U hronici jezivih zločina režimske službe bezbednosti izdvaja se zversko ubistvo Dragiše Kašikovića, urednika „Slobode“, glasila Srpske narodne odbrane, i njegove poćerke, devetogodišnje Ivanke Milošević
Brozov komunistički režim nastao je u zločinu i krvi, kada je uz pomoć Čerčila i Staljinove armije 1944–1945. godine otimao vlast. Istoj zločinačkoj metodologiji ponovo se vratio, kao pas na svoju bljuvotinu (Druga poslanica Petrova, 2:22) i pri kraju svoga bitisanja, nekoliko decenija kasnije.
Krajem šezdesetih i tokom sedamdesetih godina prošloga veka režimska služba bezbednosti, Udba, vodila je protiv političkih protivnika širom rasejanja usiljenu kampanju terora koja je uništila na desetine života. Uporedo sa represijom na domaćem terenu – koja je iz taktičkih razloga povremeno jenjavala ali nikada nije sasvim prestala, niti je pod bezakonim totalitarnim sistemom mogla biti zamenjena tekovinama pravne države – tajna policija komunističkog režima organizovala je i izvršila na teritorijama stranih država mnogobrojna ubistva političkih emigranata. U toj hronici jezivih zločina izdvaja se zversko ubistvo, 18. juna 1977. godine u Čikagu, mojih prijatelja Dragiše Kašikovića, urednika „Slobode“, glasila Srpske narodne odbrane, i njegove poćerke, devetogodišnje Ivanke Milošević.
Obe žrtve bile su iskasapljene, a ne prosto ubijene. Način kako su izvršioci Udbinog naloga postupili upečatljivo podseća na stil njihovih ideološki ostrašćenih i đavoimanih prethodnika tokom rata, prvo viđen putanjom kretanja komunističkih jedinica, pa zatim sa pojačanom žestinom u završnom periodu osvajanja vlasti. Rodoljubi i protivnici komunizma nisu bili prosto ubijani; njihova tela su često bila namerno unakažena radi zastrašivanja šire zajednice kojoj su pripadali.
Fizičko uništenje protivnika, ali ne samo prostim ubijanjem nego kad god bi se prilika ukazala i bestijalnim kasapljenjem, bilo je prirodni refleks čuvara režima nastalog iz „epopeje narodnooslobodilačke borbe“.
Tačno po takvom obrascu Udbina agentura u Čikagu je sprovela ubistvo Dragiše i Ivanke. To je bio pokušaj zločinačkog režima, koji je tada već bio nepovratno na zalasku, da pošalje jezivu terorističku poruku slobodnim Srbima, koji su mu iz rasejanja prkosili i pružali otpor.
Dragiša Kašiković je bio izuzetan čovek po dubini svoga idealizma, iskrenosti rodoljublja i autentičnosti duše, koja je baštinila najviše domete neiskvarenog srpskog duha. Talentovane i plemenite sobe kao on, koje su zračile dobrotom i upornom posvećenošću višim ciljevima, retko se u životu sreću, a kada smo ih jednom upoznali sećamo ih se zauvek.
Mala Ivanka, sa kojom je bio nerazdvojan, ćerka njegove verenice Dragice, srpsko dete rođeno u Americi, na svoj način bila je podjednako iznimna. Pod budnim okom majke, babe Nade i dede Miluna, i pod nežnim pokroviteljstvom brižnog ujaka, pesnika Đorđa Nikolića, Ivanka je uzrastala u rodoljublju i Hristoljublju. Čini se da ničije srce kao njeno nije toliko snažno kucalo za porobljenu Otadžbinu njene porodice, gde za vreme svog kratkog ovozemaljskog života ona nogom kročila nije, niti je ikad svojim očima ugledala. Ali je znala srpske pesme i igrala srpska kola kao da je i sama rasla u postojbini svoje porodice, a ne u dalekoj Americi. Bila je među najboljim đacima u elitnoj privatnoj školi, The Latin School of Chicago. Od malih nogu, zadojena nacionalnom atmosferom u kojoj su je odgajali, Ivanka je pratila sve što se događalo u srpskoj zajednici i u srpskoj Crkvi, gde su je redovno vodili. Još mnogo pre tragičnog događaja koji ju je koštao života sećam se da je mala Ivanka često proročki ponavljala: „Tito – ubica!“ Prozorljivost koja je usađena u nevine i bezazlene duše na čudesan način joj je ukazivala na kobni splet događaja koji se u njenom životu zaista i odigrao.
Dragiša i Ivanka su bili prve žrtve Udbinog terora na američkom kontinentu, nakon što je mučki ubijeno nekoliko desetina rodoljuba u više evropskih zemalja. Gledajući unazad, ti besprimerni zločini, koji obeležavaju i uokviruju početak i okončanje komunističke vladavine, nisu imali nikakvu racionalnu svrhu niti su doprineli željenom ishodu, ukoliko im je cilj bio da spreče raspad totalitarnog režima. Da pred sam kraj režim i njegove „službe“ nisu opet okrvavili ruke i da nisu ponovo zabrazdili u krvni zločin iz kojeg su ponikli, malo je verovatno da bi daljni tok i redosled događaja bili bitno drukčiji, osim što bi u ovom svetu koji inače u zlu leži bilo nešto manje zločina i greha.
Ali zverski prolivena nevina krv je simboličko obeležje i svojstvena praksa kriminalne bande koja je pre sedamdeset godina nasilno zavladala izdanim, ratom desetkovanim i iscrpljenim srpskim narodom. Dragiša i Ivanka bili su među poslednjim žrtvama te strahovlade i, nimalo slučajno, svaki od njih na svoj način bio je oličenje najboljeg i najuzvišenijeg što u Srpstvu ima.
