Da razgraničimo i pomene…

0
596

Došlo je vreme, anđeli, da vas razgraničimo!
Da vas nisu zveri ubile kraj Bistrice pre 15 godina možda biste lakše shvatili o čemu govorim- danas bi ti Ivane i Pantelija bile momčine, stasite goraždevačke junoše, metohijski domaćini, a ovako ste ništa, baš ništa!
Ništa jer na Kosovu i Metohiji, kažu, nemamo ništa! Ni svojega metra, nit vaših grobova, nit ono Bistrice, nit vaših godina, nit prava da vas ne zaboravimo, baš ništa!
Pitam se, verujte, o kome pišem- živi su niko, mrtvi su ništa, zbrajamo neke godine i godišnjice krvništva ali valjda ni njih nemamo, ne znam?!
Evo vas malo ko i malo gde pominje, valjda smo već razgraničili s mrtvima, živi su nešto drčniji, kočoperniji, još se ne daju živeći u zabludi da ih ima, a nema ih, rekoh vam, nemamo mi ništa na Kosovu i Metohiji pa se zato vlast toliko i bori da izdaju predstavi ko nemanje- imanja, onda mu i taj metar za koji se nadvlače dođe i previše, a grobovi su, izvinite Ivane i Pantelija, nešto veći pa bi, valjda, bilo neskromno s naše strane da tražimo još…

Imamo godišnjice, nije ni to malo, mada nam se valja i tu razgraničiti- ne može se u metar sabrati sve, eventualno jedan pomen, naći će se već neki neutralni, nešto s manje srpskog leleka, crnine, majki nad grobovima…nešto međuetničko što zajedno razgarničeno možemo da obeležavamo bez da se iko uvredi.

Znate, razgraničeni anđeli, priča o Kosovu i Metohiji mora da se završi srećnim krajem, nešto kao kad Branislav Lečić u filmu “Tri karte za Holivud” trči bosonog za vozom sa sve Titovom slikom, tako mi za Evropom, samo golguzi i s džakčićem zemlje za muškatle, tolko mu valjda dođe onaj metar koji će Vučić osvojiti za sve nas, a iz poslednjeg vagona kondukter pruža prst da se uhvatimo, srednji prst, za njega je najlakše uhvatiti se ali nam, nažalost, i on izmiče, a sve smo (iz)dali za njega…
Možda vam je teško da shvatite sve ovo, deca ste još, tamo na obali Bistrice, svoji na svome, nikome ni za šta krivi, kad…
Ružno je sad za njih reći monstrumi, to su nekad bili, sad je s tim tazgraničeno- s Haradinajem se pregovara, nije to ona zver što sa sebe za tri života ne može sprati srpsku krv, nije ta krv više toliko ni crvena niti skupa, postali smo narod malodušnih, malokrvnih i malomudih kukavica, da izvinete što psujem, deca ste još, moj Ivane i Pantelija…
Razgraničena deca, anđeli, danas bi stasali u…a ovako ste…
Ništa, valjda, jer živi su niko, a svi zajedno mu dođete mit s kojim treba raskrstiti razgraničenjem!
Vašim ubicama čiste ruke, vama zaborav a Srbiji doveka prokletstvo da u svojim stopama vidi tuđe tragove!
Razgraničenje je to, deco, svakom po nešto a kad Srbija već nema ništa dobro je ako se Samorođeni izbori barem za godišnjice, toga barem imamo, mada ih je previše za jedan metar, a i sve su nekako kukavne, više bi nam valjalo nešto karnevalske prirode, nešto što ide uz klovnove i izdaju..?

Počivajte u miru, anđeli, nemir ostavite nama, bolje ne zaslužujemo!
Gde se Srbin razgraničava s Kosovom i Metohijom- tu se rastaje sa sobom!
Ako na svetinji nemamo ni metra- u paklu ćemo imati mesta da se valjano raskomotimo, osim ako nas i đavo nije prezro, možda smo se i njemu ovako mizerni zgadili…

Mihailo Medenica
dvaujedan.wordpress.com

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime