S vremena na vreme podseti nas predsednik Nikolić na Kosovo. Glas mu tada deluje zabrinuto, poruke su mu nekako upozoravajuće, a proročanstva sumorna. I, kao da ne zna šta se zapravo dešava, kao da ne razume da kada god se on pojavi da nešto o Kosovu kaže ubrzo se ispostavi da ga sve manje imamo, njegovo lice deluje nekako zblenuto a ruka iza leđa pokazuje prema Vladi.
Ali, ne vide svi ljudi iza leđa. Neki i ne razumu zašto bi uopšte trebali da gledaju iza predsednikovih leđa. Birali su ga, valjda, da javno radi i govori. Trećima opet nije jasno kako se jedno Kosovo (toliki vekovi duše, vere i istorije) može zaturiti iza nečijih leđa, pa makar to bio i predsednik. Hajde, jedna diploma pa i nekako. Hajde i žena koja je zaspala sa varjačom u rukama a probudila se na osvetljenim modnim pistama Pariza i Njujorka, hajde i bespravne kuće sinova… Sve nekako, ali, Kosovo?! …
I tako, sa predsednikovom rukom iza leđa, Kosovo odlazi. A što nam ga manje ostaje, vladin rejting je sve veći. Iz Života je već otišlo, iz Istorije i Vere polako nestaje, jedino ga još čuva molećiv pogled Naroda prema Rusiji i predsedniku Putinu.
Pojavi se i, s vremena na vreme, zavisno od prigode, kod predsednika Nikolića. Ovoga puta prigoda je bila bezmalo svečana – otvaranje toliko čekanog prvog poglavlja. Posle 15 godina muke i truda, odricanja i poniženja, komesara za sve i svašta i ostalih spodoba koje su nam se zlobno cerile u lice, najzad smo ga dobili. Tražili ste, gledajte. Najavili su ga, a ko drugi, naši arhetipski neprijatelji Englezi, koje je za EU briga koliko i za lanjski sneg. Da ne bude dileme i Nemci su odmah dodali koju. Poglavlje 35 (Ostala pitanja)! A ostala pitanja svode se na jednu naredbu – Kosovo mora da se preda odmah!
E, na to se oglasio naš predsednik Nikolić. Zabrinuta lica, spuštenog pogleda, pustio je među nas svoje novo podsećanje kako je krajnje vreme za nacionalni konsenzus o Kosovu. A ruka iza leđa, opet prema Vladi. Kao, nije on nadležan, „unutrašnju i spoljnu politiku vodi Vlada“. Kao, on nam to samo kaže, a mi kako hoćemo. Novi, zabrinuti, „otac nacije“.
Hvala na podsećanju, predsedniče! I slepi vide gde smo i šta smo! Ali, da podsetimo i mi tebe ponešto. Da ne misliš da smo zaboravili.
Februara 2008. godine na protestnom skupu „Kosovo je Srbija“ obećao si nam: “Ja vam obećavam, tako mi Boga, neću se smiriti dok Kosovo i Metohija ne bude pod kontrolom Srbije. Nije mogao Hitler da ga uzme neće ni ovi današnji”. (1)
Hajde, da se ne podsećamo onih priča o Zlatiboru, nekim punim torbama i MI-6, zatim CESID-a i čestitke Van Rompeja na pola izbornog dana, neka bude da su to glasine.
Ali, prvo što si uradio kao predsednik bilo je da daš inicijativu da se razgovori sa Kosovom “podignu na viši nivo”. To si ti uradio, ne onaj na koga sada pokazuješ rukom iza leđa. I ko je za šefa tih pregovora imenovao premijera, što nije viši, već najviši nivo? Pa, ti predsedniče. Nije li to prvo (doduše indirektno) priznanje Kosova kao države? Ko je prvi srpski predsednik (računajući i Tadića) koji nije proveo Božić na Kosmetu?! Tek da se podsetimo.
Pa je onda došla ona prevara sa platformom. Javnosti jedna, a Skupštii druga verzija!! Istina, nije bila tvoja ideja, ali si u tome svesno učestvovao i govorio neistine sa skupštinske govornice. Tada je trebalo tražiti nacionalni konsenzus. Nije bilo kasno, a postojala je i opozicija!! Tvoj pristanak da se odrekneš izvornog teksta platforme, koji je naprasno nestao, i podržiš onu Dačić-Vučećivu skarednost omogućio je sve ono posle, računajući i Briselski sporazum, Srbe protiv Srba na Kosmetu i ukidanje srpskih institucija na Severu, što ni NATO-u svojevremeno nije uspelo. Tek, da se podsetimo!
Pa, onda, ko je od Ustavnog suda tražio da odloži rešavanje prigovora na ustavnost Briselskog sporazuma zato jer će predložiti ustavni okvir koji će sve zadovoljiti. Gde je to? Šta je s tim? Ili se samo kupovalo vreme, da se Briselski sporazum implementira? Ma, samo da se podsetimo?
Zatim, ko nam je uopšte nakalemio na grbaču, svog “političkog sina”, tog diktatora u pokušaju i davao mu zvaničnu podršku sve vreme, ne računajući tu ruku iza leđa? A ko nam je infiltrirao Marka Đurića, i dao mu u ruke kosovski krompir kao prvi posao u životu? I gde je više ta, navodno, nova platforma koja je, tobož, predata Vladi? Tek, da se podsetimo!
Znamo i mi ponešto, predsedniče. I pamtimo. Zato nam ne treba podsećanje. Ne trebaju nam predsednik i premijer koji se bore oko plena, već državnici koji vide i vode napred. I ne treba nam ruka iza leđa, vek ruka koja jasno pokazuje PUT …
… ka RUSIJI!!
Dragan Milašinović
Fond strateške kulture
