Dešavalo se da devojka ne želi da se uda za momka ili da su je roditelji već namenili nekom drugom. U takvim slučajevima nije bila retkost da dođe do prave otmice! Momak bi obično skupio nekoliko dobrih drugova, braće i rođaka, sačekao da devojka negde izađe i silom je odvodio svojoj kući.
U otmicu se ide oružjem kako god u vojsku. Namame devojku kod stoke, ili kad pođe na vodu, te je odvedu – zapisao je Vuk Karadžić opisujući ovu praksu. Osim na ovim osamljenim mestima, devojke su često otimane i na očigled sela ili varoši – na ulici, livadi, vašarima, čak i u crkvama. Posle otmice, praksa bi bila ista kao u prvom “slučaju” – otac momka bi došao kod budućih prijatelja tražeći devojčinu ruku i mir. Roditelji otete devojke su pravdu mogli da zadovolje putem zakona trežeći da im se devojka vrati kući, ali u praksi bi, osramoćeni, pristajali na brak, naročito u situacijama ako bi mladićeva porodica nudila izvesnu sumu novca kao “naknadu za gubitak radne snage”.
Otmice devojaka u Srbiji bile su česte, ali su uvek predstavljale veliku sramotu za selo iz koga je devojka oteta. Često se događalo da se cele porodice, komšije, pa i cela mesta “dignu na noge” kako bi branili devojku koju momci iz nekog drugog sela pokušavaju da otmu. Nije bila retkost ni da tokom ovih događaja “padne krv” i da se sve završi tragedijom. Na kraj ovoj praksi je pokušao da stane još prota Mateja Nenadović 1804. godine kada je prilikom sastavljanja zakona kao jedan od prvih članova naveo zabranjeno otimanje devojke. Karađorđe je kasnije još i pooštrio kaznene mere:
– Ko se usudi da otme devojku, taj mladoženja da se išiba kroz špalir od 300 momaka, devojka da se pusti i za koga ona hoće neka se uda, kumu da se udari 50 štapova, starom svatu i deveru 50, a ostalim svatovima po 30 štapova – pisalo je u Karađorđevom zakonu.
Ovaj običaj zadržao se u ruralnim krajevima zemlje i u 20. veku, a u formi “otkipljivanja mlade” simbolično, čak i danas.
Izvor: Nacioonalnost
