„Nismo dobro“, rekla je Jelena Stupljanin na protestu ispred novosadske Železničke stanice u nedelju, 17. novembra.
Prošlo je mesec dana od tragedije na Železničkoj stanici. I dalje nismo dobro.
Minuti i minuti ćutanja prošli su od tada. Sveće su dogorele. Sveće su ponovo upaljene. Ulice su ofarbane u crveno. Ulice su očišćene. I tako u krug.
Oko nas postoji paralelna realnost, iluzija koju stvaraju magovi sa vlasti, iluzija koja se zove „život se nastavlja“. Ljudi idu na posao, na svirke, na proslave… Iznad naših glava ti magovi kače novogodišnje lampice, ne znajući da je sve iznad naših glava „glič“ u iluziji koju kreiraju, jer poslednjih mesec dana gledamo gore sa strahom da će se nešto srušiti na nas. U odsustvu straha, tu su tuga i bes, jer nešto se već srušilo.
Novi Sad postao je senka u kojoj je sve stanica, jer sve stoji, i sve je stalo u tom jednom danu i u taj jedan dan.
Ta greška u njihovom savršeno kreiranom sistemu iluzije vidljiva je čak i njima, jednom nedeljno, kada se sve zaustavi, na 15 minuta za 15 žrtava.
Jer ti ljudi koji se zaustavljaju, bez obzira da li ih je 10 ili hiljadu, vide kroz njih, kao što je Porfirije Petrovič video kroz Rodiona Raskoljnjikova, kada mu je rekao „Vi ste pametan čovek, ali ste učinili jednu grešku – mislili ste da možete prevariti sve, pa i sebe“.
I u ovom našem zločinu bez kazne koji živimo, oni veruju da su iznad svih, da su zakoni društva ograničenja za slabe. Oni su deca koja se igraju boga, upravljajući životima, smrtima, pa i razmišljanjima.
Ali to ne menja činjenicu da je sve to obmana. Ako tri puta zaredom izgovoriš „nadstrešnica nije rekonstruisana“, ne znači da je to istina, baš kao što ni „oni hoće rat, a mi rad“ rašireno na skupštinskom balkonu ne znači apsolutno ništa u rukama onih koji organizuju vređanje ljudi koji u tišini odaju počast nastradalima.
Oslobođeni straha, ljudi, odrasli i deca, staju pred automobile, zaustavljaju i njih da vide u čemu to živimo svaki dan. A ti „oni“ grčevito pokušavaju da zadrže fikciju koju su stvorili, toliko grčevito da je i sami svojim trudom razbijaju. Jer nisu svi ti na koje oni izbacuju svoj otrov „đilasovci, šolakovci…“ Zastaju i deca u srednjim školama. Zastaju za one koji su zauvek zaustavljeni 1. novembra. Zastaju jer im je, kako je rekla profesorka Karlovačke gimnazije, „ovo prvi direktan susret sa Srbijom“.
Oko te dece staju i profesori. Oko profesora staju Novosađani. Oko Novosađana staje Srbija.
Lenard Koen je napisao da postoji „neka vrsta bratstva među ljudima na železničkoj stanici“. To bratstvo se izgrađuje i među onima koji osećaju da je ceo Novi Sad stanica.
„Ljudima je potreban samo neki obris nečeg zajedničkog kako bi uhvatili priliku da prijateljski pozdravljaju jedni druge. Na železničkoj stanici svi smo na neki način povezani s vozovima, čitamo red vožnje, gledamo veliki sat iznad informacionog pulta, pozdravljamo nekoga, rastajemo se od nekoga. To je dovoljno da se uspostavi veza zajedništva“, napisao je Koen u romanu „Balet gubavaca“.
Red vožnje u Novom Sadu više se ne čita. Veliki sat stoji na 11.52h. Rastali smo se od petnaestoro ljudi. Rastali smo se sami od sebe i od našeg grada. I u svemu tome ljudi i dalje pokušavaju da se sastanu sami sa sobom, ali i sa onima sa kojima uspostavljaju vezu zajedništva.
I u svemu tome, baš kao u „Baletu gubavaca“, zvučnik oglašava imena gradova iz nemoguće odiseje. Jedan od njih je i Novi Sad, grad u kom vozovi više ne staju
