Opšte je poznato da je bivši hrvatski premijer, Zoran Milanović, ovih dana, rekao, da je Srbija – „šaka jada“… baš kao što je poznato da je Vučić odmerio da „nema teže uvrede za Srbiju od te i takve ocene da su „Srbi šaka jada“.
Ne znamo kako i kojim rečima da uverimo Vučića da ima teže uvrede, a ona je upravo ta, što je on – premijer Srbije!
Odista, da li se on seća da je jednom bio barjaktar srpskog nacionalizma, i da se potom odjednom preobratio u zapadnog aktivistu, pristajući na sve ono što Zapad traži i zahteva, pa čak i da javno ukrade penzije, koje su svuda poštovane kao neotuđivo vlasništvo!
Doduše, Milanović je dodatno rekao da svojom ocenom nije hteo da uvredi Srbe, već je njom hteo da se naruga rukovodstvu Srbije., što je Vučić osetio, pa je, kao i obično, reagovao tako, što je ispred sebe, kao uvređene, isturio Srbe. I da se, prema tome, on lično, ne oseća uvređenim, pa neće ni reagovati na te i slične izlive, ma sa koje strane dolazili, jer njemu je važan mir i stabilnost regiona.
„Srbija će se baviti privredom i ekonomijom, a ne prepucavanjem sa zvaničnicima iz regiona“, i u tom smislu je izdao naređenje vladi da se tako svi ponašaju, što je Vulin smesta iskoristio da se pokloni vođi – „slušaću naređenja!“ Da bi se kroz dva dana dopunio: „Vlada jača od trzavica!“
Dačić, kome je Vučić, kako kažu, održao lekciju pošto se ovaj drznuo da se na skupu sa akreditovanim ambasadorima u Beogradu kod Vučića, usprotivi Vučićevoj nameri da ignoriše izazove iz Zagreba i Sarajeva, opomenuvši ga dok je u njegovoj vladi ima da se ponaša onako kako ovaj, kao premijer, diktira… I zbilja, već u prvom svom nastupu Dačić je priklonio glavu. Pa kaže: „Postupci drugih strana (!) ugrožavaju mir i stabilnost, i vode antisrpsku politiku“. Dakle, bez imenovanja aktera.
Kad je reč o toj diplomatskoj konferenciji, treba reći da su i američki ambasador i evropski predstavnik pozdravili Vučićevo oportuno ćutanje i neodgovaranje na provokacije koje dolaze iz Hrvatske i BiH, i kao mudar doprinos stabilnosti u regionu, koje ponašanje, nema sumnje, proizlazi iz nedavnog Vučićevog obećanja Bajdenu: „Ispuniću sve što ste tražili, a što su obaveze Srbije.“
Šta više, Vučić a i Nikolić su neprestano sa ispruženom rukom pomirenja (!), čak i prema onima koji su hteli i radili na tome da Srbi nestanu. Zato ništa maloumnije i nedostojnije od Vučićevih zaklinjanja u Donjoj Gradini, na obeležavanju 75 god. od podizanja Jasenovca:
„Srbija više neće u smrt! Nikada više nećemo dozvoliti Jasenovac, Jadovno. Glinu…, ali ni „Oluju“! (A – Milosrdne anđele?)… Srbi više nikada neće u jame!“
Ima li koga da ga upita – znači li to da su ondašnji Srbi sve to dozvolili i dopustili?! Pa i želeli?
Glupo i nedostojno!
I zar nema Milanović pravo, kad im se rugao sa onom – šakom jada?
Ali to nije od juče!
I svi oni bivši radikalski sankiloti, koji su na Vučićev i Tomin poziv, potrčali od Šešelja ka njima, u nadi da će taj prebeg obilno naplatiti; pa pošto su ga naplatili i još ga naplaćuju, morali bi posle gornjih svedočanstava, ako u njima još ima kapi srpske krvi i tragova srpskog majčinskog mleka na kom su se uzgojili, da zapitaju zašto su tim bivšim Srbima, dali svoj glas.
Konačno, dokle će se šou jednog nedostojnog čoveka igrati Srbijom, na štetu svekolikog srpskog naroda?
Slobodan Turlakov
P.S.
U ovim turbulentnim danima, kad se sa svih strana, na očigled nezainteresovanih EU i Amerike, pomahnitala prisećanja iz ponovnih i nedavnih proganjanja i ubijanja Srba, zamolili bismo naše čitaoce da zamisle dve situacije:
Naime, legendarni general Panta Draškić (210.sm) avgusta meseca 1941. naimenovan je naredbom generala Milana Nedića, za ministra u njegovoj vladi Na jednoj sednici te Vlade, došlo je do nekog objašnjenja, i Panta je ustao i rekao: „Molim Vas da se ne objašnjavamo dalje, već primite k znanju:
– „Ja mrzim Nemce, to neka vam bude svima jasno“.
I digao se i napustio sednicu.
Sutradan u 10 časova general Nedić je zakazao sednicu vlade i saopštio ministrima, da ga je sinoć zvao nemački komandant i rekao mu da je obavešten, da je na sednici od juče bilo ružnih reči o Nemcima.
I sad umesto da se okrene Draškiću, on se obrati nekom neimenovanom dojavljivaču Nemacima, da to nije lepo otkrivati šta se zbiva na njihovim sednicima, i opominje tog nepoznatog i sve druge da to ne čine, jer može da se odrazi loše, po nas, Srbe.
Prof. Bataković koji je priredio Draškićeve „Memoare“, ovu je scenu izostavio, tako da se ona prvi put obelodanjuje.
Ovih dana na par sati bio je u Beogradu p. predsednik SAD, Bajden, s kojim je razgovarao premijer Vučić. Bajden je, između ostalog, izrazio žaljenje svim porodicama koje su izgubile svoje voljene u NATO „kampanji“ 1999.
Tokom tih Bajdenovih reči Vučić je aplaudirao tom inspiratoru rečene „kampanje“ , zahvalivši mu se na taj način.
I sad zamislite, da je Vučić zakazao sednicu vlade na kojoj bi saopštio da je Bajden izrazio sažaljenje za poginule u NATO kampanji i da mu je on, na te reči, aplaudirao u znak zahvalnosti, a ovaj odgovorio „da smo sada još veći prijatelji, nego kad nas je posetio 2009.godine.“
Sad zamislite da postoji jedan Srbin u Vladi, koji je skočio i dreknuo:
„Ništa nam nemojte pričati o američkom sažaljenju, oni nikog ne žale, a najmanje nas Srbe! Hoću da znate – Ja mrzim Amerikance!“
Digao se i otišao.
Sad opet zamislite, da je sutra u 6.30 izjutra Vučić zakazao sednicu Vlade, i saopštio im da ga je sinoć pozvao američki ambasador Skot, i rekao mu da je obavešten, da je na sednici Vlade jedan ministar rekao da mrzi Amerikance.
I umesto da imitira generala Nedića, koji umesto da napadne Draškića zbog one izjave o Nemcima, Nedić se obratio neimenovanom potkazivaču rečima, da to nije lepo i da može biti opasno po Srbe, Ne, Vučić je napao pomenutog ministra, zbog mržnje prema Amerikancima, koji je tom i takvom izjavom pokušao da razgradi one, sve bolje Vulčićeve odnose, sa njima.
U ono vreme Draškić je fiksirao jednog ministra, Mihaila Olćana, izražavajući time sumnju da je on bio taj „taster“, dok se ovaj pravio nevešt i naivan.
Međutim, dok bi Vučić psovao onog svog ministra, ovaj bi imitirajući Draškića, trebalo sad da fiksira, recimo, Zoranu, saopštavajući joj tim pogledom da on veruje da ga je ona otkucala Skotu, dok bi ona, umesto da bude naivna i nevešta, pozirala svojim izazivnim stavom – ponos, da se zna da je ona u saobraćaju sa samim američkim ambasadorom!
Tačka!, što rekao Vučić.
Ako ste sve ovo uspeli da zamislite, morali ste doći do ponižavajućeg zaključka, poredeći ponašanje naših ljudi u ove dve istovetne „situacije“ u odnosu prema neprijateljima, u vreme dve okupacije, one pre 75 godina i ove današnje, pa samim tim i da se upitate kakav nam opstanak predstoji i preti.
Dok Vlada donosi odluku o formiranju zajedničke jedinice vojske i policije sa ciljem da spreči ulazak migranata, u isto vreme objavljuje se vest da se u Krnjači, grade migrantski prihvatni centri! Pa ispada da je ona zajednička jedinica vojske i policije, neka vrsta odbora za doček.
Šta više, onaj rasprostirač Vučićevih odluka i titulani Ministar, Vukin, s ponosom objavljuje:
„Srbija čuva dostojanstvo migranata!“
A ko čuva dostojanstvo Vlade Srbije?
Ostaje nam da se pitamo:
Postoji li neka, tako gigantska šaka, u koju bi mogla da stane sva naša beda i naš jad?
Slobodan Turlakov
Intermagazin
