Dajte pravosuđa. Za hleb ćemo lako

0
779

fotolia-sebraKome verovati — pravosuđu koje je ljude oslobodilo ili onom pravosuđu koje je te ljude pritvorilo? Da li verovati osumnjičenima koji su, u različitim vremenima i pod različitim vlastima, tvrdili da je u pitanju politički progon ili vlastima iz tih perioda koje su se zaklinjale da nemaju uticaj na pravosuđe?

Pet godina otkad je septembra 2011. lišena slobode, Više tužilaštvo u Beogradu odustalo je od krivičnog gonjenja bivše direktorke Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje Svetlane Vukajlović. Protiv nje je vođen sudski postupak zbog sumnje da je zloupotrebila položaj prilikom nabavke vakcina protiv „svinjskog gripa“ krajem 2009. godine. Vukajlovićka je u pritvoru provela više od osam meseci.

Još primera loše prakse

Godinu dana pošto je dobio nagradu „Gradonačelnik s vizijom“, kao najbolji lider lokalne samouprave u Srbiji, Goran Knežević je oktobra 2008. uhapšen zbog sumnje da je zloupotrebio službeni položaj, primao i davao mito. Sadašnji ministar privrede, ranije poljoprivrede, a pre toga gradonačelnik Zrenjanina, košarkaš i košarkaški funkcioner, u pritvoru je proveo 13 meseci. Potom se branio sa slobode, a krajem 2012. je oslobođen optužbi.

Tužilaštvo je 2012. pokrenulo istragu protiv bivšeg ministra i predsednika Skupštine Srbije Olivera Dulića zbog sumnje da je umešan u slučaj postavljanja optičkih kablova firme „Nuba“ bez tendera. Decembra iste godine Vanpretresno veće Specijalnog suda u Beogradu odbacilo je optužnicu protiv Dulića, a juna 2013. Apelacioni sud je ukinuo optužnicu Specijalnog tužilaštva.

Živa fudbalska legenda Dragan Džajić i bivši košarkaš, ministar i Džajićev višegodišnji saradnik u FK Crvena Zvezda Vladimir Cvetković uhapšeni su februara 2008. zbog sumnje da su nezakonito prisvojili 6.127.104 evra od transfera Gorana Drulića u špansku Saragosu 2001. godine. Predsednik Srbije Tomislav Nikolić abolirao je Džajića novembra 2012. kada je doneo odluku da ga oslobodi od krivičnog gonjenja.

Da Vas podsetimo:  Čovek koji je ubio Moravu

Život i sistem nisu igra

Slučajevi i ljudi koji su u njima učestvovali samo su najsvežiji ili najzvučniji primeri od obilja procesa koji se decenijama vode u Srbiji. Njima počinju TV dnevnici, oni osvanjuju na naslovnim stranama novina, njihove porodice i prijatelji žale ili saginju glave, a onda neka sudska instanca odluči da su oslobođeni.

Pritvor se, inače, određuje kad postoji razlog, i to na primer od ponavljanja istog dela za koje se neko lice sumnjiči, zbog opasnosti od bekstva, uticaja na svedoke. Ako to lice docnije bude oslobođeno odgovornosti, može da traži odštetu ili sporazumom sa nadležnim ministarstvom ili u sudskom postupku.

I sad, kome verovati — pravosuđu koje je ljude oslobodilo ili onom pravosuđu koje je te ljude pritvorilo? Da li verovati osumnjičenima koji su, u različitim vremenima i pod različitim vlastima, tvrdili da je u pitanju politički progon ili vlastima iz tih perioda koje su se zaklinjale da nemaju uticaj na pravosuđe?

Ljudski je imati empatiju prema nevino pritvorenim, ali kako znati da li su (stvarno) nevini? Ljudski je reći da svi nevino zatvoreni, a to pomenusmo i zakoni propisuju, mogu da dobiju odštetu od države. Međutim, ta odšteta ide iz džepova poreskih obveznika. Ko će njima nadoknaditi gubitak?

Za sve ove slučajeve, tokom decenija, nije bilo primera da je neki sudija, tužilac ili činovnik odgovarao zbog toga što je država u nekom ranijem periodu donela pogrešnu odluku za koju kasnije plaćaju građani.

A šta će meni da se desi

Ono što te iste građane još više brine jeste osećaj nelagode i straha u momentu kad vide sve te primere u kojima „danas jesi, sutra nisi“, pa se zabrinu da i njima može da se desi slična stvar.

To što će možda kasnije naplatiti odštetu, ne umanjuje opravdanu bojazan.

Zato možda i ne izgovore, ali sigurno pomisle: „Dajte nam nezavisnog pravosuđa, za hleb ćemo se lako snaći sami!“

Da Vas podsetimo:  Pregovori o Kosovu idu ka bezuslovnoj kapitulaciji Srbije

Broj stanovnika koji godišnje tuže državu meri se u hiljadama. Najčešće su to nepravilan i nezakonit rad državnih organa, neosnovano lišavanje slobode ili neosnovane osude, policijska tortura nad građanima, naknada nematerijalne štete zbog smrti bliskog lica…

Na primer, 6.200.000 dinara isplaćeno je nekadašnjem generalu JNA Vladu Trifunoviću zbog neosnovanog boravka u pritvoru.

General u penziji Aco Tomić, dobio je odštetu od 6.000.000 dinara za sto dana provedenih u pritvoru tokom akcije „Sablja“, a bivšem direktoru BIA i ambasadoru Radetu Bulatoviću iz istog razloga isplaćeno je 669.700 dinara.

Ko nema hleba, naći će način da ga zaradi. A ko nema prava, malo je šta u njegovoj moći ako institucije ne funkcionišu. Onda nema ni slobode. Onda to nije društvo, već karikatura civilizacije gde se umesto krivice dokazuje nevinost.

Pravosuđe nije igra. Ljudski životi i sudbine još više to nisu i ne smeju biti.

Nenad Zorić

rs.sputnik.com

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime