Dvadeset pet po tuđem turu nije ništa. One koji takvu naredbu izdaju ne boli. Ovakve kazne su, navodno, nekad imale za cilj da kažnjenog opomenu, a dalekosežno i prevaspitaju, da delo zbog kojega je kažnjen više ne čini. Zatim je fizička tortura zabranjena, kao nedostojna čoveka.
MERE MINISTRA VUJOVIĆA
Mere koje predlaže Dušan Vujović, aktuelni ministar finansija, neodoljivo podsećaju na nekadašnje kažnjavanje. Mesecima se licitira sa koliko bi procenata, deset, petnaest ili dvadeset, trebalo udariti penzionere. Mesečno, jer su oni, svi su izgledi, krivi što u državi nema para. Sada se setila Svetska banka, zločinci iz MMF i ostale haračlije da penzioneri ugrožavaju ne samo budžet države Srbije već dalekosežno predstavljaju i opasnost za nacionalnu bezbednost Amerike. Kada nešto preti Americi, sva sredstva su dozvoljena. Niko da se seti i da upita koliku su štetu NATO ubice predvođene Amerikom nanele državi Srbiji tokom bombardovanja 1999. Sve ono što se za deset godina isplati penzionerima u Srbiji neuporedivo je manje nego šteta koju su oni napravili.
NAS DA ZATRU, PLAN DA USPE
Sada kao brinu o nama pa šalju, kako bi čika Jova rekao – „da me metne ko za kralja/ ja bih znao kako valja“ – neku spodobu koja je zabrinuta za moju budućnost i budućnost moje dece. Zbog njegove „zabrinutosti“ skoro dva miliona penzionera bi trebalo da crkne. Tim činom bi iskazali ogromno poštovanje prema dotičnom i njegovim „genijalnim“ rešenjima. Mi da se zatremo, ali njegov plan da se pokaže uspešnim. Pritom, nijednog trenutka se ne sme smetnuti s uma, da metnutom nisu ukinuli platu koju je do postavljenja na ovo mesto imao. Ne, on je svoja primanja zadržao i zato nijedna mera koju nad nama sprovodi njega ne pogađa. Da li je petnaest ili dvadeset batina po tuđoj glavi, njega nije briga. Potpuno mu je svejedno. Kada sa nama završi, oni koji su ga metnuli u Srbiju i njenu vladu prebaciće ga na neko drugo mesto. Koliko će grobova ostati iza njegovih mera, neće ga interesovati. Za prebrojavanje umorenih nadležni su drugi.
SUROVO KAŽNjENI
Ovo pišem jer su me zamolili profesorka francuskog jezika, stara 76 godina, sa penzijom od 34.000 dinara, mašinski inženjer, 67 godina, sa penzijom od 38.000 dinara, etnolog u penziji, 68 godina, sa penzijom od 36.000 dinara. Svi su još, Bogu hvala, zdravi pa ne troše mnogo na lekove. Takođe, nažalost su i samci, jer su im bračni drugovi umrli. Jedan je razveden, a drugima je kancer oduzeo bračnog partnera. Svi imaju decu. Ukupno petoro. Njih dvoje, koji žive u Srbiji, nezaposleno je, a troje, koji su u radnom odnosu, ne živi u Srbiji.
Njihovi roditelji žive u stanovima koje su otkupili, a njihova veličina ide od jednosobnog do dvosobnog. Stanovi su u višespratnicama i stari su preko 40 godina. Komunalni troškovi, „infostan“, iznose od 6.000 do 9.000 dinara mesečno. Struja u proseku oko 3.000 dinara mesečno. Ovome još treba dodati troškove telefona, interneta, televizije. Uz svu štednju, troškovi se kreću od 10.000 do 15.000 dinara mesečno. Kada se smanje penzije, a poveća cena struje, ne znam šta će im preostati.
Radni vek su proveli u državnim institucijama (prosveta, fabrika, institut) radili vredno, doprinosi za penziju su im redovno plaćani –i kad je došlo vreme, po sili zakona, otišli su u penziju. Oni pitaju mene, a ja njihovo pitanje prenosim, sa nadom da će ga neko od vladara pročitati: kakav su oni zločin učinili da bi sad bili surovo kažnjeni?
ŠTA KAŽE KRMČIJA SVETOG SAVE
Ono što sam im kao utehu mogao reći i pročitati im bili su citati iz Krmčije ili Zakonopravila Svetog Save. Krmčija je pisana 1219. godine. Bavi se ustrojstvom i pravilima Srpske pravoslavne crkve, ali i posebnim temama kao što su: učenje o socijalnoj pravdi; zaštita siromašnih i „časnih domova“; stare, nemoćne i sa telesnim manama osobe; uzajamne obaveze roditelja i dece; položaj žene; zarobljenici, izgnanici i zatočenici; najamnici i dužnici itd. Citiraću samo jednu rečenicu koja se odnosi na sirote i udovice, jer profesorka francuskog je udovica, inženjer udovac, a treći penzioner je sirot.
Rečenica glasi: „Ne činite zlo nijednoj udovici i sirotima, a ako im nanesete zlo te vapijući poviču meni, čuću glas njihov i razgneviću se jarošću i ubiću vas mačem, i biće žene vaše udove i deca vaša sirota“ (Miodrag Petrović, Krmčija Svetog Save, str. 37, Beograd, 1990).
Ne znam kakve škole uče oni koje kod nas stavljaju na odgovorna mesta (setimo se: Đelića, Jelašića, Radovića, Kori Udovički, po drugi put među Srbima) ali bih voleo kad bi makar pročitali ono što su pisali Sveti Simeon, Sveti Sava, kralj Milutin, car Dušan, car Lazar, despot Đurađ Branković, despot Stefan Lazarević, Atanasije Stojković, Dositej Obradović, Lukijan Mušicki, Jovan Muškatirović, Dimitrije Ruvarac i mnogi drugi, sve do Nikolaja Velimirovića i Justina Popovića. Velika su znanja imali, a svoj rod su voleli.
Za arhiepiskopa ohridskog Jovana zauzeo se Sveti sinod Srpske pravoslavne crkve. Za Radovana Karadžića, generala Ratka Mladića, Vojislava Šešelja ne zauzima se niko. Prepušteni su haškim tamničarima. Generale koji su branili Srbiju na Kosovu i Metohiji prebacuju u raznorazne evropske zatvore. Srbija ćuti. Nama ostaje da se molimo za njihovo zdravlje i da im Gospod da snage da izdrže.
Dragomir Antonić
Intermagazin / Izvor: Pečat
