Da nema Srba, Hrvati ne bi znali šta će od sebe

0
717
Foto: pixabay.com

Hrvati protiv Srba

Na Đurđev­dan 1991. godine, u jednoj te­le­vizijskoj emisiji iz Beograda, na pitanje otkud tolika mržnja između Srba i Hrvata, potpisnik narednih redaka odgovorio je da ne postoji mržnja izme­đu Hrvata i Srba, postoji samo mržnja Hrva­ta prema Srbima.

Da bi se to stanje savremene hrvatske svesti uopšte moglo podvrći bilo kakvom tumačenju, valja znati da Srbi nikad u svojoj istoriji nisu ratovali protiv “pravih” Hrvata; oni su rato­vali pro­tiv bivših Srba, onih Srba koji su ko zna iz kojih raz­loga na­pu­stili pravoslavlje, prešli u rimokatolicizam i “unapredili se” u Hrvate. Kao što je to slučaj i s islamizovanim Srbima i svima znanom izrekom da je po­tu­ri­ca gori od Turčina, i porimljeni Srbi vode svoj “li­čni” rat sa svojom dojučerašnjom srbskom braćom. Ovi zlosre­ć­ni preobr­a­ćenici još uvek se nalaze ni na nebu ni na zemlji: jesu pri­hva­tili rimokatolicizam i hrvatstvo, ali njihovo “hrvatstvo” sta­lno je pod sumnjom jer i Hrvati i Srbi, a naročito vodeći ideolozi ri­moka­to­ličke crkve, poznatije kao Vatikan, znaju o ko­me se stvar­no radi. Pre­zimena tih novih Hrvata, a i lična ime­na, i dalje su srbska. Neke tak­ve porodice, naročito one koje su rimokatolicizam prihvatile tek ko­ju generaciju ranije, u tajnosti su zadržale po­rodičnu sl­a­vu, to isključivo srbsko obeležje, do dana­šnjeg da­na, a mnogi od njih znaju i svoje staro porodično stablo. Zbog sve­ga toga, zbog jo­š uvek neizbrisanih tragova o svom po­re­k­lu, ti “no­vi Hrvati” mrze i jedne i druge. Mrze Hrvate jer još nisu do­stigli njihov nivo ni u rimokatoličkom ni u nacionalnom pogledu, a mrze Srbe jer oni su, i pored svih tegoba koje su povre­meno ili stalno navodile pojedince ili veće i manje grupe da iz­begnu iz pravoslavlja i Srbstva, i dalje ostali i Srbi i pra­vo­sl­av­ci. Više mrze Srbe jer oni su živi svedoci o izdaji svoje bi­v­še braće. Sve dok takvi svedoci postoje, “hrvatstvo” tih no­vi­h Hrvata i dalje će biti po­d sumnjom. Sumnje će nestati tek uko­liko svi srb­ski svedoci njihovog preobraćeništva budu uk­lo­njeni. Mrž­nja tih novih Hrva­ta samo je “teorijska” podloga sva­kom hrvat­skom (i rimokatoličkom) genocidu nad srb­skim narodom.

Političke, vojne i verske prilike na samom početku devedesetih godina prošloga veka, u tek razbi­je­noj Brozovoj Jugo­slaviji raz­gorele su onu već pomenutu hrvatsku mržnju prema Srbima, pri­kri­venu krilaticom o nekom navodnom bratstvu i jedinstvu, tako da je svako ko je iole držao do svog “hrvatstva” krenuo da ga dokaže na svojim srbskim susedima i rođacima. Za tako nešto, svi oni imali su bla­goslov i verskih i vojnih i političkih vlasti u Hrvatskoj, a svi njihovi “ratnički” postupci bili su usme­ravani iz jednog jedinstvenog političko-vojno-verskog centra i imali su za jedi­ni cilj da konačno reali­zuju zaključke onog sve­hrvat­skog kato­ličkog kongre­sa održanog u Zagrebu septembra 1900. godine, da do kraja 20. veka sve što je u Hrvatskoj mora biti hr­vatsko, a sve što je hrvatsko mora biti rimokatoličko.

Pa je na dopunsko pitanje kakve su prirode hrvatsko-srbski odno­si, još rečeno da se Srbi uopšte ne odnose prema Hrvatima, odnose diktuju isključivo Hrvati, pošto Srbi, naročito oni iz nauke, na sve to gledaju kao da ih se hrvatski odnos prema Srbima uopšte ne tiče; ako neki Srbin, da li iz nauke, da li iz laičkoga kruga, ko zna zbog čega, pre­kr­ši to pravilo, biće to samo izuzetak.

Čija je Srbska Zemlja

Iako bi savremenim zvanič­nim isto­ričarima u Srbiji moralo biti poznato, barem po pretpo­stav­ci, da Hr­vati sve svoje planove o pro­doru na istok, za početak do Zemuna, zasnivaju na činjenici da su se pojedini delovi Srbske Zem­lje nala­zili pod viševekovnom ili višedecenijskom austrij­skom ili ugarskom okupacijom, iste te “znalice” malo čine da isti­na o srbskom karakteru panon­skih oblasti prodre u svet. Njima se či­ni da je to ili nevažno, ili nedostojno rasprave na njihovom “naučnom” nivou, te uopšte ne reaguju na pojav­lji­vanje mno­gobrojnih hrvatskih knjiga u kojima se sve što je srb­sko pre­tvara u hrvatsko. Oni se nisu oglasili ni kad je pre četvrt veka izvesni Ante Sekulić (1920-2016), rođen u Tavankutu, kod Subotice, a ta­da na­stanjen u Delnicama, u Hrvatskoj, bez ikakvog zazora, blagodarći sopstvenoj “znanstvenoj spoznaji” proglasio hrvatskim sve “mje­sto­pi­se”, odno­s­no toponi­me, odnosno nazive svih naselja po Sre­mu, Bačkoj i Ba­ranji.

Pa će ispasti:

– Da je Baranja “cjelovi­to zem­ljopisno područje razdijeljeno trianonskom državnom gra­ni­com na madžarski i hrvatski dio”, iako se Hrvatska nije u Trijanonu ni pominjala;

– Da nazivi svih oko 650 naselja u Sremu, ako po poreklu nisu madžarski, jesu hrvat­ski, a “zemljovid županije sri­jem­ske”, najvero­vatnije s kraja 19. veka, služi kao podloga za “znanstvenu” obradu svih današnjih hrvatskih pretenzija na ovaj iskonski deo Srbske Zemlje (pošto reč Srem i reč Srbija imaju is­to značenje);

– Da su Srbi tek “krajem XVII. stoljeća” pristigli u Bačku koju “Slaveni naseljavaju od VI. stoljeća”, sve po logici da se pod ovim “Slavenima” podrazumevaju Hrvati koji se prvi put pominju u 8. veku, a pod Srbima oni koji su i po pameti srbskih zvaničnih istoričara “proslavljeni” 1990 (pet-šest godina pre pomenutih “mjestopisa”) kao seobari uz Arsenija Čarnojevića.

Razložnom čoveku zaista je teško polemisati sa brojnim nesuvislim navodima Sekulićevim, ali ćutanje o tome ne samo da ne potiskuje hrvatske “znanstvene” laži, već srbskim neprijateljima potvrđuje, a nedovoljno informisanim Srbima nameće uti­sak da je tačno sve što Sekulić piše; utoliko pre što on sam ka­že da su “od godine 1990. napisane mno­go­brojne knjige, raspra­ve i članci sadržajno većinom ispunjene podacima o nasrtajima na hrvatsko narodno biće” i što se on, pišući svoje troknjižje, na sve to poziva.

Ali, ne treba se čuditi što Sekulić tako piše. Nesreća je što naučnici iz Srbije, oni koji su neke lekcije iz srbske nacio­nalne istorije preskočili, o svemu tome ćute ne smatrajući potrebnim da makar i reč napišu.

Da Vas podsetimo:  Da je samo "Naš Nole", ne bi ni bio Novak Đoković!

Posle ovih kratkih uvodnih napomena valja po­dsetiti na neke pojedinosti vezane za hr­vatske odnose prema Srbima:

Sekulić u svojim knjigama, mada skoro uzgredno, pominje Ilire koje smatra “nositeljima halstatske uljudbe od drugog tisućljeća prije Kri­sta”, ali i Kelte, “nositelje latinske uljudbe”, valjda s jedinim ciljem da preko priče o “uljudbi” razdvoji Hrvate od Srba, makar i od onih koji su, kao porimljeni, u me­đuvremenu “unapređeni” u Hrvate.

U ne baš tako davnoj prošlosti, Hrvati su se razlikovali od Srba po jeziku, tako da je Čeh Jozef Dobrovski, Otac Slavistike, “držao samo kajkavski dijalekat Hrvatske, prema fakti­č­kim odnosima onog vremena kao hrvatski, sve drugo bilo je za njega ilirski ili srpski”. Samo Hrvatsko Zagorje s oko­li­nom on je smatrao hrvatskim predelom, a na drugim stranama živeli su Srbi. Isto to tvrdi i Ferdo Šišić, možda najznamenitiji hrvat­ski istoričar, dok je Franc Miklošič, poreklom Slovenac, jedan od najvećih slovenskih filologa, kao Srbe smatrao sve štokavce, sve ijekavce, sve pravoslavne, sve muslimane srbskog jezika, ali i mnoge ikavce i mnoge katolike, a Dubrovčanin Mi­lan Rešetar iz toga izvlači zaključak da se “mora dati pravo onome ko sa Miklošičem izjav­ljuje da su štokavski i srpski – pojmovi koji se poklapaju”. Francuski slavista Siprijan Rober piše da “srp­ska rasa zau­zima trećinu Evropske Turske i ceo Jug Ugar­ske. U Turskoj, nje­ne pokrajine su: Bosna, Hercegovina, deo Maće­do­nije, severois­tok Arbanije, Crna Gora i Kneževina specijal­no nazvata Sr­bi­ja. U Austriskom carstvu, deo Istre, Vojna Kra­ji­na, Banat, Srem i Dunavska obala od Beča do Sent Andreje kod Budima”. Sve je to nesporno štokavsko područje, a sve stanovništvo na tom prostoru jeste srbsko. Govorni jezik toga stano­vni­štva jeste srbski, a sve što je pisano štokavštinom na­pisano je srbskim jezikom.

Ima onih koji zastupaju tezu da literatura koju su pismeni Hrvati napisali štokavski i ijekavski, spada u književnost na srbskom jeziku, ali tome protivreče neki “važni” lingvisti u srbskom narodu. Kao što je, primera radi, u Srpskoj akademiji nauka pre tridesetak i kusur godina tvrdio da je izdvajanje Kosova i Metohije iz Srbije nesporna činjenica, Pavle Ivić je is­to tako tvrdio da je i u međuvremenu ustanovljeni hrvatski jezik – činjenica kojoj ne treba protivrečiti. A da bi se ipak istakla neka opipljiva razlika sa bivšom zapadnom braćom, on se sre­di­nom devedesetih godina 20. veka založio da novu graničnu liniju uspostave ijekavica i ekavica, tako što je nagovorio političke i državne faktore u Republici Srpskoj da se, za početak, iz administracije izbaci ijekavski izgovor i da se umesto njega uvede ekavski. Ta “finta” dovela bi do još jednog raspolućivanja srbskog narod­nog bića, istovetnog onom koje je tokom druge polovine 19. veka počelo da Srbe i Hrvate deli na verskoj osnovi: pravoslavci su Srbi, a katolici Hrvati. Ova Ivićeva ekavsko-ijekavska podela široko je otvarala vrata za pretvaranje ijekavskih Srba iz C­r­ne Gore i Zapadne Srbije (i one koji su rasuti ostalim delovima Srbije) u Hrvate.

Kod Šafarika čitamo da se “ne­pristrasni istoričari davno slažu u tome, da se i naro­d­noj sa­gi da za pravo, da ona mora da popunjava neophodno praz­ni­n­u, tamo gde su nas napustili spomenici od gvožđa, kamena ili per­gamenta. Ovo pra­vo joj ukazuju Grci i Rimljani; i ako čak Tukidid ne odbacuje Ho­merovu sagu i Tit Livije Romulovu i priče o legen­dar­nom kralju Numu sa is­ti­m poverenjem i jednakom pouzdanošću, kao što pričaju dela Sci­pia i Fa­bi­usa; onda je dozvoljeno da to is­to pravo sebi dozvole i naši (slovenski) isto­ri­ča­ri, pri čemu ne žele da pruže nepot­pune pripremne radove, već zaokru­ženu istorijsku celinu, s pu­nim pravom. U tom pogledu su Nemci sa svojim primerom već otišli ispred Slovena i za očekivati je, da će i Slo­ve­ni poklo­niti više pažnje svojim narodnim sagama i da će ulo­ži­ti vi­še truda u prikupljanje nacionalnih predanja. Da se pri tome mo­ra prime­niti najveća opreznost, da se ponuđeni materijal str­ogo pro­ve­ri, da se mo­ra nacionalna i prvobitna suština i sadr­žaj odvojiti od kasni­jih čak stranih zaodevanja i oblika, da se tu podrazumeva iscrpno studi­ra­nje, sloboda od predrasuda svake vr­ste, a posebno pravi smisao, ra­zume se samo po sebi”. Zvanični srbski istoričari morali bi pročitati i dobro upamtiti ove Šafarikove reči, naročito zbog toga što oni srbskom predanju uopšte ne veruju, još manje onome što o srpskoj starini svedoče brojni pisci, hroničari, geografi sa strane; ona je predanja sma­trala prostačkom i bezvrednom pričom neukog seljačkog sveta, a sva svoja saznanja oslanjajući se na “vrednosne” zamisli nordij­ske škole, podredila je stavu da su Srbi, za tu priliku nazvani Slovenima, došli na Balkan tek u 6. i 7. veku po Hristu.

Događaj koji je od­lučujuće uticao na odnos “intelek­tu­alne elite” u Srba pre­ma srbskom kulturnom i istorijskom na­sleđu, srbskim pre­danjima i srbskom zaveštanju, bio je Berlin­sk­i kongres 18­7­8. godine. Tada, da bi Srbiji bila priznata (dodeljena) samo­stal­no­st, ključni za­htev zapadnih evrop­skih sila bio je da se Srb­i od­reknu svoje na­cionalne is­to­rije i pri­h­v­a­te “na­učna” pravila uspostavljena u berlinsko­-beč­koj istorij­sk­oj ško­li, zva­noj i nor­dijska, pravila kojima su i do tada “uvođeni u brazdu” Srbi školovani na zapadnoj strani. A da bi preuzete (namet­nu­te) obaveze mogle biti is­pu­njene do kraja, na tom “novom ta­la­su tre­z­ve­nosti i po­litike re­a­li­zma” morali su se naći ne baš brojni tada­šnji srbski in­telektualci; njihovi predvodnici i naj­zna­čajniji zato­čni­ci te nove “naučne” logike bi­li su Sto­jan Nova­ko­vi­ć i Ilarion Ruvarac.

Po Novakovićevim i Ruvarčevim receptima, nova “srpska nauka” krenula je sa sv­e novijim “kritičkim” pričama o srbskoj pro­šlosti, pričama u kojima nije bilo mesta ni za narodno preda­nje, ni za ona znanja ko­ja su do tada bila poznata u srbskoj is­to­rijskoj nauci, isto kao ni znanja objektivnih istoričara sa strane. Pod ut­i­cajem te i takve škole, u delu srb­skog naroda okrenutog tako­zv­a­nim evropskim vrednostima počela je tada da se ne­guje lo­gika do­kazanih srbskih nepri­jatelja sa strane, po ko­j­oj srpski narod n­e treba da se bavi nacionalnom prošlošću, već treba da se ok­r­ene budućnosti. Tu istu lo­gi­ku, i u našem vremenu, sa­da još žešće, “preporučuju” isti ti srb­ski neprijatelji, a inte­lektualci po­t­e­kli iz istog tog na­roda zdušno se trude da je na­metnu sopstvenom narodu, nešto kroz školski sistem a nešto pu­tem najrazli­čiti­jih “teorijskih” priti­saka na podsvest srb­ski­h ljudi, naročito pu­tem sredstava masov­nog opštenja.

Da Vas podsetimo:  Do-di(c)k-ovanje

U žurbi da ta nova logika bu­de pred­st­av­ljena tadašnjem malo­brojnom srbskom intelektual­nom sloju (naj­ve­ćim de­lo­m ško­lo­vanom na evropskom Zapadu, po re­ce­p­turi no­r­dijske škole), ko­me je ostav­ljeno da ga prenese budu­ćim srbski­m đa­cima i stu­den­tima, Stojan Novaković je napi­sao studiju pod na­slovom Srp­sk­e ob­la­sti X i XII veka pre vlade Ne­manjine. Da bi ono što je na­pisano dobilo na težini, ali i da bi moglo po­služiti kao os­nova novoj “nauci”, taj spis, glagoljiv a isprazan, ob­jav­ljen je već 1879. godine, u Be­o­gradu, u Glasniku Srbskog uče­nog društva, preteče Srpsk­e kra­ljevske aka­demije, današnje Srp­ske akademije nauka i umetno­sti.

Iako mu je moglo biti poznato da se mudar svet često poštapa latinskom sentencom timeo hominem unius libri libri, bojim se čoveka koji iz jedne knjige uči, narodski rečeno: nema budale kao što može biti školovana budala, Novaković je, samosvesno nadmoćan, izja­vio da su nam “izvori, po kojima nešto znamo o srbskoj geo­gr­a­fiji pre Nemanje, sačuvani u zapisima Konstantina Porfiroge­ni­ta”, pomenuvši pri tome i vrlo sumnjiv Letopis popa Duklja­nina u latinskom prevodu “nekakva sloven­skog, nikad posle ne­na­đenog ru­kopisa”. Stoga, posebno zabavnim treba procenjivati Novako­vi­ćevo razmatranje šta se pre Ne­manje smatralo Srbi­jo­m, naroči­to zbog toga što nje­govo razmi­šlj­anje ne nudi odgo­vo­r na pitanje kako je to jedna “nedonesena” Srbija, sabijena u neke planine da­na­šnje središnje Srbije, od­jed­nom, iz čista mira, mo­gla dostići državne, po­litičke, voj­ne, kulturne, graditeljske i svake druge vr­ednosti ne­manjić­kog vremena.

Pod neposrednim uticajem bečko-berlin­ske škole u istorij­skoj nauci koja nije odudarala od germanskih interesa zapad­ne socijalne de­mo­kra­tije u odnosu na srbski na­rod i, stoga, izrazito antisrbski raspisan, bio je i Jovan Ru­varac, u monaštvu narečeni Ilarion, od 1874. godine arhiman­drit manastira Grgetega.

Već pre zamonašenja (1861), on je u novosadskoj Sedmici, knjiže­vnom dodatku Srbskom dnevniku, objavio jedan nauč­ni rad (1856) pod naslovom Pregled domaćih iz­vo­ra stare srbske povestnice. Verovatno imajući u vidu i taj nesrbski “sadržajan” spis, hrvatska Enciklo­pe­dija Jugo­sla­vije, u autorskom tekstu Đorđa Sp. Radojičića, is­to­ri­čara i istoričara književnosti, za nje­ga će reći da je bio “neobično obdaren, s urođenom osobinom kritičnosti”, a posebno će biti pohvaljen zbog toga što je “naročito bio žestok u na­pa­dima na Panteliju Srećkovića, profesora srbske is­t­o­rije na Velikoj školi i jednog od pr­vih naimenovanih članova Srpske kraljev­ske akademije (na­u­ka). Kroz svoje ‘pantelijade’ Ruvarac je sa osloncem na isto­rij­ske izvore i žar­kom istraj­no­šću istinoljupca rušio mitove tradicije, a celim svojim delom dao maha poti­skivanju pseudoisto­riografskog prikazivanja događaja i pojava”.

r Istoričarima u srbskom na­rodu “ne ide pod kapu” da prihvate ono što se na drugim stranama zna kao neosporno, te se oni olako opredeljuju za najlakšu vari­jantu: kad su Srbi, odnosno Sloveni, došli u Iliriju, tamo nije bi­lo ni ži­ve duše: dota­dašnji stanovnici Ilirije netragom su ne­stali upravo u tre­nutku kad su odnekud, ko zna otkud i kako “sa­znali” da će se Srbi useliti u Iliriju. Ne zna se da li je taj nes­tanak bio iza­zvan strahom pred Srbima, ili je budućoj nordij­skoj školi bi­o po­treban “naučni” osnov za tvrdnju po kojoj su Sr­bi u Iliriju do­šli niotkud, tek, Iliri su se neosetno prese­li­li “u nepozn­a­to”; ne može biti da su se svi sa tolikog prosto­ra smestili u da­na­šnjoj Arbaniji.

Bez obzira na sve to, zvanič­na istorijska nauka u Srba gleda na Ilire, ali i na ostale Sarmate, Tri­ba­le, Tračane, Kelte, Dardane, Cerane, Panone, Pelazge, Rasene, Jazige, Dačane, Ante, Miža­ne, Vende, Venete, i mnoge dru­ge­, kao na nešto što sa Srbi­ma ni za živu glavu ne bi smelo ima­ti veze.

Najbolje se to pokazalo u trenutku kad je u Enciklopediji srpske istoriografije (kojoj se može prikačiti svakakvo obele­žje, ali ne i srbsko) napisano da “Šafarikov trud, posebno na iz­da­va­nju izvora ima ogroman značaj za razvitak srpske kriti­čke is­toriografije, ali je ropsko oslanjanje na njegov autoritet usa­di­lo u srpsku nauku brojne romantičarske zablude koje su s mu­ko­m iskorenjene”. Prevedeno na naški, to znači da su izvori koje je Šafarik objavio, a zajedno s njima i Šafarikov autoritet, uve­li u srbsku nauku “brojne romantičarske zablude”, zbog čega je Šafarikov istoriografski rad bio po srbsku nauku izrazito šte­tan, ali je ta šteta ipak bila vrlo korisna, pošto je dovela do “razvitka srpske kritičke istoriografije”. Drugim rečima, ono što je Ša­farik napisao o slovenskoj (i srbskoj) starini ni­je ni smelo da stigne do srbskog čitaoca. I, naravno, nije ni sti­zalo, jer Šafarikovo delo nije prevođeno na srbski! A da jeste, moglo se na jednom mestu videti ono što je o dubokoj srbskoj sta­rini (i ilirskoj, i tračkoj, i inoj) bilo itekako poznato broj­nim stranim autorima od autoriteta.

Jovan Cvijić, taj znameniti srbski geograf i antropogeograf, zaslužio je da ovde budu zabeležena neka njegova zapažanja o Ili­rima. Primera radi, kao trag rimske uprave u današnjim srb­skim krajevima on vidi velik broj latinskih reči u srbskom je­ziku, naročito zbog toga što je “verovat­no… polulatini­zova­no stanovništvo, pretapajući se docnije u Srbo-Hrvate, utica­lo, pored ostalog, na njihove fizičke i psi­hi­čke osobine, naro­či­to latinizovani Iliri na dinarske Srbe”. Doseljeni Slove­ni, od­no­sno Srbi, koji su se širili “po Poluostrvu poglavito laga­nom i gotovo neprimetnom infi­l­tracijom ili najezdom, asimi­lu­jući i potiskujući autohtono sta­nov­ništvo, to jest mnogo­broj­na trač­ka plemena na istoku, ilir­ska, a jamačno i zaostala kelt­ska u zapadnom i centralnom delu Poluostrva”, prodrli su čak do Peloponeza, a preplavili su ta­kođe i “znatan deo današnje Arba­ni­je”. Po Cvijićevom tu­mačenju, Sloveni su se iz “gotovo nepri­met­ne najezde” prilagođavali novim zemljopisnim uslovima tako što su “asimilovali au­tohtona plemena kao: Ilire na Za­pa­du, tračka plemena na Isto­ku, makedonska u centru”, ne obja­šnja­va­jući “pomoću kojih trikova” su malobrojni i neprimetni dose­lje­nici uspeli da se prilagode i asimiluju mnogobrojne sta­rose­deoce; ni u primisli mu nije da uspostavi bilo kakvo srod­stvo među njima, čak ni onda kad izričito konstatuje da je u do­li­nama Raške, Ibra, Tare, Pi­ve i Lima “stanovao jedan deo Srba, koji je bio asimilovao najvi­še romanizovanih Ilira i možda Kelta”. To na jednoj strani, a na drugoj, Cvijić i ne primećuje da njegovi zaključci pod­razumevaju i osnovne postavke da Iliri, Tračani i Kelti nisu bili nestali kad su se Srbi pojavili u krajevima južno od Duna­va i Save. I, dalje, ako su ti neprimetni doselje­nici tako lako us­peli da asimiluju autohtone Ilire na Zapa­du, te ako su pre­pl­a­vili znatan deo današnje Arbanije, mora se postaviti pita­nje da li je išta Ilira preostalo kako bi se, u našem vremenu, na njihovom navodnom postojanju, iskon­st­ru­isala teorija o ilirskom poreklu budućih Arbanasa.

Da Vas podsetimo:  Opančar agencija javlja... Đuka advokat...

U međuvremenu, kad su već “visokoučevni” Srbi uspeli da se umesto svojih sunarodnika odreknu svo­jih ilirskih korena, na ilirsku podlogu, dobrim delom i uz bla­goslov raznih srbskih ilarionovića raspoređenih po “naučnim” akademijama i “uglednim” fakultetima, nakalemili su se Arba­na­si, a na ilirsku prošlost i kulturu počeli su da se naslanjaju i Hrvati i Slo­venci; to su počeli da čine u trenutku kad se Arbanasima učini­lo da bi im Tračani lepše pristajali kao davni preci.

Sve dok se u takozvanoj srbskoj nauci budu odbacivala sva davna saznanja o srbskoj starini, i dalje će se dešavati sve ono sa čim se srbski narod već podugo sukobljava. Dešavaće se da hrvatski “znan­stve­nici” (druge da ovde ne pominjemo!) prisvajaju za Hr­vate sve ono što pripada Sr­bima: i jezik, i poreklo, i stani­šta, i stanovni­štvo, i društvene odnose. Pri­me­ra radi, kad je Radivoje Pešić početkom devedesetih godina 20. veka u jednoj televizijskoj emi­siji iz beogradskog studija saopštio da se srb­ska ćirilica mora dovesti u vezu sa vinčanskim pismom, već na­re­dne večeri, u tele­vizijskom dnevniku iste te kuće, arheolog Dra­goslav Srejović proglasio je sve to “najo­bič­nijom besmisli­com”. Ali, zato, svega tri-četiri dana ka­sni­je, beogradska Poli­tika prenela je vest iz Zagreba, kojom se nagoveštava da će hr­vatski znanstvenici pomeriti hrvatsku starinu za “pet tisuća godina unazad”. Hrvat­ska “znanstvena” logika bila je jedno­stav­na: pošto Srbi odba­cuju vinčansku kulturu kojoj je bliska srod­nica ona iz Vučedola, otkrivena u granicama sadašnje Hrvatske, nema razloga da se ta “ničija” kultura ne proglasi “hrvatskom”; po istoj logi­ci po kojoj je, svojevremeno, hrvatski lingvist Da­li­bor Brozo­vić re­kao da, ukoliko bi se Srbi odrekli ćirilice, Hrvati bi je bez ikakvog premišljanja prihvatili kao svoje pismo.

Do kada na bespuću

Nije nesreća u tome što Hrvati izmišljaju svoju istoriju i svoj jezik tamo gde toga nikada nije ni bilo jer i oni imaju neke svoje pretke i moraju nekako govoriti. U pomenutom troknjižju oni i sami priznaju da su “od godine 1990. napisane mno­gobrojne knjige, rasprave i član­ci sadržajno većinom ispu­nje­ne podacima o nasrtajima na hrvat­sko narodno biće” i od tada mnoge se nazoviistine prenose iz knji­ga u rasprave, iz članaka u knjige, iz izmišljotina u “znan­stvenu” laž. Zvanični srbski istoričari, lingvisti i drugi naučnici uhlebljeni po raznima akademijama i “uglednim fakultetima” ne reaguju jer nisu u stanju da se otmu besmislicama o “dolasku Slo­vena na Balkan u šestom i sedmom veku”, niotkud, a gluvi su, nemi i slepi pred brojnim dokazima o srbskoj starini odvajkada ne samo na današnjoj Srbskoj Zemlji, već i južno i severno od nje, i istočno i zapadno od nje. Oni “ne vole” da znaju za takve dokaze, iako su oni dobro poznati čitavom nizu ozbiljnih naučnika sa strane. Oni kao da ne žele “da se mešaju u svoj posao” i da stanu u odbranu sopstvenog naroda i sopstvene države. Oni, naučeni iz jedne knjige i, nažalost, nesvesni istine da je zbog njih nastala ona prastara izreka “bojim se čoveka koji iz jedne knjige uči”, još uvek nisu u stanju da sebi postave nimalo uzgredno pitanje kako to da se srbski susedi, i ne samo oni, s tolikom lakoćom obrušavaju na Srbe i obezvređuju sve što je srbsko, ali se, istovremeno, ne ustežu da halapljivo preuzmu (otmu, pokradu) sva njihova civilizacijska dostignuća.

Tek kad smogne snage da se odrekne izrazito antisrbske berlinsko-bečke (germanske, nordijske) škole i da se vrati izvor­noj srbskoj istorijskoj školi, srbska istoriografija (kojoj ton daju Srpska akademija nauka i, kako to kaže jednoknjižni Radivoje Radić, “ugledni fakulteti Univerziteta u Beogradu”, institucije najpo­zva­nije da čuvaju istinu o srbskoj prošlosti), dobiće odgovor na upravo postavljeno pitanje o čerečenju srbskog nacionalnog bića i moći će se ozbilj­no pozabaviti istorijom srbskog naroda, od početka.

Bez vraćanja sopstvenoj istorijskoj školi, srbski narod i dalje će lutati civilizacijskim bespućima.

Ilija Petrović
Izvor: vaseljenske.net

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime