Da zlo stekne legitimitet

1
1087

vukadinovicNema mnogo prostora ni vremena, a tema je velika. Zato hajde onda da odmah pređemo na stvar, ma koliko ona bila mučna i traumatična.

Ovi izbori ne bi bili ni raspisani da tamo gde treba nije zaključeno da ne nose gotovo nikakav rizik po onoga ko ih raspisuje, a pogotovo po politiku koju on oličava i centre moći koje predstavlja.

Naravno da ima mnogo dobrih i jakih argumenata protiv izbora, i to kako protiv njihovog raspisivanja, tako i izlaska na iste. Kao što rekoh, izbora ne bi ni bilo kada bi postojala iole realna mogućnost da SNS na njima ne trijumfuje i ne osvoji ogromnu, verovatno čak i apsolutnu većinu. Drugim rečima, svaki rezultat sem apsolutne pobede SNS predstavljao bi Vučićev poraz i apsolutno iznenađenje. Ali šanse za to su uglavnom u domenu teorije – ili neke opšte političke mobilizacije koja pogotovo nije naročito verovatna.

Cinično zvuče Vučićeve apokaliptične najave kako će „na nas udariti sila koja do sada ni na koga nije udarila“ i priča o desetinama (sada se već stiglo i do svih sto?!) miliona evra koji će, navodno, biti uloženi u kampanju protiv SNS. Nakon hapšenja Miroslava Miškovića, uz nešto zaostalog uticaja oko demokrata, svi ostali ekonomski i politički faktori – od opozicije do biznisa – ili su pod pritiskom, ili pod kontrolom (to jest, ili su u mišjoj rupi, ili su se već utalili, ili se talu nadaju), i na pamet im ne pada da vode ili finansiraju ozbiljniju antirežimsku kamapanju.

Generalno, srpski partokratski sistem se nalazi u fazi raspadanja i metastaze. Na stranu što i širom sveta uveliko prisustvujemo različitim oblicima zloupotrebe i degeneracije ideje demokratije i slobode. Ali u Srbiji je to poprimilo farsične razmere, jer više ni birači ni akteri ne veruju da se na njima bilo šta odlučuje, već se, u najboljem slučaju, verifikuju već uspostavljeni odnosi moći, novca i uticaja. („Za cenzus ti danas treba između 1,5 i 2,5 miliona evra, ostalo je stvar tehnike“, čuo sam od upućenih sa više strana.) Otuda i sve manje interesovanje za politička zbivanja, što se, između ostalog, manifestuje ne samo u povećanoj apstinenciji, nego i u sve masovnijoj spremnosti sve većeg broja ljudi da glas naprosto prodaju za kubik drva ili nekoliko desetina evra.

Takođe, nema dileme da se ovi izbori održavaju u najneregularnijim i najneravnopravnijim uslovima od obnove višestranačja. Uporedivi su, donekle, jedino sa onim prvim (na kojima je Milošević imao realno veliku podršku, ali i neukusnu institucionalnu i medijsku favorizovanost), kao i sa izborima iz decembra dvehiljadite, koji su služili da verifikuju i ozakone stanje i odnose nakon petooktobarskog prevrata. I tada je vladala slična atmosfera straha i kriminalizovanja opozicije – jedino je već vidljiva polarizacija između dva glavna lidera DOS-a davala nešto prostora i perspektivu kakvog-takvog pluralizma. Sada, međutim, nema ni toga. Lider je „Jedan Jedini“ i vanredni izbori tu realnost samo treba da ozvaniče.

Ali, ako je već tako, to jest, ako je vlast ionako već u rukama „prvog potpredsednika“, čemu se onda „uzbuđavati“ zbog toga što će i forma konačno biti saobražena suštini? Ako ništa drugo, makar se više neće moći skrivati iza tuđih leđa i odgovornost prebacivati na druge. Ali nije tako. Promena je važna i dalekosežna. I strahovito opasna, sa gotovo fatalnim i nepopravljivim posledicama. (Zato mi je apsolutno neshvatljivo to što se DSS javno hvali kako su oni „najzaslužniji za raspisivanje izbora“, kada na njima, po svim mogućim prognozama, trijumfalnu potvrdu treba da dobije politika koja je suprotnost svemu za šta se DSS javno zalaže.)

Da Vas podsetimo:  Strogo pov: Transkripti saslušanja i presretnutih razgovora Veljka Belivuka

Šta je, dakle, „razlika koja pravi razliku“ u vezi sa ovim izborima i zašto su oni, razume se, pod pretpostavkom da se završe onako kako je predviđeno i „zacrtano“, potencijalno tako pogubni sa stanovišta srpskih nacionalnih interesa?

Do predstojećih izbora, aktuelnu SNS-SPS vlast bilo je moguće kritikovati zbog „izneveravanja volje birača“. Mogli smo izvlačiti njihove predizborne patriotske izjave (druga je stvar što je to, sem ovde, na NSPM i u Svedoku“, malo ko činio, a još manje ko hteo da objavljuje) i tvrditi kako oni „nikada ne bi bili tu gde jesu – kao što verovatno i ne bi – da su pre izbora saopštili da nameravaju da potpisuju sporazume sa Tačijem i uspostavljaju granice na Jarinju“.

Mogli smo govoriti da su u kampanji bili veliki rusofili, a posle postali veliki EU-fili i zapadnjaci. Mogli smo govoriti kako su im pre izbora usta bila puna „ekonomskog patriotizma“, a sada su portparoli MMF-a, Brisela i Vašingtona.

Nevolja je, međutim, što nakon narednih izbora, po svoj prilici, to više nećemo moći govoriti i što će takav govor imati mnogo manju težinu. A pogotovo će u vodu pasti teza o „izneveravanju volje birača“. Izdaja će, takoreći, steći „demokratski legitimitet“. Isto kao i buduća ubrzana rasprodaja preostalih državnih resursa, od Telekoma i EPS-a, do vode i zemljišta. Više ih nećemo imati za šta hvatati i prozivati, jer, u osnovi, više ništa i ne obećavaju i ne nude – sem bezrezervne i slepe vere u Aleksandra Vučića i njegovo vođstvo.

Drugim rečima, ne samo da se, kao što kaže Slobodan Antonić, „zlo vratilo“ (pod sumnjivom pretpostavkom da je igde i odlazilo), nego je taj bućkuriš najgorih SPS-julovskih, radikalskih i D(O)S-ovskih političkih, poslovnih i kadrovskih derivata okupljen oko Vučića i SNS sada na najboljem putu da se, nakon 15. marta, legitimiše kao „narodna volja“. I pred tim „pro-izbornim“ razlogom svi drugi padaju kao kula od karata.

Umesto da izađe sa predlogom politike, dobije izbore, uzme vlast i stekne moć, Vučić je išao obrnutim redom. Zahvaljujući neopreznosti, da ne kažem gluposti Dačića i Nikolića, najpre je stekao moć i vlast, pa tek onda, sa te pozicije krenuo na izbore, na kojima će, retroaktivno, da dobije kakav-takav legitimitet za politiku koju u međuvremenu vodi.

Za razliku od mnogih svojih saboraca, on nije glup, a još su manje glupi oni koji ga kroz ovu priču savetuju i vode. On zna da je njegova nenormalna moć koju je koncentrisao u ovih skoro godinu i po dana bila svojevrsna politička uzurpacija, neka vrsta tihog državnog udara, koji su stranci tolerisali, jer im je odgovarao zbog „završavanja posla“ na Kosovu, a domaći igrači, uhvaćeni u stupicu, trpeli u strahu od medijskog linča ili sudske odmazde. No, sve je to nestabilno i opozivo – dok ne dobije kakvu-takvu „demokratsku“ i izbornu potvrdu. I upravo tome ovi izbori treba da služe. I upravo zato su, uprkos „čvrstim garancijama“ koje su dali Ivici Dačiću da će mu mandat trajati četiri godine, zapadni faktori dopustili Vučiću da ide na izbore i tako „narodnom voljom“ zapečati „tekovine“ ostvarene tokom njegove jednoipogodišnje, u suštini, nelegalne vladavine. I upravo zato se i mora pokušati sve ne bi li se taj scenario sprečio.

I dok se na drugoj strani svi okupljaju i kombinuju tako da, ako je ikako moguće, ne propadne ni jedan „evro-reformski“ glas (mada mislim da će neki ipak ostati „ispod crte“), na tzv. patriotskoj sceni se odvija kulminacija procesa samodestrukcije i raspadanja. Umesto da udruženi osvoje barem 10-15 odsto glasova i budu možda čak i druga snaga u parlamentu (da i ne govorimo i o mogućem „bonus“ efektu), DSS, SRS i Dveri će ići u – najmanje – tri kolone i još par onih koje će se takođe „patriotskim“ zvati, ili nastojati da se takvim predstave. Vučić i Imperija teško da su mogli poželeti povoljniji rasplet, a vrlo verovatno da su na njemu i aktivno poradili.

Da Vas podsetimo:  Još jedna „blistava pobeda“ na pomolu

Vojislav Šešelj u Hagu jeste žrtva skandalozne nepravde i samovolje i moguće da je to dugodišnje robijanje umnogome promenilo njegovu percepciju realnosti. Isto tako, činjenica je da je njegova stranka bila meta višegodišnje organizovane kampanje demonizacije i razaranja. (Mada se ne može zanemariti ni njegov-njihov sopstveni doprinos toj destrukciji.) Ali, u svakom slučaju, u ovim okolnostima, SRS cenzus teško da može proći. I toga su bili svesni svi u predsedništvu stranke, pa čak i sam Šešelj. I niko se (sem, navodno, Dejana Mirovića) nije usudio da mu na to skrene pažnju i da se suprotstavi politički samoubilačkoj odluci da stranka na izbore ide samostalno. (Tek naknadno su, verovatno da bi se pariralo dverjanskoj inicijativi, a i smirilo nezadovoljstvo u partijskoj bazi, u priču ubačeni Obraz i Naši, ali i tada uz prilično frustrirajući uslov da se najpre moraju učlaniti u SRS, što je kasnije, prilično cinično, predloženo i Dvercima.)

I dok je autističan radikalski stav, bar delimično, psihološki shvatljiv (mada i dalje za osudu), za držanje DSS-a, počev od „hajkanja“ na izbore, pa do kategoričkog odbijanja svake pomisli na stvaranje šire koalicije, gotovo je nemoguće naći reči etičkog i političkog opravdanja. (I nisam ni malo srećan što to moram da kažem.) Zapravo, postoji samo jedno opravdanje, ono politikantsko. DSS, naime, veruje da će, malo po inerciji, a malo uz popust kod Vučića – kojeg sve vreme upadljivo izbegavaju da napadnu, nego su se uglavnom „junački“ ostrvljivali na Dačića, Tomu i neidentifikovanu „vlast“ – cenzus verovatno preći i tako, kao i prethodni put, ostati jedina patriotska politička snaga u parlamentu. I to je, u osnovi, dopuštena politička kalkulacija. Tačnije, bila bi dopuštena da stanje nije takvo kakvo jeste i da nema Briselskog sporazuma i ubrzane socio-ekonomske i političke devastacije države. Pred tom opasnošću, neodgovorno je i nepatriotski kalkulisati na takav način i ne pokušati objediniti sve ono bar relativno zdravo, što bi se moglo sabrati u otporu aktuelnoj nacionalnoj izdaji i tragediji. A da i ne govorimo o tome koliko je neviteški i nedemokratski (ako se već zovete „Demokratska stranka Srbije“) zatvarati oči pred manifestacijama očigledne i galopirajuće uspostave lične vlasti jednog čoveka, kojeg – sa izuzetkom Marka Jakšića – DSS upadljivo ne sme ni da uzme u usta.

Što se tiče Dveri, čini se da su – ovaj put – nastupili znatno realističnije i iskrenije i da im je, da li iz iskrenog uverenja ili političke nužde, više nego ranije i više nego drugima bilo stalo do opozicionog objedinjavanja. Za razliku od majskih izbora 2012, kada mislim da su, uvereni u sopstveni uspeh („preko 10 odsto“) i magiju priče o „novoj političkoj generaciji“, udruživanje predlagali više iz taktičkih razloga. U svakom slučaju, Dveri trenutno deluju kao oštra opozicija, iskrenija od DSS-a i perspektivnija od SRS-a (barem pre ovog radikalskog manevra sa Obrazom i Našima), ali to ne znači i da će na izborima proći dobro, ili bolje od svoje starije i – ovoga puta – lukavije političke sabraće. (Doduše, čak ni oni nisu mogli ili želeli preskočiti sopstvenu senku i napraviti odlučni iskorak u pravcu stvaranja pravog patriotskog bloka, nego su se uglavnom, slično SRS-u, takođe kretali u okviru predloga tipa „a što Vi ne biste lepo ušli na našu listu?“)

Naravno da se o temi svakog od prethodna tri pasusa može pisati i mnogo šire, pa i sa nešto drugačijim ocenama. Ali suština je jasna i, čini mi se, očigledna. Hoće li se ili neće pokušati objedinjavanje onih koji vide da država srlja u provaliju i spremni su na saradnju i kompromise da bi se nesreća izbegla ili ublažila. Ili će se, pak, sve utopiti u kaljuzi iracionalnosti, inata i kratkovidog politikantstva. Uostalom, niko nije bezgrešan i nepogrešiv, samo je pitanje da li je spreman da se koriguje, suspregne sujetu, i podredi opštijem cilju.

Da Vas podsetimo:  Чедомир Антић: Како би Србијом ДАНАС владао кнез Милош Обреновић?

I još jedna vrlo važna napomena. Izraz „patriotske snage“ ne odnosi se nipošto samo na ovde pomenute stranke. Ima i drugih organizacija i pojedinaca, možda manjih, ili manje poznatih, ali itekako vrednih. I ima sigurno dosta ljudi u vladajućim strankama koji vide šta se dešava i koji ne podržavaju politiku koja se vodi, ali ćute tu gde su, malo iz oportunizma, a malo zbog nedostatka realne alternative. Možemo ih zbog toga osuđivati, ali neka se svako od nas najpre osvrne oko sebe – a i zagleda malo u sopstvenu dušu.

Koliko sam samo vatrenih „patriota“, „demokrata“ i „rusofila“ video da se u letu preobrću, i kako im se srce i uverenja povijaju za ličnim interesom. Nije li se, uostalom, ovdašnja univerzitetska i intelektualna javnost (čast retkim, ali zaista retkim izuzecima!) daleko više potresla i ustalasala zbog ovog – inače, zaista prilično besmislenog – poreza na plate preko 60 000 dinara, nego li zbog Briselskog sporazuma i svekolike kosovsko-metohijske nesreće? Najlakše je odoleti iskušenju koje vam nije ni ponuđeno. Teško je istrajavati na principu od kojeg možete imati lične štete. Zato nemojmo previše strogo suditi o trunju u oku i duši drugih, barem ne pre nego što se pozabavimo svojim sopstvenim balvanima.

Pa čak i ovde, na NSPM, ponekad sa tugom gledam kako se to malo preostalih patriota međusobno obračunava i zakrvljuje oko toga da li je najveća nacionalna štetočina i glavni krivac za naše sadašnje nevolje bio Milošević, Koštunica, Đinđić ili Tadić (ili, pak, Tito, kralj Aleksandar…). Različiti su, teško uporedivi i svodivi na pojednostavljene komparacije, ali svako od pobrojanih je, nažalost, u određenom trenutku, dao veći ili manji doprinos nacionalnoj nesreći. Ali raspravu o proporcijama tog negativnog doprinosa treba prepustiti budućnosti i istoričarima – ili trenucima kafanske ili forumaške dokonosti – a svakako joj nije mesto u momentu kada treba videti da li je, u poslednji čas, moguće sabrati ovo malo preostale zdrave nacionalne pameti i snage, makar za jedan, pomalo „termopilski“, herojski i častan pokušaj suprotstavljanja očiglednom zlu, okupaciji i kolonizaciji. A, kao što znamo, povoda za neslogu, svađu, međusobne optužbe i izgovore uvek se može naći.

Šta hoću da kažem? Nije kasno, a nije ni gotovo. Biće kasno tek ako se svi predamo, ili svi pokleknemo. Glavni odbori i „starešinstva“ se mogu ponovo sastati (ionako svi znamo da oni ne odlučuju, već uglavnom samo aminuju već donete liderske odluke), pa čak i, eventualno, sakupljeni republički potpisi ponovo sakupiti. Ili, ako je to iz različitih razloga nerealno, može se barem prekinuti ova autodestruktivna agonija, staviti tačka na međusobne sukobe unutar patriotskih grupacija i utvrditi elementi zajedničke političke platforme i akcije za period pre i posle izbora. Promenu u odnosu na predviđeni i projektovani izborni ishod i tako neće doneti nikakva spektakularna izborna kampanja, za koju nema ni medija, ni vremena ni para, već samo, eventualni, neočekivani i nesebični pokušaj akcionog objedinjavanja preostalih državotvornih snaga sa raznih delova političkog i intelektualnog spektra.

Ali ako tog pokušaja ne bude, neka se posle ne žale ni na narod, ni na Amerikance, ni na Vučića.

Đorđe Vukadinović

Srbin.info

like-button.net here

wordpress-themes.org here

1 KOMENTAR

  1. Gospodine Vukadinivuću, na NSPM redovno čitam i komentarišem, uvek kada imam šta da kažem (za razliku od mnogih „komentatora“). Patriotska opozicija je sasvim razjedinjena. Činjenica! Zašto? Pa, jednostavno je to uraditi – samo postavite svoje „spavače“ i aktivirate, po potrebi! Setite se kako i na koji način je Sanda Rašković smenjena! Bojim se, da je i pre dolaska SNS na vlast, vrlo intenzivo rađeno na infiltraciji. Vrlo je planirano. Nisam sklon teorijama haosa. Današnje stanje je vrlo planirano. Jer, u svakoj patriotskoj stranci-partiji, uvek imate jaku pro-režimsku struju. Ma kako se oni nazivali. I za kraj: „Nije me briga kako će narod da glasa – ja brojim glasove!“ Staljin. To imamo i sada. Demokratija je diktatura mediokriteta nad pametnima. Jer, njih će uvek biti više…..

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime