I Srbija je, naravno, svet… Kročili smo u doba tehnike i zabave kad je trebalo, istina nekad pomalo i nesigurno, ali sve što se negde pojavilo i kod nas se primalo.
Klavir se u Srbiji prvi put nije oglasio ni u najvećem Beogradu, ni u prestonom Kragujevcu, već u ‒ Šapcu!
Zasluga za ovo pripada Jevremu Obrenoviću, najmlađem Miloševom bratu. On je u Šabac stigao u martu 1816. godine i ubrzo se oženio Tomanijom Bogićević, sa kojom je imao osmoro dece ‒ sedam kćeri i jednog sina. Do zrelih godina poživelo je samo četvoro: bliznakinje Simka i Jelka, zatim Anka i sin Miloš.
Zbog Anke, Jevrem je doveo iz Novog Sada učitelja muzike Jevrejina Josifa Šlezingera, i kupio klavir. U Beogradu, u to vreme sviralo se na šargijama, guslama i dvojnicama.
Šlezinger i klavir smestili su se u Jevremovom konaku, zgradi na sprat koja „simetrijom, arhitekturom i krasotom prevashodi sve konake i dvorove u Srbiji“. I celu varoš brat kneza Miloša uredio je po „evropejski“. Putopisac Feliks Kanic zapisao je da je „Šabac varoš koja se i Kapijom Jevrope može zvati, varoš koja korača podjednako sa Beogradom, štaviše u mnogo čemu i prednjači…“
I jeste prednjačio: Šapčani tvrde da su prvi zastakljeni prozori stavljeni na Jevremov konak i prvi evropski kreveti tu uneti… Prva kasarna za stajaću vojsku izgrađena je u Šapcu, a prvi su imali i apoteku, još pre 1826. godine. Dok se Miloš vozio u taljigama koje su vukli volovi, Jevrem i Tomanija imali su pravi evropski fijaker. Saznavši za ovo, Miloš je uputio bratu pismo, da ga prekori zbog luksuza. Pismo su donela dva njegova momka, a u povratku su Milošu u Kragujevac povezli i fijaker!“\
Gvozdeni konj ili ladna guja
U Srbiji je zvanično počelo da se razmišlja o izgradnji železnice samo 12 godina posle puštanja u saobraćaj prve pruge na svetu, 1825. godine u Engleskoj. Knjaz srpski Miloš Obrenović, zemljoposednik i svinjarski trgovac, naime, 1837. godine predložio je izgradnju „gvozdenog puta“ od Beograda do Rumunije, gde je imao velika imanja, niz Dunav pa kroz istočnu Srbiju, svestan koliko bi time trgovina bila olakšana i unapređena.
Miloša su omela politička previranja zbog kojih je morao da beži u Vlašku, a na prestolu se našao Aleksandar Karađorđević. Nema dokaza da se on bavio planiranjem pruga, ali je zabeleženo da se oštro suprotstavljao Turskoj koja je bez njegove dozvole htela da kroz Srbiju izgradi prugu od Carigrada do Budimpešte. Sultan je angažovao engleske geometre da skiciraju trasu, ali ih je knez Aleksandar jednostavno ‒ proterao. Posle dolaska na vlast Mihaila Obrenovića, više se nije postavljalo pitanje „da li“ nam treba pruga, već „kada i kako“. Vlada je u njegovo vreme ozbiljno tragala za međunarodnim investitorima, ali je Mihailo ubijen u atentatu pa je njegovom nasledniku Milanu Obrenoviću zapala uloga da realizuje planove o izgradnji pruge.
U njegovo vreme potreba trgovačke Evrope za železničkom prugom prema Bosforu, i dalje prema Aziji, postajala je sve izraženija, a na najpogodnijem pravcu nalazila se Srbija.
Na Berlinskom kongresu 1878. Srbija je dobila nezavisnost i četiri nova okruga ‒ Niški, Pirotski, Vranjski i Toplički, najviše zahvaljujući Austrougarskoj. Tu je pomoć, međutim, Beč uslovio sklapanjem ugovora kojim se Srbija obavezala da napravi prugu od Beograda do Vranja, odnosno do granice s Turskom, i do granice sa Bugarskom za tri godine.
Opozicija, oličena u radikalima Nikole Pašića, ovo je dočekala na nož. Sam Pašić upozoravao je da će sa tim tehničkim čudom Srbija postati tek „mala zapadna država“, a neki prota Milan Đurić, iz njegove stranke, zapomagao je: „Ona je (železnica) ladna guja koja će se provući kroz srce srpskog naroda i koju srpski narod mora zagrevati, te tako da sam hrani aždaju, koja će ga najzad progutati.“
Pašića je najviše plašilo što će sa železnicom Srbija morati da preuzme „zapadne ustanove i zakone“ i da potisne svoje „divne slovenske i slavjanske običaje i ustanove“.
U to vreme, samo Srbija i Crna Gora od evropskih država nisu imale železnicu…
Ali to ne znači da se preko srpske zemlje nije razlegao pisak lokomotive!
Džon Holvej, upravnik rudnika Majdanpek koji je bio u zakupu engleskog društva „Serbian Copper & Iron Co“, naložio je 1880. godine izgradnju pruge uskog koloseka za prevoz šumske građe. U naredne dve godine postavljeno je tako 12 kilometara šina od topionice u Majdanpeku preko brda Kuke do Velikih Livada u dolini reke Šaške.
Za ovu prugu, u bravarskoj radionici su 1882. godine napravljene i dve lokomotive: prva se zvala „Kralj Srbije“, a druga nije imala ime. Rudari su ih zvali „Milan“ i „Natalija“, po imenima tadašnjeg srpskog kralja i kraljice.
Lokomotiva „Milan“ bila je prva parna lokomotiva izrađena na Balkanu ‒ samo su točkovi i osovine doneti iz Engleske, a svi ostali delovi izrađeni su u rudničkoj bravarskoj radionici. Sačuvana je do danas i izložena u Požegi.
Beograđani nisu hteli telefon
Pantalejmon Mihajlović, odmilja zvani Panta, rođen je u Bogatiću 1854. godine. U Beču je završio kurs elektrotehnike i zaposlio se u berlinskoj firmi „Simens-Halske“. Simens je bio zadovoljan njegovim radom pa ga 1873. postavlja za šefa svoje filijale u Njujorku.
Uoči Srpsko-turskog rata 1876. Panta se vraća u Srbiju i tokom borbi održava telegraf Glavnog štaba srpske vojske, a kad je naredne godine sklopljen mir, vraća se u Njujork. Tada upoznaje Mihajla Pupina i s njim raspravlja o telefonu, koji je prethodne, 1876. godine, patentirao Bel.
Iako mu u Novom svetu nije loše išlo, Panta se opet seli i dolazi u Novi Sad. Tu se 1880. ženi i od miraza uzima novac da uplati 2500 ondašnjih dinara kaucije uz zahtev da mu se dodeli koncesija za uvođenje telefona u Srbiju.
Dok čeka odobrenje koncesije, putuje u Peštu da u telefonskoj centrali braće Puškaš vidi kako treba organizovati posao. Ferenc Puškaš mu tu predstavlja jednog svog radnika Srbina koji se zove ‒ Nikola Tesla. Brzo postaju prijatelji, a svojim pričama o životu u Americi Panta je znatno doprineo da se Tesla odluči na put u SAD.
Dana 27. novembra 1882. godine kralj Milan potpisuje koncesiju, a Panta odmah u beogradskim novinama daje oglase za uvođenje telefona. Za četiri meseca baš niko mu se nije javio!
Da bi praktično dokazao vrednost telefona i privukao pretplatnike, Panta je zato, uz pomoć prijatelja iz rata kapetana Koste Radisavljevića, 14. marta 1883. godine o svom trošku uspostavio prvu telefonsku vezu u Beogradu, između Geografskog odeljenja Ministarstva vojnog, smeštenog u kafani „Tri lista duvana“, na ćošku Kneza Miloša i Bulevara kralja Aleksandra, i Inženjerijske kasarne, udaljene 300 metara. Prvi telefonski razgovor u Srbiji obavili su kapetan Kosta i ministar vojni Teša Nikolić.
Oduševljen, ministar Nikolić je iz istih stopa odjurio da kralju pohvali telefon. Milan je docnije i sam telefonirao, a onda naložio Skupštini da u budžetu planira i uvođenje telefona, Skupština je taj predlog, međutim, sa velikom većinom odbila.
Panta Mihajlović zato je sproveo još samo dve linije: od Narodne skupštine do Ministarstva unutrašnjih dela i od Kapetan Mišinog zdanja, na čijem krovu je bila vatrogasna osmatračnica, do Požarne čete. To su bile državne veze, a od pojedinaca, samo je industrijalac Đorđe Vajfert naručio pet telefonskih priključaka.
Razočaran, a i da bi od nečeg živeo, Panta Mihajlović se 1885. zapošljava na Železnici, gde će dogurati do šefa Telegrafsko-telefonskog odseka. Umro je 1932. godine i sahranjen na Novom groblju u Beogradu.
Telefoni u Beogradu počinju da se koriste tek 1898. godine kada je u Kolarčevoj zadužbini instalirana prva centrala od 50 brojeva.
I pored isticanja potreba i lepih želja, na poziv za pretplatu prijavio se mali broj građana. Prvi je „povukao nogu“ Ljuba Bojović, tadašnji urednik „Brke“, i njegov telefon dobio je broj 1. Kad se došlo do broja 13, stalo se jer ga niko nije hteo, a jedan poznati beogradski advokat poručio je po svom pisaru da neće broj 13 niti dve ili tri cifre čiji zbir iznosi 13. Na kraju je telefon broj 13 dobio Ljuba Srećković za beogradsku klanicu.
Karađorđe po drugi put među Srbima
Svetozar Botorić, rođen 1857. godine u selu Opaljenik kod Ivanjice, počeo je kao kelner, a onda se okrenuo trgovini. Kupovao je i prodavao sve i svašta: ugalj, drva, placeve… Imao je trgovačku radnju, pa kafanu na Terazijama, a na početku 20. veka zakupio je hotel „Pariz“. Hotel se takođe nalazio na Terazijama, odmah do sadašnje „Kasine“, tamo gde je ulaz u Bezistan. Bio je omiljeno svratište radikala, lovaca i kartaroša, a Botorić je u njemu otvorio humorističko pozorište „Orfeum“. Od 1908. godine, tu je radio i bioskop „Grand“, u kojem su redovno održavane filmske predstave.
Za njega je radio neki Naftali Adler. Botorić ga je slao u Budimpeštu gde se nalazila filijala pariske firme „Pate Frer“ i tamo iznajmljivao filmove za prikazivanje. Na ime dnevnog zakupa plaćao je 35 kruna za kilometar trake. Ta cena važila je za film „s prirodnim pojavama“, odnosno dokumentarni, dok je igrani film vredeo dva, pa i tri puta više. Inače, dužina filmske trake bila je jedina mera plaćanja i cena filma određivana je razvlačenjem trake uz drveni metar.
Uspostavivši čvrste poslovne veze sa firmom „Pate Frer“, koja se bavila i prodajom projektora i opremanjem bioskopskih dvorana, Botorić je dobio ideju da napravi prvi domaći igrani film. Sa istančanim osećajem za tržište, za temu je izabrao život i borbu Karađorđa, računajući ispravno da će tako privući pažnju ne samo publike i kulturne javnosti u Srbiji, već i dvora, u kojem su bili Voždovi naslednici.
Oko filma „Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa“ skupila se reprezentativna ekipa: scenario je, oslanjajući se na pesmu „Početak bune na dahije“ i jedan pozorišni komad, napisao Botorićev poslovni ortak Ćira Manok, snimatelj je došao iz „Pate Frera“, režirao je legendarni Čiča Ilija Stanojević. Naslovnu ulogu tumačio je proslavljeni dramski glumac Milorad Petrović.
Ko je od koga „prepisivao“: Vožd je imao svoj AVNOJ, vek i po pre Jajca
Traka je razvijena i kopirana u laboratorijama „Pate“ u Parizu. Trajao je 90 minuta i oktobra 1911. prikazan je na posebnim projekcijama za novinare i na dvoru, a tek je od 16. do 20. novembra prikazivan u bioskopu „Pariz“ za publiku. Posle toga prikazivan je 1912. u Smederevu, Nišu, Valjevu, 1915. u Skoplju, 1919. u Sarajevu, a 1925. još jednom u Beogradu i 1928. našim iseljenicima u Americi. Zatim je film nestao… Tek 2003. godine pronađen je u Austrijskoj kinoteci. Rekonstruisan je i prikazan ponovo 14. februara 2004. godine ‒ na dvestotu godišnjicu Prvog srpskog ustanka.
Svetozara Botorića je za vreme Prvog svetskog rata austrijska vojska uhapsila i deportovala u jedan mađarski logor, gde je 1916. godine umro.
Kad televizija nije lagala
Reč „televizija“ u Srbiji je prvi put pomenuta 27. januara 1911. godine u „Politici“. U članku pod naslovom „Televizija“ opisan je „uređaj pomoću koga ćemo uskoro na telefonskom aparatu moći da vidimo lice, sa kojim razgovaramo… na sto kilometara… i to bez žice“. Ali prvu televizijsku emisiju u Srbiji trebalo je čekati više od četvrt veka…
Odmah levo kad se sa Brankovog mosta siđe na novobeogradsku stranu, nalazi se Staro sajmište, skup paviljona oko velike kule u centru. Ovo mesto, nažalost, najviše se pamti po logoru koji su Nemci tu napravili, prvo za Jevreje, a zatim za sve protivnike okupacije. A graditelji su mu bili namenili drugačiju sudbinu…
Jedno akcionarsko društvo 1937. počelo je gradnju izložbenog prostora i organizaciju godišnjih sajmova i veoma posećenih tematskih izložbi, poput Salona automobila i Vazduhoplovne izložbe. Krajem leta 1938. novine su tako, najavljujući Jesenji sajam, pisale:
„Glavna atrakcija Sajma, nešto kao skakaonica za padobrance na Vazduhoplovnoj izložbi, biće svakako televizija… Iz Holandije jedna velika firma donosi gigantsku stanicu za televiziju. To je prvi put da aparati za televiziju budu prikazani u Jugoslaviji. Aparati su već stigli u Beograd. Za vreme trajanja Sajma, Beograđani će u nekoliko kabina moći da prate rad prijemnika i otpremnika… Program televizione emisije sačinjavaće uglavnom članovi beogradskog radija, ali i ovoga puta obučeni u narodnu nošnju, pošto je slikovitost isto tako potrebna kao i zvuk.“
Prvi televizijski program u Beogradu emitovan je 9. septembra 1938. godine. Neposredno pred otvaranje Sajma, za novinare je upriličena demonstracija ovog dostignuća tehnike. Emisija je počela pozdravnim govorom direktora Sajma inženjera Milosava Vasiljevića, a posle su se ređale ostale tačke programa pa su posmatrači mogli da vide nastupe glumaca, tačke članova Beogradskog pozorišta Blaženke Katalinić i Žarka Cvejića, film iz Beča, prikaz venecijanske panorame…
Jedan reporter zabeležio je razgovor svojih kolega: „Šta misliš kad se ova televizija toliko usavrši da treba samo da pritisneš jedno dugme, pa da vidiš koga god hoćeš, ma gde on bio? ‒ puštao je mašti na volju jedan od novinara. ‒ Zamisli kad ovo čudo dostigne takav stepen usavršenosti! Zar to neće moći da prepolovi moći čovekove?! I nigde ne možeš da se sakriješ, nikoga da slažeš. Odmah te i čuje i vidi. Da, u budućnosti će ljudima zaista biti teško da lažu i da se skrivaju.“
Kako je nastao „fića“ – nacionalna klasa i simbol jednog vremena
Inženjer Milosav Vasiljević stavio se u službu Milana Nedića i okupatora tokom Drugog svetskog rata pa je posle oslobođenja morao da beži. Umro je u Argentini. Blaženka Katalinić i Žarko Cvejić nastavili su karijeru i u socijalizmu.
Televizija se na naše prostore vratila zbog Tesle ‒ na stogodišnjicu njegovog rođenja, u julu 1956. godine u Tehničkoj velikoj školi u Beogradu emitovan je televizijski program u okviru izložbe radio-amatera Jugoslavije. Mogao se pratiti u Beogradu i okolini na prijemnicima koji su bili postavljeni u izlozima radnji… Dve godine kasnije, od 23. avgusta do 2. septembra 1958. oglasiće se eksperimentalno Radio-televizija Beograd, a od 28. novembra te godine program će se emitovati stalno.
Inače, uprkos oduševljenju za „čudo tehnike“, novinari su 1938. godine naglašavali kako će „najveća atrakcija na Sajmu biti jedna crnačka porodica sa Jave koja će prodavati kavu“.
