Moje pismo studentima koji će verovatno „izgubiti godinu“
Da ste se, kojim slučajem, rodili u Srbiji negde oko 1898. sa 17-18 godina bili bi mobilisani i kao deo srpske vojske 1915. se, u zimu, povlačili preko albanskih vrleti zatrpanih snegom, jedući samo sopstveni opanak u pokušaju da preživite.
Stradalo bi više od 240.000 ljudi, zajedno sa civilima, neki bi ostavili tela u neobeleženim grobnicama širom Albanije, dok bi one preživele, nakon mesec dana pešačenja, saveznici odbili da iz Skadra, Drača i Valone prevezu na Krf, sve dok ruski car Nikolaj II ne bi zapretio Francuzima.
I tu ne bi bio kraj mukama. Oko 5.400 vojnika ispustilo bi dušu na ostrvu Vido a tela bi bila bačena u okolno more, što bi kasnije Milutin Bojić opevao u „Plavoj grobnici“.
Da ste se, kojim slučajem, rodili oko 1923. mogli bi sa 18, kao moj deda, služiti vojsku u Šibeniku. U aprilu 1941. Nemci bi bombardovali Beograd, Vlada bi se raspala, kralj Petar II pobegao u Atinu, a vojnici, nakon što shvate da su ostali bez komande, pešačili bi 11 dana da se iz Šibenika vrate kući u Srbiju.
Da ste se, kojim slučajem, rodili oko 1978. mogli ste u svojoj 21. služiti redovan vojni rok i biti, kao moji drugovi, učesnici bitke na Košarama. Ma koliko delovalo neverovatno (meni je još i danas) vaš život bi, poput Miloševog, mogao biti naglo prekinut zajedno sa 108 izginulih, ili biste, poput Dejana, mogli biti među 150 ranjenih.
A samo nekoliko sedmica pre pamtim uobičajen bezbrižan izlazak u grad i vožnju kući tokom koje se smejemo Miloševim šalama. On, Dejan, drugi Miloš, Radovan, Dragan, Jovana i ja bili smo ekipa i deca koja su maštala o lepšoj budućnosti.
Ako bi vam bilo za utehu ulica u vašem naselju bi bila nazvana po vama, a ispred lokalne crkve bi podigli česmu sa vašom slikom i imenom.
Ne znam da li da zaključim sa onom „svako vreme nosi svoje breme“ ili sa „svakom svoja muka deluje najveća„.
Jelena Mlađenović, bivša studentkinja Beogradskog univerziteta
