Prvo i najvažnije: Promena ustava nije među prvih deset, dvadeset, ni pedeset problema koje ova zemlja ima. I zato inicijativu za promenu najvišeg državnog pravnog i političkog akta ne mogu da razumem drugačije nego kao, u najboljem slučaju, „češljanje babe“ usred sela koje gori, a možda čak i kao svesno zamajavanje i skretanje pažnje sa nekih drugih i urgentnijih stvari.
Razloga protiv promene ustava – pogotovo ovakve, i ovom trenutku – ima, takoreći, bezbroj. Ali je, po meni, najvažniji sledeći. Svaka promena ustava (osim ako nije reč o onim „oktroisanim“, nakon državnog udara, ili nakon strane okupacije – a kod nas, nadam se barem – ipak još uvek nije reč ni o jednom, ni drugom?!) zahteva širok politički i društveni konsezus. I široku javnu raspravu u vezi sa tim. I informisanu javnost koja na onovu činjenica i iznetih razloga za i protiv, slobodno odlučuje. A kod nas, u ovom slučaju, nema bukvalno ništa od toga.
Nema ni „k“ od konsenzusa. Nema široke javne rasprave, odnosno ima je, kakve-takve, tek poslednjih desetak dana, to jest, tek NAKON što je predlog izmena usvojen, a referendum raspisan. I, kao posledica prethodnog, najveći deo građana bukvalno nema pojma šta je u pitanju i o čemu se odlučuje.
Dakle, sve i da su predložena rešenja koja se tiču pravosuđa savršena – a nisu, i to ne kažem ja, nego čitava plejada istaknutih pravnika – nema potrebe za ovu i ovoliku hitnju, koja ostavlja utisak neke, pomalo sumnjive užurbanosti ili spoljnjeg pritiska u vezi promene najvišeg državnog akta. A to onda daje prostora za razne sumnje oko razloga i motiva za čitavu ovu ustavnu operaciju.
Aleksandar Vučić se na ovu temu obratio nekoliko puta, sa kratkom, ali eksplicitnom porukom: „Na referendumu treba glasati za promenu ustava. Pozivam ljude da izađu i glasaju DA“. Predsednik Skupštine Ivica Dačić je, u svom stilu, otišao i korak dalje. Valjda zbog toga što je, po funkciji, tj. kao prvi čovek parlamenta najodgovorniji za čitav ovaj proces, Dačić je direktno p(r)ozvao Brisel da malo „pritisne“ ovdašnje „pro-evropske“ stranke i „svoje“ tj. pro-EU i prozapadne nevladine organizacije da se uključe u kampanju podrške promeni ustava. (Ne znamo kakav je bio odjek tog neobičnog poziva, ali ambivalentan stav prema referendumu od strane nekih „pro-evropskih“ političkih stranaka i lidera možda ima veze i sa tim?!)
Jedno od najlukavijih, ali i najlicemernijih obrazloženja u prilog glasanja za promenu ustava (uz, takoreći, školski primer zamene teza), došlo je od premijerke Ane Brnabić: Moramo promeniti ustav ako hoćemo da imamo nezavisno sudstvo – kako se „politika ne bi mešala u sudstvo i kako bi pravda bila jednaka i za premijera i za običnog građanina“.
Dakle, vlast se izjasnila. A opozicija? E, to je posebna priča. Prvo, što su uspeli da se podele – pa i posvađaju – oko stvari gde razloga za podelu praktično nije bilo, i gde je doslovno SVE, od principijelnih do političkih razloga, govorilo i navodilo da opozicija treba da pozove na izlazak i glasanje protiv. Imali su bukvalno na tacni sve o čemu su godinama pričali i maštali: „jedna kolona“, „složan izlazak“, jedinstven front protiv vlasti“. A onda su se opet razleteli u bezbroj varijanti i podvarijanti. („Glasamo protiv“, „protiv smo, ali nećemo da učestvujemo u farsi“, „bojkotujemo“, „ne bojkotujemo, ali i ne pozivamo da se glasa…“)
To šizofreno stanje je možda najbolje opisao general Sreto Malinović u emisiji Crno beli svet: „Vlast se raspisivanjem referenduma namestila na penal opoziciji. A šta radi samozvana „prava opozicija“? Oni traže da sudija poništi penal, okreću leđa navijačima i izlaze sa terena.“
Ostaje dilema zašto je to ispalo tako. Da li je u pitanju samo političko slepilo, ili neki prećutni dilovi – ili strah od neuspeha? Ali nema sumnje da će pozicioniranje u vezi ovog referenduma ostaviti posledice na uzajamne relacije i odnose snaga na opozicionoj sceni.
Sve u svemu, umesto da pred 16. januar imamo jasan i širok opozicioni front u prilog jasnog i odlučnog NE, a da se vlast uvija i koleba oko objašnjenja i razloga za ovu svoju višestruko problematičnu ustavnu operaciju, mi trenutno imamo složan režimski stroj ZA i – najblaže rečeno – prilično haotično stanje na onom polu koji se promeni ustava protivi.
Umesto da pred 16. januar imamo jasan i širok opozicioni front u prilog jasnog i odlučnog NE, a da se vlast uvija i koleba oko objašnjenja i razloga za ovu svoju višestruko problematičnu ustavnu operaciju, mi trenutno imamo složan režimski stroj ZA i – najblaže rečeno – prilično haotično stanje na onom polu koji se promeni ustava protivi
I tako, na jedva desetak ili manje dana od referenduma o promeni ustava, taj projekt ima direktnu podršku vlasti, kao i indirektnu podršku većeg dela „zvanične“ opozicije, plus Evropske unije, Venecijanske komisije i doslovno svih televizija i medija u Srbiji, kako onih „režimskih“, tako i, navodno, „opozicionih“. Ali sličnu medijsku i političku podršku je, treba se setiti, svojevremeno imao i projekt „evropskog ustava“, pa je ipak (ne)slavno propao na referendumima u Francuskoj i Holandiji 2005. godine – nakon čega su evropski „oci“ odustali i od „Ustava EU“ (zamenivši ga manje ambicioznim „Lisabonskim ugovorom“), i od njegovog demokratskog potvrđivanja na referendumu.
Referendumsko glasanje, naravno, nije savršeno, i kao i sve drugo što su ljudi stvorili i izmislili ostavlja prostor i za različite zloupotrebe. Ali od njega – za sada – nema boljeg i demokratskijeg oblika političkog izjašnjavanja.
I zato: Treba izaći na referendum. I treba reći „NE“. Dalje ruke od ustava!
autor:Đorđa Vukadinovića
