U BiH, CG i na KiM na sceni su paralelni procesi destabilizacije koje je Zapad mogao da spreči, ali nije. Što je dovoljan povod za sumnje da se sprema nova regionalna kriza
Otkad se, pre oko dva meseca, preko Slovenaca, preko kojih je krajem 1980-ih svojski pokrenuto rušenje SFRJ, pokrenula priča i o raznim drugim non pejperima koji navodno kruže i predviđaju nova, „kreativna“, „konačna“ rešenja za tzv. zapadni Balkan – desile su se stvari koje kao da sistematski guraju region u pravcu neke nove destabilizacije. Tokom koje bi se, prema već oprobanoj istorijskoj praksi, stvorilo plodno tle za nuđenje nekih novih, odnosno starih, prepakovanih „spasonosnih“ rešenja.
Prvo je došlo do ostavke naizgled „večnog“ visokog predstavnika za Bosnu i Hercegovinu Valentina Incka, na čije mesto je odmah, mimo Rusije i mimo dejtonske procedure, imenovan Nemac Kristijan Šmit. Zatim je Aljbin Kurti svesno, otvoreno i samouvereno minirao nastavak pregovaračkog procesa o Kosovu i Metohiji stavom da, uopšteno rečeno, ništa što je potpisano pre njegovog dolaska na vlast ne važi i da on nema nameru da poštuje ono što je sa prištinske strane potpisano pod pokroviteljstvom EU. Što je, opet, dovelo do najveće krize pregovaračkog procesa do sada.
I onda je, kao „šlag na torti“, Skupština Crne Gore izglasala „Rezoluciju o genocidu u Srebrenici“ koja je, uz smenu ministra pravde uz pomoć donedavno vladajućeg DPS-a, do temelja uzdrmala vladajuću koaliciju koja je teškom mukom sklopljena posle pobede opozicije na izborima 30. avgusta 2020. godine.
Naravno, nema neposrednih dokaza da su svi ovi događaji povezani, odnosno deo svesno projektovanog niza događaja. Ali, poučeni prethodnim iskustvima, smemo li baš tako olako da isključimo i tu mogućnost?
Paralelni procesi destabilizacije
„Non pejperi“ – i onaj koji je slovenački predsednik navodno pokazao članovima Predsedništva BiH, i još neki drugi koji su volšebno isplivali posle otkrića o ovom prvom – danima su bili među glavnim temama regionalnih medija. A opšte je poznato da mas-mediji odavno nisu u funkciji (samo) informisanja već i projektovanja budućih događaja. U svakom slučaju, suština priče o non pejperima je ta da su (ponovo) dovedene u pitanje ne samo regionalne granice, već i mirovni sporazumi koji su ih definisali – i navodno garantovali – tokom poslednjih par decenija. A to su najpre Dejtonski mirovni sporazum i Rezolucija 1244.
Što se tiče priče sa munjevitim postavljanjem Inckovog naslednika, to je urađeno sa znanjem da će se ne samo Banjaluka nego (bar) i Moskva tome protiviti, i da ga neće priznati bez propisane procedure – koja je otvoreno ignorisana. Dakle, ako je neko hteo otvaranje nove krize u BiH, teško da je mogao da povuče delotvorniji potez.
Kada je reč o Kosovu i Metohiji, svedoci smo da, uprkos najavama još pre katastrofalnog sastanka u Briselu 15. juna da ne namerava da poštuje ništa od onog što je prethodno potpisano, već da će da se samo baviti novim lažnim optužbama na račun Srbije, Aljbin Kurti apsolutno ne snosi ni najmanje posledice za svoje ponašanje – osim blagih „ukora“ koji dolaze iz nekih zapadnih ambasada. Zamislimo samo kakva bi bila reakcija da se na ovakav način ponašao bilo koji predstavnik Beograda…
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić i Aljbin Kurti tokom dijaloga Beograda i Prištine, Brisel, 15. jun 2021. (Foto: European Council/Mario Salerno)
Kada je reč o Crnoj Gori – istina je da su i rezolucija o Srebrenici i smena ministra pravde pokrenuti pre pojavljivanja non pejpera. Što, naravno, ne mora ništa da znači. Ali, nije teško zaključiti da su zapadne ambasade očigledno pritisle delove vladajuće koalicije, uključujući i premijera Zdravka Krivokapića, da izglasaju i smenu Leposavića i rezoluciju o Srebrenici, uprkos – a verovatnije je upravo zbog – potpuno izvesnog izazivanja krize vlasti u Crnoj Gori.
Dakle, mimo non pejpera, u Bosni i Hercegovini, Srbiji – odnosno Kosovu i Metohiji – i Crnoj Gori na sceni su paralelni procesi destabilizacije koje je politički Zapad – koji još uvek dominantno upravlja političkim, odnosno pregovaračkim procesima u regionu – mogao ili da spreči ili da saseče u korenu, samo da je hteo, odnosno da je bar javno iskazao volju za takvim nečim. Ali nije. Što je već više nego dovoljan povod za sumnje da se sprema, ili se pokušava izazvati, neka nova regionalna kriza. Kojom bi se, kao i pre, upravljalo iz zapadnih prestonica i/ili preko raznih „kriznih“ ili „kontakt“ grupa, kao tokom 1990-ih.
Gambit ili ne?
Naravno, legitimno je i alternativno viđenje svega ovoga, prema kojem su svi pomenuti događaji samo deo prirodnog procesa entropije koja polako zahvata region.
Po takvom viđenju, Zapad je u sve većoj krizi, a multipolarni svet je sve očigledniji i nezaobilazniji fakat ne samo regionalnih nego i globalnih odnosa. Sve ono što je Zapad kreirao kao „trajna“ rešenja tokom jednopolarnog istorijskog trenutka koji je trajao od pada Berlinskog zida do Putinovog govora na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji 2007. godine – počinje da se klima ili prirodno raspada, a pomenuta dešavanja samo su deo tog neminovnog procesa.
Možda. Ali, opet, poučeni dugim istorijskim iskustvom – ako ništa drugo onim od prošle tri decenije – smemo li da isključimo i drugu opciju, odnosno da sve ovo ipak nije slučajno, da je posredi novi gambit kolektivnog političkog Zapada, odnosno zapadne globalističke duboke države koja, upravo zato što shvata da vreme više ne radi za nju, želi da uspostavi novi raspored snaga na terenu koji će joj najviše odgovarati u ovoj novoj istorijskoj situaciji?
Ili, još gore – da je, svestan činjenice da više nije ni dovoljno snažan ni homogen da čvrsto vlada regionom, politički Zapad jednostavno došao do zaključka da je vreme da se primeni još jedan oprobani recept iz (neo)kolonijalne prakse. Da, ako već ne može on da neprikosnoveno vlada, napravi žarište kojim će manipulisati u pravcu poželjne geopolitičke preraspodele.
Ili, još gore, svesne da su im protivnici sve jači a Zapad sve slabiji – da su ključne zapadne prestonice jednostavno došle do zaključka da je najoptimalnije, politikom „spaljene zemlje“ barem onemogućiti strateške suparnike – na prvom mestu Rusiju i Kinu – da profitiraju na njihovoj slabosti, upadnu u „vakuum“ i preuzmu kontrolu ili bar odlučujući uticaj nad onim što vekovima tretiraju kao svoje „dvorište“, sferu uticaja ili jednostavno prostor za nesmetanu, permanentnu eksploataciju.
Zastave Rusije i Sjedinjenih Američkih Država (Foto: Anton Novoderzhkin/TASS)
Kako god bilo, u (geo)politici je najbolje i najsigurnije spremati se za najgore. U ovom slučaju, to bi značilo ne nasedati na provokacije olako, ali i znati šta su crvene linije, i da to znaju na prvom mestu svi ostali koji su na našoj strani, kao i oni koji nisu – da li posredno ili neposredno, javno ili diskretno – to je već stvar procene i taktike.
Jedino je nedozvoljeno fatalistički slegnuti ramenima, odnosno prepustiti se stihiji – bez obzira da li mislimo da je prirodna ili projektovana.
IZVOR: Novi standard
