Da nam bude jasnije

U Vukovaru se branila Jugoslavija

8
2126

ob_2b3ce4_sljivancanin-veselin02Da bi se razumeo problem Vukovara posle 25 godina od početka građanskog rata u SFR Jugoslaviji, važno je baratati činjenicama kako je sve počelo. Lično poznajem i uvažavam g-dina Mikišu Mihailovića, autora novinskog članka “Oni koji su izašli iz autobusa”, smatram da je trebalo da napiše sa imenom i prezimenom ko je u to vreme pred njim iznosio priču o Vukovaru „gde se brani Srbija“. Ja, lično, u Vukovaru sam branio Jugoslaviju.

Kao redovan vojnik koji je bio učesnik oružanih sukoba u Vukovaru i na tom prostoru sam se našao od 23.08.1991. godine, mogu da posvedočim da sam bio pripadnik JNA, jedine regularne oružane formacije na prostoru SFR Jugoslavije, i da su naređenja bila jasna. Imali smo zadatak da izvedemo iz grada Vukovara jedinice JNA, koje su bile blokirane u kasarni od strane paravojnih jedinica koje su nosile jasne oznake NDH nacističke tvorevine iz Drugog svetskog rata i slovo “U” na uniformama, i omogućimo bezbedan život lokalnom stanovništvu. Napominjem da je jedinica kojoj sam pripadao ostvarila saradnju sa zvaničnom Teritorijalnom odbranom grada Vukovara i jedinicom kojom je komandovao Hrvat Siniša Fot. Od Siniše Fota sam imao saznanja da su se već događala ubistva i progoni u gradu na nacionalnoj osnovi, tačnije rečeno, Hrvati iz paravojnih formacija su ubijali i proganjali Srbe i jedan deo Hrvata za koje su znali da podržavaju opstanak Jugoslavije. U tadašnjoj jedinici JNA, kojoj sam pripadao, bili su Hrvati, Srbi, muslimani, Slovenci, Albanci, Crnogorci, Makedonci itd… Naređenje starešina bilo je jasno, da sa izvađenim zatvaračima iz mitraljeza i topova na tenkovima bez municije, u mirnodopskoj formaciji, ulazimo u grad Vukovar, odlazimo do kasarne i izvodimo iz grada vojnike JNA na koje su već izvršile oružani napad paravojne formacije sa ustaškim obeležjima.

Da Vas podsetimo:  Vučić pretvara Srbiju u sabirni centar za migrante i teroriste: Hoćemo li ćuteći izgubiti državu?

Umesto bezbednog prolaza kroz grad 14. septembra 1991. paravojne formacije su izvršile napad na tenkovsku kolonu u ulici Proleterskoj gde su pogodili zoljama dva komandna tenka prvog i drugog voda i oštetili u manjem obimu komandni tenk trećeg voda kojim sam ja upravljao. Samo zahvaljujući TO jedinici, kojom je komandovao Hrvat Siniša Fot, nad pripadnicima regularne vojske nije izvršen masakar kao što je se dogodilo kasnije u Tuzli i Sarajevu. Posle tog događaja i ranjavanja više vojnika i pogibije jednoga, tenkovi se naoružavaju i tog dana stižemo do barikade napravljene na pružnom prelazu. Narednog 15. septembra posada tenka kojoj pripadam prolazi barikade i izvršava uspešan proboj linije fronta kroz minsko polje bez podrške pešadije Teritorijalne odbrane grada Vukovara i omogućava deblokadu vojnika JNA u Vukovarskoj kasarni. Tog dana sam i ranjen.

ulazak-jna-u-vukovarDezerter JNA Mile Dedaković beži u Bogdanovce i odatle dalje komanduje radio vezom paravojnim formacijama i šalje tuđu decu u smrt, dok je on lično na bezbednoj udaljenosti od oružanih sukoba. Nikada nijedan oficir JNA nije naređivao vojnicima da se u Vukovaru brani Srbija, pa je čak i general Života Panić jasno na stadionu u Negoslavcima rekao postrojenoj vojsci, da se brani ustavni poredak, suverenitet i narod SFR Jugoslavije. Podsećam da tada Republika Hrvatska nije međunarodno priznata država i još uvek je u sastavu SFR Jugoslavije.

Pitam se kada će neko postaviti pitanje odgovornosti za one koji su ubijali pripadnike JNA, vojnike koji su bili deca starosti od 17 do 25 godina života u Vukovaru, Tuzli i Sarajevu i to samo zato što su voleli i branili Jugoslaviju, što im je i bila ustavna obaveza. Učesnici oružanih sukoba u Vukovaru su zaboravljeni od društva u kojem živimo zato što su branili Jugoslaviju, zemlju koje više nema. Za mene lično svako od vojnika i starešina JNA koji je preživeo pakao Vukovara je nosilac Vukovarske spomenice i na sve njih sam ponosan, a pukovnik Veselin Šljivančanin i ostali oficiri koji su ostali verni zakletvi koju su položili jedinstven su primer časnih oficira koji su pokazali čojstvo i junaštvo, boreći se rame uz rame sa svojim vojnicima, braneći Jugoslaviju od unutrašnjeg i spoljnog neprijatelja.

Da Vas podsetimo:  Između lojalnosti okupatoru i velike seobe

Aleksandar S. Raković, ratni vojni invalid iz Aranđelovca

Pismo redakciji je reagovanje na tekst članka “Oni koji su izašli iz autobusa” od 16 novembra 2016 god objavljenog u dnevnom listu Danas

8 KOMENTARA

  1. Siguran sam da su vojnici JNA osecali da u Vukovaru brane Jugoslaviju, ali za to je vec bilo kasno. Jugoslavija se nije branila na granicama Srbije, nego u Sloveniji i u kasarnama u Hrvatskoj. Jugoslavija, takva kakva je bila je postala neodrziva sa decentralizacijom. Da nije bilo uplitanja zapada, mogli smo se razici mirno i pravo – ili cak sporazumeti o novom obliku federacije, u kom bi njeni narodi bili bolje obuhvaceni federalnim jedinicama – ali na rukama Amera, Engleza i Nemaca, ciji je cilj bio rasturanje SFRJ, a posebno srpskog naroda, na sto manje delove, za mir nije bilo sanse.

  2. Žao mi je gospodine Kasaloviću , što vas je istina pogodila ovako teško, preporučujem Vam da pročitate knjigu „Kroz minsko polje“ čiji sam ja autor.Izvinite što sa sedamnest godina života nisam dozvolio da me ubiju u Vukovaru samo zato što sam vojnik JNA.

  3. Kakva Jugoslavija , iza toga se krijete a pustili ste dobrovoljcima i četnicima da se izživljavaju i kolju po Vukovaru.JNA nije imala četnike pod svojim okriljem , JNA je prestala postojati u Sloveniji , sve ostalo je srpsko sranje

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime