Da li su u laži kratke noge?

Abrovi i ogovaranja obično završavaju u krugu komšiluka, prijatelja i eventualno šire porodice. To da li imate švalera ili švalerku, da li ste viđeni pijani u kafani ili u nekom jarku pored puta, da li vam se dete drogira, da li ste se posvađali ili ne daj bože pobili na poslu sazna “u vrh glave” – stotinak ljudi. A svi imamo neke tajne koje skrivamo od očiju javnosti. Ono što obično ne znamo je, da tajne ne postoje. Sve se zna. Laži ne pomažu, uglavnom lažemo sami sebe.

Međutim, šta se dešava kada umesto kruga od stotinak ljudi, našim životom počne da se bavi cela nacija? Kad potpuno nepoznati ljudi, koje nikada niste i nikada nećete sresti i upoznati, počnu da komentarišu vaše postupke i procenjuju vaš karakter. I gle čuda: neki nepoznati ljudi vas brane, opravdavaju, čak hvale, neki nepoznati ljudi vas kritikuju i blate, čak vam i prete.

Javljaju se i neki koji vas znaju. Iznose svoju stranu istine, nove detalje, svoja svedočenja koja će pretegnuti tas na vagi u vašu korist ili protiv vas.

U laži su kratke noge, posebno u digitalnom dobu kada se, reflektori i nevidljive kamere, u svakom trenutku mogu upaliti i naš, do tada neupadljiv i običan život, učiniti javnim i dostupnim svima. Pri tome, ispostavi se da istina nije jedna, već da istina ima puno, sve zavisi od toga iz kog ugla se gleda i da li taj ugao zahvata celu “istinu” ili samo delove “istina” koji se mogu različito kombinovati.

Milana Jevđića iz Užica roditelji su ostavili kada je imao samo dvadeset dana. Odgajila ga je baka, a nakon njene smrti ostao je sam. Nije dozvolio da poklekne pod teškom sudbinom, već je izabrao da postane doktor. Borio se kako je znao i umeo, radio različite poslove kako bi mogao da preživi, dok mu se sudbina nije osmehnula i u život dovela spasitelja – doktora Pavlovića.

Dobrica Pavlović je priznati lekar koji se svojim radom, trudom i inteligencijom izborio za svoje mesto pod suncem Kraljevine Švedske. Oni koji ga poznaju kažu da je častan čovek, vredan, pošten, spreman da pomogne a da o tome i ne govori. I sam odrastao i podizan u porodici koja neguje istinske i prave vrednosti, gde poštenje i moralnost nisu poželjni, već jedini mogući izbor, sve je u životu postigao sopostvenom zaslugom. Na teži, ali za njega jedini mogući način. Njegovi prijatelji kažu da nosi ime koje mu upravo i pristaje – Dobrica.

Milanu se sudbina osmehnula još jednom i u život mu, pored spasitelja, dovela i spasiteljku – gospođu Vesnu Popov, tajanstvenu i zgodnu ženu iz Austrije, koja ga je godinama finansijki pomagala. Na žalost ova priča nema srećan završetak jer joj se on odužio tako što je prolio crno vino na posteljinu i zapušio WC šolju. Čini se da je najgore od svega što je gospođa Vesna morala sama da plati odgušivanje WC šolje.

Za dugogodišnja dobročinstva doktora Pavlovića saznalo se tek kada je 24-godišnji student odlučio da svoju tešku životnu priču podeli sa javnosti u emisji “Život priča”. Tada je, između ostalog, rekao da je sam, gladan, napušten od svih, ali i da je pored svega toga student koji nije pao nijedan ispit na teškom Medicinskom fakultetu. Kada su se ugasila svetla reflektora, Srbija je grcala u suzama nad ovom teškom sudbinom koju bi, složićemo se, malo ko mogao da nosi na svojim leđima.

A onda se javio doktor Pavlović sa tvrdnjom o uplatama i pomoći koje su nedvosimisleno pokazale da u Milanovom životu nije sve uvek crno i teško. I što je najbitnije, da nije sam i da je godinama unazad imao podršku gospodina Pavlovića i njegove supruge.

Ispostavilo se da je ta udružena podrška dovoljna i za život u Beogradu, studiranje, putovanje, kafane…

Nakon toga, u Srbiji je nastala neviđena bura. Dok su se jedni pitali kako nije sramota tog, kako su ga nazivali, “dobročinitelja iz Švedske”, da omalovaži muku ovog mladog čoveka samo zato što mu je nekad “nešto” dao. Oni otmenij su za ovu priliku citirali Dostojevskog: “Ako pri svakoj prijateljskoj usluzi odmah misliš na zahvalnost, onda nisi darovao, već prodao“, a da je doktor, koji je poptunom neznacu rešio da pomogne, ili napravio posao decenije ili je imao “nečasne namere”.

Nekome iz virtuelnog sveta palo je na pamet da je to osveta ostavljenog ljubavnika, drugome da je doktor Pavlović željan pažnje, jer što bi inače javno rekao da je pomagao – jednostavno je mogao da prestane da pomaže i ćuti. Trećem pak, da je Dobrica Pavlović samo želeo da se pojavi na naslovnicama srpskih dnevnih listova i na taj način zaokruži svoju uspešnu internacionalnu karijeru.
„Doktor Pavlović je robovlasnik koji je ucenjivao studenta. Tražio mi je da polažem ispite, inače, tvrdio je da će me vešati na Terazijama“, izjavio je u svoju odbranu Milan.

Priča je poprimila razmere sveopšte polemike i osude. Cela Srbija se uzburkala i krivac je morao da bude izveden pred sud pravde, makar virtuelne, Ili doktor Pavlović govori neistinu ili Milan Jevđić. A i gospođa Vesna je nekima bila sumnjiva…

Produkcija emisije na čelu sa autorkom Tatjanom Vojtehovski se izvinila gledaocima zbog, kako su naveli, određenih propusta koje su napravili tokom pripremanja ove emisije. To nevešto izvinjenje je naravno, samo izazvalo dalju polemiku.

Neki od onih koji su žustro komentarisali iz svoiih udobnih fotelja, smatraju da su doprineli da pravda i dobro pobede. Neki misle sasvim suprotno, a mnogi i dalje ne znaju šta je dobro a šta zlo, šta je istina a šta laž u celoj ovoj priči.

Goca Savković