Dan koji ne dolazi

Tog 5. oktobra 2000. je bio četvrtak. Iako je vreme i posle njega nastavilo da teče, prošlo je 14 godina od tada, sve češće se čuje da još uvek čekamo 6. oktobar.

– Nakon svake poplave govna isplivaju na površinu – kažu stari ljudi.

Od tog 5. oktobra čekamo onaj „dan posle“ da se poplava povuče i da fekalije padnu na dno. Još uvek se to nije dogodilo.

Danas je dan kad se svi sećaju tog 5. oktobra. Ono čega se ja sećam je da se danima „kuvalo“, osećalo se da će uskoro puknuti i da će eksplozija dosta toga promeniti. Neki, zvaću ih optimistima, su verovali da će biti bolje, jer od onoga kako smo živeli lošije nije moglo. Meni, sebe ću označiti kao pesimistu, je zdrav razum govorio da eksplozija po definiciji može samo da uništi. Uz to, znala sam da u Majci Srbiji od lošeg ima lošije, da kad se nađeš na dnu umesto da se odbiješ o tlo i kreneš ponovo ka vrhu, nekako počneš da se još više ukopavaš, da ne kažem zatrpavaš.

Tokom tog buđenje naroda bila sam skeptična, ne zato što sam volela one koji su bili na vlasti, već zato što mi oni koji su želeli da preuzmu vlast nisu ulivali ama baš nikakvo poverenje. NJihova destruktivna strana, spremnost da sruše, spale, samo da se dokopaju vlasti, meni se nije ni malo sviđala.

Sećam se da sam tog 5. oktobra u jednom trenutku, vraćajući se sa posla, na nagovor koleginice koja je bila u euforiji promena koje će nam doneti „Bolje sutra“ prošla pored Narodne skupštine. Zadržala sam se 2 minuta, toliko mi je trebalo da iz Vlajkovićeve izađem na Terazije. Jednostavno, nisam se pronašla u onoj masi zato što su mi delovali kao rulja. A ja nikad nisam bila niti ću biti deo rulje, one koja ide „kao muva bez glave“ i ruši sve pred sobom.

Kući sam se vraćala peške jer je grad bio u blokadi, stigla sam do Narodnog fronta, današnje Kraljice Natalije, kad su zapali Supštinu. Dok sam stigla kući goreo je i RTS. Ono što nikad neću zaboraviti su slike iznošenja nameštaja iz Skupštine. Snimci pljačke tadašnje Robne kuće „Beograd“, fotografija neke poljoprivredne mašine ostale pored ulaza u prodavnicu koju nisu mogli da iznesu i spakuju u kamion. To mi je ostalo kao jedna od slika promena. Kao i ona informacija da je tog 5. oktobra Čeda sa ekipom upao u policijsku stanicu u Majke Jevrosime da zavede red.

Od omraženog Slobe, od koga nije moglo gore, na vlast su došli neki drugi i to paljenjem Narodne skupštine. To je, valjda, trebalo da nam otvori oči i pokaže kako će vladati. Ali, većina, zaslepljena pričom o blagostanju koje nas čeka kad ode Tata nije uključivala mozak. Na vlast su došli oni koji su nas pljuvali gde god su stigli, koji su pozivali na bombardovanje, koji su radili na odvajanju ostalih delova Srbije. Ali sve to je zaboravljeno jer skinut je diktator.

Od „instaliranja demokratije“ u Srbiji prošlo je 14 godina. Već u prvim mesecima „demokratske Srbije“ videlo se da novim liderima pametan ne bi na čuvanje poverio ni nacrtanu ovcu, a ne državu. Ali plaćenički „Otpor“ i zainteresovane strane iz inostranstva, jesu. Narod je u toj konkretnoj situaciji, pokazalo je vreme, bio izmanipulisan. Naivno je verovao da zaista menja na bolje, da će ovi novi doneti toliko željeni prosperitet. Vrlo brzo su među njima počele svađe, raskoli, a svega dva mandata kasnije, 2008. došlo je do velikog pomirenja Demokratske stranke i Socijalističke partije Srbije. Kad su Tadić i Dačić najavljujući veliko pomirenje i zajedničko formiranje vlasti s ponosom izjavili da „DS i SPS leže na istim socijalnim osnovama“ moje društvo je zaključilo da se Sloba i Đinđić u grobovima okreću ne kao na ražnju, to je suviše sporo, već kao propeleri!

Posle 12 godina „demokratije“ umiksane sa „socijalizmom“ Srbiju je zapljusnula „naprednjačka“ struja. Pogađate, sa primesama „socijalizma“. Već dve godine ispijamo ovaj miks koktela. Neretko nam zapadne u grlu.

Od velikih promena na bolje prošlo je 14 godina. Od običnog sveta, koji opstaje zahvaljujući svom poštenom radu, ne znam nikoga kome je 5. oktobra doneo bolji život. Šta više, mnogi su izgubili i ono malo što su imali, posao je postao misona imenica, a plata kojom može da se preživi od 1. do 1. je naučna fantastika za nas obične smrtnike. Manje je posla, više je rasprodatih firmi, zatvorenih kompanija. U Srbiji se malo toga proizvodi, a i to što se proizvodi u našoj zemlji je pod kontrolom stranaca. Besplatno školovanje je sve skuplje, zdravstvo je takvo da se Bogu sad zaista prvo moliš za zdravlje jer te pregledi i lekovi mogu koštati „kao Svetog Petra kajgana“. Zemlja nam je sve manja, a sve manja nam je i sloboda mišljenja. Sve očiglednije nam nameću pravila ponašanja, pokušavaju da nas svojevrsnim ispiranjem mozga uguraju u kalup „dobrih, malih glasača“ koji će aminovati sve što veliki i prepametni kažu.

Danas je 5. oktobar 2014. Od onog četvrtka do ove nedelje se promenilo mnogo toga. Osim što generalno živimo jadnije nego onomad, svim silama se trude da nam ubiju nacionalni ponos, nameću nam neke čudne sisteme vrednosti, čudna pravila ponašanja, čudne moralne norme. Danas je godišnjica koju niko ne voli. Ni oni koji su u revoluciji učestvovali čista srca, ni oni koji su bili protiv promena. Kad se pogleda šta nam je sve doneo, nije ni čudo što mnogi priželjkuju da se taj 5. oktobar nikad nije ni dogodio.

I dok neki još uvek čekaju onaj 6. oktobar sa početka priče kako bi se poplava povukla, u međuvremenu fekalijama koje su tada preplavile Srbiju u ovih bezmalo deceniju i po pridružile su se neke nove vrste. Za ovih 14 godina na suvom stvrdnuli su se , učvrstili položaj da ih danas ni bager koji je rušio Slobu ne bi mogao pomeriti ni za jedan milimetar.

Ivin svet