampe, prikazivanja najviše američkih filmova, zatim manje ometanja od strane vlasti tzv. „zborova i dogovora“ ljudi, ali i brzo i bezproblematično izdavanje pasoša kako bi oni koji žele, mogli da bez smetnje napuste „socijalistički raj“ -državu koja je već bila na ivici bankrota. Znači -nije Tito dozvolio odlaske na Zapad, to su inicirali i indirektno platili, otpisom dela duga, – Amerikanci!
Slično se, navodno, dogodilo i sa ostatkom dugova- delimično su oprošteni -uz uslov dozvoljavanja privatnicima da se (opet!) bave tzv. „malom privredom“ uz zaposlenje prvo do 3, kasnije i do 5 radnika a vremenom još više. Bilo je i smanjenje dugova Americi uz uslov da se ukinu obaveze da svi zemljoradnici više ne moraju da se učlanjuju u zemljoradniče zadruge, osnovanih od komunista po ugledu na Staljinove kolhoze. Nisu više morali, ako im zemlja, livade i šume već nisu bile otete, da tu imovinu i dalje „poklanjanju“ zadrugama. Odjednom su zemljoradnici opet mogli da imaju svoju zemlju, doduše do maksimalno 10 hektara, ali su ipak mogli da budu vlasnici „svoga na svome“- ako su kasnije uspeli da iz zadruga izvuku bar deo svog bivšeg poseda. A, Jugoslavija se, posle opraštanja dugova, „probudila“ sa manje dugova Americi! Znači -slobodu nam nije u potpunosti doneo Tito, nego je nastala uz svesrdnu pomoć Amerike.

„EKONOMSKOM USPEHU“ BEGSTVOM OKO MILION LjUDI NA ZAPAD „KUMOVAO“ JE „DOGOVOR ČERČIL-STALjIN“ O PODELI UTICAJA ZAPADA I ISTOKA NA JUGOSLAVIJU U ODNOSU 50:50 PROCENATA

O ekonomskom „uspehu“ odlaska oko 1 milion ljdi iz ondašnje Juoslavije ne treba ni pisati. Zna se da je od doznaka onih koji su već bili na tzv. „privremenom boravku u inostranstvu“ u to vreme stizalo skoro tri milijardi dolara godišnje, to je bilo više od tadašnjeg sveukupnog godišnjeg prihoda od turizma -dolaskom stranaca posebno na Jadran. Danas iseljenici poreklom iz Srbije još uvek šalju -po izveštaju guvernerke Jorgovanke Tabaković, godišnje 4 do 5 milijardi evra- plus sve ono što nezvanično stiže pošnjkama po prijateljima, vozačima autobusa isl. Ostavlja se i novac koji donose naši iseljenici kod boravka u Srbiji menjajući ga u dinar. Računa se da ta suma dostiže godišnje cifru od 1 do 2 ,ilijardi evra. Po toj računici je od pada Slobe Miloševića do danas u Srbiju stiglo između 125 i 130 (!!!) milijardi evra. Samo za vladavinu SNS partije u poslednjih 13 godina, stiglo je najmanje polovina pomenute sume!Zato se mnogi iseljenici pitaju -gde su nestale te ogromne sume deviza koje su bile promenjene u običnu hartiju zvanu dinar.U trezoru Narodne banke Srbije ich nema, a država momentalno ima pšreko 40 milijardi evra duga, tendencija stalni porast. Ekonomski stručnjaci računaju da će dug zbog izgradnje raznih objekata i organizovanja besmislenog „sajma“ Razonode i sporta Expo 2027.“ Dug porasti i na više od 60 milijardi evra.

Vratimo se malo i na predistorijat masovnog iseljavanja nekadašnjih Jugoslovena, među njima i najviše Srba u svet. Znamo da su po sporazumu Čerčil-Staljin interesne sfere velikih sila po pitanju Jugooslavije bile podeljene u odnosu 50:50 procenata. Znači – Srbija, Makedonija i Crna Gora bi pale pod ruski uticaj i tutostvo, pa bi, verovatno završile kao države iz našeg okruženja Albanija, Mađarska, Rumunija i Bugarska uz totalnu rusku kontrolu, dok bi preostao deo Jugoslavije -Hrvatska, Slovenija pa verovatno i dobar deo BiH pao pod uticaj i kontrolu zapadnih sila. Posle Rezolucije inforbiroa iz Moskve, u predvečerje mogućeg napada Rusije na Srbiju, odmah posle pucanja dobrih odnosa Tita sa Sovjetima, Staljin je zapretio napadom na Srbiju -možda ne zbog ideoloških razlika jer tada između njega i Broza možda ih nije ni bilo previše, nego zbog želje da uz Mađarsku, Rumuniju , Bugarsku i Albaniju, Rusija sebi pripoji i Srbiju. Dostupni dokumenti govore da je na granicama Mađarske i Rumunije već stajalo više od 3000 tenkova, avijacija i kopnene snage su bile u punoj pripremi, isčekivali su samo još naredbu iz Moskve za upad u Srbiju. Tada je krenula hitna masovna demontaža fabrika u Srbiji i njihovo preseljenje u BiH, Hrvatsku i Sloveniju. Fabrika kamiona u Rakovici kod Beograda po licenci češke Prage, posle rata 1945 g. nazvanih „Pionir“ preseljena je u Maribor, kasnija „Tovarna automobilov Maribor- TAM“ -iako dosta mlada, proizvodnja aviona u Srbiji, je bila u velikom usponu. Fabrika avio -motora u Rakovici kao i fabrika aviona Ikarus su premeštene čak u Mostar- kasnije je od njih izrasla fabrika aviona Soko, preseljeno je i bezbroj drugih fabrika, mlinova iz Vojvodine, čak i nekih termo elektr. centrala itd. itd. Na taj način je , kao bajagi u cilju odbrane da ih ukoliko dođe do ruske invazije ne demontiraju i odnesu Rujsi, Tito i njegovi poltroni su napravili pravi pokolj srpske i ono malo posle rata oporavljene industrije.

SELjACI, POSLE ODUZIMANjA POSEDA, MORALI SU NA RAD U FABRIKE ALI VEOMA BRZO JE KRENULO ISELjAVANjE U VIŠE EVROPSKIH DRŽAVA

Naravno, posle prestanka ruske presije na Srbiju, nijedna „iseljena“ fabrika nije vraćena u Srbiju! Zato je i veliki broj nekada prvo zemljoradnika, zbog oduzimanja zemlje bio primoran da se nekako zaposli u fabrikama, da bi Titovim ukazom kao ratnog planera i zbog dislociranja fabrika na zapad Jugoslavije, bilo primorano na vraćanje u njihova ranija zanimanja- opet su postali zemljoradnici. Ovog puta, posle Agrarne reforme, i gubitaka sopstvenih njiva i drugih poseda, izgubili su i tzv. nove, „svoje“ fabrike. A ono malo zemlje koje im je država prepustila, uglavnom nije mogla da prehrani zemljoradnike i njihove često brojne porodice. Izlaz iz bede je bio- emigracija na bilo koju zapadnu stranu Evrope. Zato nije ni čudo, da je među iseljenicima iz Srbije, došlih u Nemačku, najviše bilo ljudi sa sela -zemljoradnika, voćara, stočara…
Gen ruralnog porekla ostao je dovoljno jak kod prve generacije nekadašnjih „gastarbajtera“ u Nemačkoj. Zato nije čudo da se itekako, i starija ali i njihovi potomci mlađe generacije, veoma inetersuju za -kako su nam neki rekli -„početak Seljačke bune protiv vrhuške“. A ta „buna“ je krenula iz jednog veoma razumljivog razloga -od loših prihoda proizvodnjom mleka, od zemljoradnje, povrtarstva i voćarstva, teško da su mnogi ratari- ponosni srpski domaćini, mogli da -prežive. Pošto se, znamo, po posebnim ugovorima sklopljenim sa EU i šire, a oni su sročeni dosta štetno za srpsku i privredu i poljoprivredu, sve se uvozi bez carinskih dažbina, onda je razumljivo da proizvodi uvezeni iz EU polako ali sigurno „ubijaju“ srpski agrar. Ratari, mlekari i stočari jedini spas za svoj opstanak vide u stopiranju masovnog uvoza! Zahteva se zaustavljanje uvoza -posebno poljoprivrednih proizvoda -voća, povrća, mleka i sireva, svih vrsta mesa itd. jer ga u izobilju, ali dosta skuplje jer u našim uslovima u Srbiji ne ide jeftinija proizvodnja, pa je konkurencija inostranstva često ne premostiva barijera za povećanu prodaju naših proizvoda po nekim za proizvođače isplativim cenama“- čusmo od jednog našeg sagovornika koji nam reče da je i on nekada bio dični seljak u Srbiji.

RATARI U EU BOLjE I SIGURNIJE ŽIVE OD SRPSKIH ZEMLjORADNIKA

Protest proizvođča mleka u Srbiji nas je usmerio da pogledamo kako to da iz zemalja sa visokim platama, zaradama ali i porezima, kao i sveukupnim troškovima prozvodenje -od struje, energenata, vode po kubnom metru itd. koji su veći nego u Srbiji uspevaju, da na srpsko tržišta plasiraju bezbroj svojih proizvoda- jeftinijih od naših domaćih ? A srpski poljoprivrednici grcaju u dugovima- baš zbog niskih otkupnih cena, kako je mnogi nazivaju, „prekupačke mafije“ ili skoro „mafijaški ucenjivači nabavke robe“ za velike evropske markete koji su u Srbiji osvojili skoro kompletno tržište životnim namirnicama? Nećemo o čuvenim „trgovačkim maržama“ koje je AV protivpravno skresao za navodno 20% jer je to stvar ponude i potražnje roba na tržištu, ponude lošeg ili dobrog kvaliteta itd. a nikako stvar države da svojim ukazima pokušava da prodajne cene snizi. Hteli smo da saznamo kako da baš mnogi prehranbeni proizvodi dolaze iz najskupljih zemalja nudeći proivode u marketima po Srbiji po cenama često nižim od prouzvodnih cena naših ratara, voćara i proizvođača mleka?

Odgovor je prost. Uzmimo kao primer Nemačku. U posledljih deset, petnaest godina, i u toj zemlji je sve manje malih poljoprivrednika. Imanja se maksimalno ukrupnjavaju, u nekim delovima Nemačke obradiva polja u vlasništvu npr. jedne porodice se šire, otkupom manjih, i na hiljadu i više hektara. Danas u proseku svako poljoprivredno dobro koristi stalno 104 hektara -naravno izuzimajući pomenute super- velike farme. Poljoprivrednici su zahvaljujući pomoći države, obnovili i automatizovali sav potreban mašinski park za jednu normalnu proizvodnju na pomenutim manjim ili srednjevelikim imanjima koje obrađuju sami. A za oranje, sejanje, obrađivenje protiv štetočina, za žetvu žitarica, vađenje šećerne repe i krompira itd. itd. na većim ili na svojim ogromnim površinama, ali i na drugim za mašinski rad iplativim njivama od pedesetak do stotinu hektara, prepuštaju specijalizovanim firmama koje se bave samo tom vrstom posla -primenom najmodernijih mega-velikih mašina koje po mašini mogu da koštaju i po više miliona evra. Traktori i kombajni vođeni satelitskom navigacijom, teoretski mogu sami da odrade svoj posao u rekordnom vremenu čak i bez vozača- ali je on ipak tu, u klimatizovanoj kabini. Čim se posao obavi, izvrši se često takođe uz pomoć pomenutih specijalizovanih firmi, vezivanje u bale ili „mlevenje“ slame od žitarica kako bi se kod sledećeg oranja usitnjeni delovi pomešali sa zemljom, uradi se i silaža, da bi se mašinski park što pre prebacio na sledeće farme i tako redom. Često je isplanirano šta se kada i u koje vrema seje kako bi postojao i plan kada se šta „skida“ sa njiva, pa se tako i seje određenim redom kukuruz, žitarice, repa, suncokret itd. kako bi skupa, iznajmnjena mehanizacija mogla u različitom vremenskom periodu da bude, znači osim transporta sa poseda na posed, zaposlena da u različitim, pa da krene u novi posao na nekom drugom imanju. Poljoprivredniku preostaje dodatna obrada požnjevenog, iskopanog ili u plantažnim voćnjacima pa često i u planski sađenim vinogradima, mašinski obranog voća, posečenog povrća (kupusa, salate isl.) sortiranje, pakovanje, cenjkanje sa kupcima i na kraju dostava trgovcima. Znači -velika imanja omogućuju daleko jeftiniju proizvodnju zahvaljujući skoro robotizovanoj mehanizaciji.

TEHNOLOŠKO VEOMA RAZVIJENI AGRAR U NEMAČKOJ, UZ VELIKE SUBVENCIJE I DRŽAVE I EVROPSKE UNIJE JE DALEKO ISPRED SRBIJE

Ipak su Nemci po pitanju cena proizvodnje ispred Srbije. Država, kao Srbija, u odnosu na EU, ima previše malih proizvođča bez velikog, modernog mašinskog parka jer je za prosečno gazdinstvo on preskup i nesiplatljiv. Velika poljoprivredna dobra u Vojvodini, pa i ona se više desetine hiljada hektara najplodnije zemlje je država, znamo na čiji „mig“ je po nalogu ili naredbi, skoro poklonila „novoj braći“ nekog od naših velmoža, Arapima- kao da zaista pravoslavcu jedan arapski musliman ikada može da bude- „brat“. Ipak, ni u Nemačkoj nije sve samo u organizaciji, u velikim poljoprivrednim dobrima, robotizovanim mašinama itd. Tu su i izdašni Evropski fondovi ali i dotacije od same države. U proseku godišnje svako poljoprivredno, voćarsko, ili stočarsko dobro, dobija skoro 50.000 evra dotacije Evropske unije.Po hektaru je to, u zavisnosti gde se zemnjište nalazi, od 380 do i više od 400 evra.

U Srbiji, ako se se uopšte obeća neka dotacija, često se žale poljoprivrednici, ona kasni i desetak meseci a dobije samo oko 145 € po hektaru. Ponekad , kao ranijih godina obećane dotacije nisu ni stizale, kažu poljoprivrednici. Naravno donacija se u Srbiji dobija uz bezbroj potrebnih izjava, molbi, žalbi, potvrda… Pomenimo da Nemačka svojim poljoprivrednicima godišnje iz poreskih prihoda donira od 6,2 do 6,4 milijardi evra! Osim toga, postoje dodatne, posebne dotacije, ako se neko bavi bio-proizvodnjom, tu su i dodatne subvencije za dizel-gorivo koje iznose oko 3000 € godišnje po farmi itd. itd.

PROTESTI PROIZCOĐAČA MLEKA I RATARA SU VAPAJ ZA OPSTANAK

U protestima proizvođača mleka videsmo da oni u Srbiji po litru mleka dobijaju, kažu, često samo 19 dinara za litar, dok nemački proizvođači koji posebnom ishranom, koristeći specijalne rase krava velikih davaoca mleka koje se kreće po kravi prosečno 8,4 tona mleka godišnje, a mlekare ga otkupljuju za 40 do 60 evrocenti za litar -ili čak od 47 do 72 dinara po litru. Naravno da mlekari po toj ceni, bez nekih dodatnih manipulacija kvaliteta mleka ili bez dodatnih dotacija ne bi mogli ništa da izvezu u Srbiju, ali su tu i subvencije svim proizvođačima mleka u EU od Zajednice evropskih država koje godišnje iznose 23,3 (!) milijardi evra! Ako se zna koliko nemački ratari, voćari, povrtari i proizvođači mleka- pa i sireva, dobijaju dotacija, onda nije čudo da i Nemci, i još jeftiniji Francuzi i Italijani, i mega jeftini Hrvati za koje se ne zna, bez jakih laboratorijskih kontrola mleka i mlečnih proizvoda kakav „kvalitet“ umuvavaju u Srbiju, da svi oni, možda planski, uz, nažalost svesrdnu pomoć ne samo njihovih vlada nego i srpske države nečinjenjem ničega da zaštiti svoje tržište od inostranih proizvoda na koje se na plaća carina, uništavaju proizvodnju poljoprivredno-voćarsko-povrtarskih proizvoda i proizvodnju mleka u državi -Srbiji, čuli smo od naših sagovornika Milutina Đorđevića, nekadašnjeg poljoprivrednika iz Kaća i od njegovog sina jedinca Milana, danas mašinskog inženjera. Milan nam kaže, ponekad ode u rodno selo svojih roditelja zajedno sa njima, pa nažalost i na „zaparušeno“ malo imanje nad kojim njegov otac često pusti po koju suzu -sećajući se, valjda, svog mukotrpnog i bezuspešnog -kako kaže- rmbanja na njivi, da od minimalnog prihoda nekako isškoluje sina. „To sam uspeo, reče nam Milutin, tek dolaskom u Nemačku, radom kao priučeni zidar i armirač u jednoj velikoj firmi. Njima se za to zahvaljujem, jer me niko nije pitao ni ko sam ni zašto sam u Nemačkoj, niti me ikada policija zaustavljala na ulici da proveri odkle sam. Ja moju Srbiju optužujem za ogroman nehat i zlostavljanje poljoprivrednika, zaboravljavši valjda, da su nas u svim ratovima i nedaćama prehranili i pomogli da kao narod preživimo -baš ti seljaci kojih se država danas očigledno odriče“? Pa neće valjda, ako opet dođe stani-pani, da nas prehrane Arapi, Kinezi, nemački trgovački lanci i evropski seljaci i drugi koji se raširiše i po Srbiji -upita samoga sebe ovaj bivši zemljoradnik. Rekavši odmah da ni on ne zna da odgovori na svoje pitanje -kako dalje, Srbijo! Ali, uz to, dodade, da odgovor očigledno ne znaju ili ne žele da znaju ni političari koji rukovode Srbijom. Mnogi od njih, odrasli po velikim gradovima, nevidevši nikada muku i znoj seljaka, verovatno misle da luk, krompir, salate, voće i sve drugo uspevaju tu, odmah iza -pored parkinga nekog beogradskog super-marketa ili dolaze sa svih strana sveta, a ne, što bi bilo i logično, samo sa srpskih njiva i iz voćnjaka i štala. „Priča, za reč se javi i Milutinov sin -Milan, da „ugovori sa EU onemogućavaju zaustavljanje uvoza poljoprivrednih proizvoda su budalaštine – njih, verovatno, prenose lobisti velikih uvoznika koji se bogate na uvozu svega i svačega, zatirući i industriju i poljoprivredu i sve druge grane. Pa smanjite, bar za prvo vreme dok poljoprivreda ne stane na noge, veštačku, nerealno visoku vrednost dinara i eto vam smanjenje uvoza jer bi onda cene proizvoda iz uvoza bile veće. Ili povećajte porez na uvoznu robu ako ne možete carine“. -Da sam mlađi, završi razgovor sa vašim novinarom Milutin- odmah bih otišao u Srbiju da stanem uz „moje“ seljane koji mogućnost da prežive, primorani mukom, traže protestima po ulicama i na raznim magistralama jer država ne reaguje -već i dalje tera po svome, reče nam već veoma uzbuđeni bivši ratar Milutin!