Dan pobede i noć Evrope ili gde nam je mesto 9. maja

Neodlazak predsednika Srbije u Moskvu iz „zdravstvenih razloga“ ogromnoj većini naroda izgledao bi kao neuverljiv izgovor, uz čvrst utisak da se radi o foliranju. Kao zemlji koja je imala dva antinacistička pokreta, Srbiji je tog dana mesto na Paradi pobede
Dve stvari su danas očigledne. Prva, Predsednik Srbije mora da bude prisutan devetog maja u Moskvi, na proslavi Dana pobede. Druga, današnja Rusija ima u srpskom narodu znatno veću podršku kod „četničke Srbije“, nego kod „partizanske Srbije“.

Dilema „Da li srpski predsednik treba da bude u Moskvi devetog maja?“ – spada u retorička pitanja, odnosno u ona gde se unapred zna odgovor. Naravno da treba i da mora biti prisutan. Srbija je, kao i Rusija, ljudskim životima skupo platila slobodu u Drugom svetskom ratu. Srbija je imala čak dva oružana antinacistička pokreta u tom vremenu; obzirom da su obe ove vojske imale reč „jugoslovenska“ u nazivu, možda je uputnije reći da je Jugoslavija kao srpski državni projekat imala dva antinacistička pokreta.

U svakom slučaju je jedino ispravno korišćenje reči „antinacizam“, a nikako „antifašizam“ – odrednica koja se ideološki proizvoljno koristi još od početka Drugog svetskog rata, iako je netačna. A netačna je zato što Jugoslaviju i Srbiju nisu pretežno okupirali fašisti, već su je većinski porobili zakleti nacional-socijalisti. Njihov nadimak je bio „nacisti“, a zvanični naziv ideologije Trećeg Rajha je bio „nacional-socijalizam“.

Tako su se jugoslovenski komunisti – a samim tim i skoro svi evropski levičari – našli u pojmovnoj zamci. Kako objasniti podudarnost njihove i nacističke ideologije, bar kada se radi o zvaničnom nazivu?! Zamislite jugoslovenske komuniste, koji su u oficijelnom nazivu države kojom su vladali ugradili pridev „socijalistička“, kako pokušavaju da objasne da su se tokom rata borili protiv nekog drugog socijalizma?!

Zato je instaliran pojam „antifašizam“, iako je on nevažeći i lažan za veliku većinu evropskog prostora. Fašizam je u čistoj ideološkoj formi postojao samo u Italiji, u Musolinijevom pokretu Fasci italiani di combattimento.

Pravi put
Bilo kako bilo, srpski narod je većinski bio protiv nacističkog Rajha, ratovao je protiv Nemaca u dva oslobodilačka pokreta i platio je ogromnu i monstruoznu cenu u nevinim civilnim žrtvama. Zato je predsedniku Srbije mesto u Moskvi, na Dan pobede, kod ruskog naroda sa kojim smo bili na istoj strani u ratu, i koji nam je srodan po žrtvama i patnji.

Gde bi, onda, srpski predsednik trebalo da bude toga dana, ako ne u Moskvi?! U Estoniji – iz koje nam dolazi potpredsednica EK Kaja Kalas – državi koja je imala najveći broj koncentracionih logora u ratu u odnosu na broj stanovnika?! U Litvaniji, koja je ubila bukvalno svakog od 200 hiljada Jevreja koji su živeli na njenoj teritoriji?! U Sloveniji Marte Kos, koja je većinski cvećem i pesmom dočekala ulazak nacista u njene gradove?! U Ukrajini, koja danas slavi Banderu, Šuškeviča ili Konovaljca – paradne naciste?!

U Nemačkoj ili Austriji, državama germanskih naroda, koji su apsolutni šampioni po genocidima koje su počinili ili podstakli, nad srpskim, jevrejskim, jermenskim i drugim narodima?! U Skandinaviji, čiji su narodi obožavali Hitlera i dali mu sve ljudske i materijalne resurse za napad na SSSR?! U Italiji koja je bila Hitlerov glavni saveznik u ratu, i u okviru čije teritorije se nalazi Vatikan – sedište pape Pija XII, koji je tokom rata podržavao holokaust?! Ili pak u Hrvatskoj, gde su tokom rata prema srpskom narodu počinjeni najmonstruozniji zločini koje savremena istorija zapisuje?!

Predsednik Srbije je u par navrata najavio da putuje u Moskvu na proslavu pobede u ratu, ali su se u poslednjih dan-dva pojavile spekulacije da će, možda, njegov put biti otkazan zbog pogoršanja zdravstvenog stanja. Nemoguće je utvrditi istinitost ovih nagađanja pre samog devetog maja ove godine, jer je pitanje nečijeg zdravlja intimna stvar, poznata samo njemu i najbližima.

Ali, zato je moguće utvrditi „političku istinu“ eventualnog otkazivanja posete Moskvi, u slučaju zvanične potvrde da je izazvano lošim zdravstvenim stanjem? Da bismo lakše razumeli, trebalo bi napraviti paralelu sa odstupanjem životne istine od umetničke istine – e da bi lakše, na konkretnom primeru, na svakodnevni govor preveli jezik „političke istine“.

U životnoj istini je moguće da neko padne sa desetog sprata solitera i da, jednom u hiljadu slučajeva, nekako preživi. U umetničkoj istini je takva literalna ili filmska scena apsolutno neprihvatljiva, jer deluje neuverljivo. U životnoj istini je sasvim moguće da se neka osoba razboli pred važan događaj, i da odlazak na takvu svetkovinu propadne. Ali, u političkoj istini, stvari stoje posve drugačije.

Neodlazak srpskog predsednika u Moskvu iz „zdravstvenih razloga“ izgledao bi kod ogromne većine naroda neuverljivo, i izazvao bi njihov čvrsti utisak da se radi o foliranju; slično kao kada šarmantni lakardijaš, koga u filmu „Balkan ekspres“ glumi Bora Todorović, pokušava da „predribluje“ nemačku patrolu sa izgovorom da „nosi tetki lek“.

Pogotovo bi ovaj gorki kotel kukavičluka, pomešan sa poniženjem, teško pao srpskom narodu zbog pretnji koje je tokom sveže posete Srbiji, izrekla „komesarka našeg doba“ – izvesna Marta Kos. Nema ničeg preteranog za poštovanje u karijeri i ličnosti ove Slovenke: bledi briselski birokrata i korporacijski sluga, personalne autentičnosti slične svakom novom danu iz filma „Dan mrmota“.

Retoričko pitanje
Ipak, srpska vlast, srpska opozicija i srpski studenti su pošli kod nje na hodočašće, sa mnogo više entuzijazma i mnogo više strahopoštovanja nego neki drugi Srbi, koji su išli tokom Drugog svetskog rata na poklonjenje kod predstavnika Trećeg Rajha (bilo je tužno gledati kako se pred našim očima ostvaruje Siton-Votsonovo proročanstvo iz 1914. godine, koje govori da zajednica Južnih Slovena mora imati katoličko vođstvo, jer je zapadna ideja dominatna u odnosu na istočnu ideju, pa joj zbog toga logično pripada kulturna supremacija koju bi trebalo da personifikuje ova slovenačka komesarka!).

Zato bi bilo nemoguće progutati obrazloženje da je razlog neodlaska u Moskvu na Dan pobede „lične prirode“, i da nema veze sa komesarskom posetom Marte Kos.

Ako je pitanje svrsishodnosti odlaska predsednika Srbije u Moskvu retoričkog karaktera, onda je klasifikovanje podrške koju u Srbiji u današnje doba uživa Rusija, posebno od „četničke Srbije“, svakako znatno složenije i nijansiranije. Šta se podrazumeva pod pojmom „četnička Srbija“?

Prvo, radi se svakako o većinskoj Srbiji, čija podrška blago raste sa dolazećim pokolenjima. Novi naraštaji, vaspitavani pored knjiga i porodica, značajno i kroz popularnu kulturu, stadione i ulice, ne doživljavaju partizanski pokret kao srpsku stvar. Ako imaju potrebu da tragaju za nacionalnim, svakako da ovu potrebu traže na „četničkoj“ strani. Ako imaju potrebu da tragaju za religijskim i tradicionalnim, onda se opet okreću prema „četničkoj Srbiji“, koja je uveliko uključivala srpsku crkvu u svoj svetonazor, dok se ateistički partizanski pokret veoma surovo odnosio prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi (SPC).

Međutim, odrednica „četnička Srbija“ se svakako ne odnosi samo na pristalice i poštovaoce Ravnogorskog pokreta, ili lično generala Mihailovića. Reč je o znatno širem korpusu u koji – radi lakšeg razumevanja – upadaju pored ravnogorskih sledbenika i potomaka, i svi drugi antikomunistički elementi: monarhisti, bogoslužitelji i liturgijski vernici, kao i „nedićevci“ i „ljotićevci“ (često suprotstvaljeni ravnogorcima na unutrašnjem planu); potomci predratne buržoazije i građanske klase, potomci predratnih seoskih domaćina, malih zanatlija i velikih preduzimača; vašarska i narodnjačka Srbija; pravoslavna i konzervativna intiligencija, i slično.

Kod ove većinske kategorije u Srbiji nema mnogo dilema: oni su na ruskoj strani istorije u aktuelnom sukobu na ukrajinskoj teritoriji, kao što su na ruskim pozicijama i u sukobu Ruske Federacije sa Kolektivnim zapadom. Njihova upadljivo većinska i glasna podrška ruskom svetu danas nije bazirana na podudarnosti sa mnogim ruskim predstavnicima u njihovom istorijskom tumačenju Drugog svetskog rata u Jugoslaviji, sklonim simpatijama prema partizansko-komunističkom narativu.

Posebno je sporna ocena istorijske uloge samoga Josipa Broza, za koju „četnička Srbija“ smatra da je bila dosledno antisrpska. „Četnička Srbija“ oseća prema Rusiji duhovnu pravoslavnu povezanost i bratsku slovensku srodnost, ali politički podršku ruskoj ideji materijalizuje u slaganju tri nekomunistička, ali i „prosvetiteljska“ vektora.

Prvi od njih bio bi izbor Dositeja Obradovića – nesumnjivog prosvetitelja zapadnog tipa i pristalice filosofije racionalizma – za okretanje političkog kursa prema Rusiji, umesto prema zapadnoj Habzburškoj monarhiji. Drugi je bio bi uzdah Jovana Ristića u epohi Berlinskog kongresa, pošto mu je ruski predstavnik knez Gorčakov saopštio da prioritet u odnosu na srpske interese imaju prvo ruski, pa onda bugarski; uzdah koji je smogao snage da, i pored razočarenja, na stvari pogleda dublje i kaže: „Teško je nama s Rusima, samo nam je još teže bez njih“.

I treći vektor, najupečatljiviji u svesti današnjih učenih Srba, bile bi opominjuće reči velikog Stojana Novakovića: „Bez Rusije ne bi bilo Srbije“. Upravo će ova tri vektora, koji su nacrtala trojica srpskih učenjaka i patriota, uvesti ruski faktor kao jedini garant srpskog opstanka. Zato će „četnička Srbija“ zdušno biti uz Rusiju, čak i kada se značajno ne slažu u pojedinim istorijskim pogledima, poput pogleda na partizansko-četnički sukob.

Podele „partizanske Srbije“
„Partizanska Srbija“ će se podeliti na dve međusobno suprotstavljene kolone kada je reč o pogledu na svet. Razlikovaće se prema svemu političkom, a posebno u odnosu na rusko pitanje: spajaće ih samo varljiva srodnost prema partizanskim korenima. Većinska među dve partizanske kolone biće ona prozapadna, ona koja smatra da EU, ipak, i pored svega što nam se događa, nema alternativu: zbog toga će ova kolona biti otvoreno antiruska.

U toj prilično rastegljivoj koloni, prepunoj unutrašnjih nesuglasica, osnovni kohezioni faktor pored rusofobije biće „avnojevski“ pogled na stvari. Ideološki lepak sa jajačkog zasedanja držaće na okupu sve poražene sa Osme sednice, svu svilenu decu iz „zlatnih osamdesetih“, sve NVO pretplatnike, sve koji vode poreklo iz „saveznih organa“ i od vojnih lica, sve rusofobe od ’48, do današnjeg ukrajinskog ratišta, sve pristalice džender ideologije, sve ljubitelje filmova hrvatskog režisera Veljka Bulajića, sve jugotitoiste i avnojevske jugonostalgičare, sve „leve“ koji su ujedno i „zeleni“, sve crvene koji su požuteli, sve one koji smatraju da je Srbija kriva za sve ratove na ovim prostorima…

Ona druga „partizanska“ kolona, sasvim sigurno manjinska među ljubiteljima petokrake, biće nesumnjivo patriotska i proruska. Stajaće sa suprotne strane obale u odnosu na svoje prozapadne rođake, mnogo bliže „četničkoj Srbiji“, a da te činjenice, možda, nije ni svesna. Sa Srbijom koja nosi kokardu u srcu, imaće mnogo više sličnosti i razumevanja. Biće srodni u mnogo čemu sem u pogledu na Drugi svetski rat, odnosno na partizansko i četničko pitanje.

Na ovom polju neće biti kompromisa, uprkos svim istorijskim činjenicama. Najbolji primer ovakvog pogleda na svet, bio bi životni put velikog srpskog pisca Dobrice Ćosića. Uspeo je tokom života da se oterasi svih svojih ideoloških zabluda i da ponovo primi pravoslavno hrišćanstvo, da se izmiri preko oca Mitrofana iz Hilandara čak i sa „ljotićevcima“, da izbaci iz sebe sve komunističke otrove koje je popio u mladosti: jedino nije smogao snage da se pomiri sa ravnogorcima.

Stavovi ove „partizanske“ Srbije, uočljivo manjinske i među poštovaocima petokrake, a kamoli u čitavom srpstvu, biće ujednačeni sa zvaničnim ruskim pogledom na oslobođenje Srbije u Drugom svetskom ratu. Ovaj narativ, prilično uprošćen u interpretaciji ratnog ishoda, vidi Crvenu armiju združenu sa jugoslovenskim partizanskim jedinicama, kao jedine oslobodioce Srbije od Vermahta: i vidi nakon tih dana oslobođenja slobodnu Srbiju (Jugoslaviju) na čelu sa Titom.

Karakter oslobođenja
Prozapadna Srbija nikada do kraja neće usvojiti ovaj narativ zbog nužnosti priznanja da je sovjetska (ruska) uloga u oslobođenju države bila presudna, i pored očigledne činjenice da su Sovjeti izgubili 27 miliona duša. Za njih je sovjetska žrtva slična savezničkoj (zapadnoj) zasluzi, jedino će prihvatiti onaj deo narativa koji nipodaštava četničku istorijsku ulogu.

„Četnička Srbija“ će na oslobođenje gledati razrokim očima: sa jedne strane će videti slobodu od nacista, ali će u isto vreme, sa druge strane, videti okupaciju od Titovih komunista.

Pamtiće decenijama mnoge sopstvene žrtve i nedaće, sve nastale od strane komunističke ruke: masovna streljanja prilikom oslobođenja (do danas je locirano 211 masovnih grobnica u Srbiji); seču elite bez suđenja (Branko Popović, Mihailo Milovanović, Svetislav Stefanović, Grigorije Božović, Aleksandar Cvetković, Petar Zec, Ilija Pržić, Jovan Mijušković, mitropolit Joanikije Lipovac i drugi) ili seču elite na montiranim procesima poput onoga generalu Dragoljubu Mihailoviću; progon intelektualaca i zabranu dela velikih stvaraoca (Slobodan Jovanović, Miloš Crnjanski, Dragiša Vasić, Đoko Slijepčević, Jovan Dučić, Vladika Nikolaj i drugi); oduzimanje imovine i građanskih prava (Žanka Stokić, Bora Pekić).

Zato nikada „četnička Srbija“ neće moći da „oslobođenje iz 1944. godine“ posmatra kao čistu slobodu, više će na njega gledati kao na pontonski most prema slobodnoj, nacionalno-demokratskoj Srbiji, koju će sanjati u dalekoj budućnosti. Ipak, kada se radi o vrućim događanjima na ukrajinskom ratištu kao i u celokupnom odnosu prema Rusiji, „četnička Srbija“ neće imati dilemu: biće na ruskoj strani istorije.

Uprkos različitom gledanju na istorijsku ulogu partizanskog i četničkog pokreta u Drugom svetskom ratu, za „četničku Srbiju“ nema nikakvih dilema: Putinova era vraća Rusiju u pravoslavni svet, i udaljuje ovu bratsku državu nepreglednog prostranstva od komunističkog nasleđa; Putin za „četničku Srbiju“ ne simbolizuje novog sovjetskog lidera, već novog ruskog cara.

Ako je neko uspeo da ujedini i pomiri partizansku i četničku Srbiju, to je sigurno Vladimir Vladimirovič Putin. „Četnička Srbija“ nikada nije prestala da plače zbog krvavog oktobra iz 1917. godine u carskoj Rusiji, i nikada nije prestala da se moli za spas plemenite duše njenog spasioca – cara Nikolaja II Romanova.

Vremenska inverzija
Najbolje tumačenje ovih razlika u pogledu na istorijsku ravan, pružio je profesor Milo Lompar u skorašnjem eseju Ruska tema. Lompar piše:

Rusima je teško da razumeju da ono što je za njih bila 1918. godina – gubitak carevine, gubitak monarha, boljševička diktatura, građanski rat – za Srbe je 1945. godina. U mentalnom smislu, na delu je vremenska inverzija. Za Ruse je 1945. godina ostala godina trijumfa: ulaska sovjetske vojske u Berlin, u Prag, u Beč. Oni ne mogu da shvate da njihova velika pobeda iz 1945. godine nije nešto što je i za Srbe bila velika pobeda. Za Srbe je 1945. godina ono što je za Ruse 1918. godina: gubitak kralja i monarhije, dolazak jedne neprijateljske ideologije, građanski rat. Sve činjenice negativnog iskustva koje su se pojavljivale kod Rusa 1918. godine, koju Rusi doživljavaju kao svoj pad, Srbi doživljavaju kao svoju pobedničku godinu, jer je srpska vojska probila Solunski front. A u obe strane je zatomljena negativna predstava: srpska vojska je 1918. godine probila Solunski front i bila na strani ratnih pobednika, ali rezultat nije bila srpska nego jugoslovenska država.

U kojoj je Siton-Votson predviđao da Hrvati – premda vojnici poražene austro-ugarske vojske, ali kao eksponenti zapadnog uticaja – preuzmu političko vođstvo. Ni 1945. godina nije bila rezultat vraćanja ruske carevine nego potvrda Sovjetskog Saveza. I kada se 1991. godine raspao Sovjetski savez odjednom Rusi pronalaze da Harkov i Krim nisu u Rusiji. Zbog dubokog sovjetskog nasleđa u kulturnim i ideološkim predstavama, zbog „sovjetskog plemstva“ koje u potomcima vlada tom zemljom, oni odbijaju da podvrgnu istorijsko iskustvo prevrednovanju. Kao što i kod nas 1990. godine – sa sličnih razloga – odbijaju da prevrednuju jugoslovenstvo i komunizam. Koliko, dakle, košta komunizam? Taj račun ostaje van glavnog toka kulturne svesti. Marijupolj, Dnjepropetrovsk, Odesu, stvorio je knez Potemkin: nikakva Ukrajina. Kada je Krim došao u sastav Rusije? Katarina II ga je na sablji osvojila. Posle dvesta godina od tog događaja, u 2014. godini, Rusija slavi povratak poluostvra: koje je dvesta godina bilo njihovo, sve do 1954. godine. U kom ratu su ga izgubili? Nije bilo tog rata. Kako su ga izgubili? U Sovjetskom Savezu.

Ruski pogled na ratni ishod i oprečne društvene vrednosti na našem prostoru, zbog čuvanja plamena velike pobede u Otadžbinskom ratu, sklon je znatnom uprošćavanju stvari. Situacija je mnogo složenija, kako Lompar piše. Za one Ruse koji dolaze u Srbiju sa krstom, nema dilema – njihova uverenja su srodna sa uverenjima „četničke Srbije“.

Ali za one Ruse koji dolaze u Srbiju sa petokrakom – a takvih je većina među zvaničnim predstavnicima – emocije „četničke Srbije“ nisu zavetovane u istorijskoj čitanci, već kao da su dečija bajka. Oni ne priznaju ništa sem jugoslovenskih partizana, i za njih je istorijska uloga Josipa Broza, pored svih kontradikcija, slobodarska i pozitivna. Nikada nisu pokušali da objasne zašto ih je narečeni Zagorac izdao 1948. godine nakon što su njega i drugove decenijama bogato finansirali, kao i zašto je preveo jugoslovensku državu na zapadnu stranu sveta uz grmljavinu rusofobije; zašto je hapsio i mučio po golim otocima i logorima hiljade i hiljade Srba, koji su na usnama bogobojažljivo izgovarali reč „Rusija“.

Niko od njih ne govori o tome zašto su sve ostale jugoslovenske države – stvarane na komunističkom Drezdenskom kongresu – danas zakleti neprijatelji Rusije, osim naravno, srpske države; zašto je danas čak i Crna Gora, koja je dva veka bila stavka na ruskom budžetu i čiju nezavisnost je u eri Mila Đukanovića pomogla ruska elita, jedan od glavnih progonitelja ruskog sveta. Dakle, stvari su mnogo složenije nego što prikazuje narativ, koji bi trebali jednoznačno da upijemo.

Rusija ne mora da brine kada je reč o podršci u srpskom društvu: dokle postoje SPC i „četnička Srbija“, dotle će njihova srpska krv pumpati i rusku stranu srca. I kada se bude činilo da je sve izgubljeno i da je mrkli mrak pokrio i poslednje parče ruske stepe, vera u novu rusku pobedu će postojati u ovoj Srbiji, navikloj na strpljenje i molitve posle komunističke okupacije, nepoklekloj čak i nakon ubistva generala Mihailovića.

Strpljivo i uz molitve, pravoslavna i „četnička“ Srbija, neće izdati bratski ruski narod, čekajući da novo sunce obasja nepregledna ruska prostranstva. A onda, umesto gustih šuma i brzih reka, tamo će se ukazati Serafim Sarovski, Aleksandar Nevski ili Ksenija Petrogradska: biće to put koji je izabrao još naš Sveti Sava. Zato je to jedini put kojim devetog maja mora da hoda srpski predsednik.

autor:Igor Ivanović je publicista iz Beograda, dugogodišnji član Udruženja književnika Srbije i autor knjige „Zapad i okupacija”. Ekskluzivno za Novi Standard.