Dan posle

Protestna šetnja građana pod nazivom Srbija protiv nasilja, održana je u ponedeljak, 8. maja, dan po isteku zvanično proglašenih dana žalosti. Protest je organizovala opozicija – mirna protestna šetnja, bez javnih govora i političkih poruka – samo zahtev za ispunjenje prethodno već istaknutih zahteva – ostavke minisra prosvete, koji je u međuvremenu i podneo ostavku, ministra policije, direktora BIA, predsednice REM-a, raspravu u Skupštini i raspisivanje izbora na svim nivoima …

I građani su se odazvali – protestne šetnje održane su u Beograu i Novom Sadu, a okupljanja građana bilo je i u drugim gradovima. Jedine poruke koje su se iz mase mogle čuti, bile su – Ostavke! Ostavke!. Vučiću odlazi!

Policija – sem onih u civilu koji se podrazumevaju, nije viđena, incidenata nije bilo, iziuzev ako se pod tim ne podrazumeva incident vlasti – na masovnom protestnom skupu, prethodno uredno prijavljenom policiji u skladu sa propisima, saobraćaj nije obustavljen, saobraćajni policajci su povučeni … učesnici protesta su morali sami da regulišu saobraćaj i da se svađaju sa zalutalim vozačima, pa nisu izostali komentari da je novi ministar policije Bratislav Gašić, zabeležio prvi uspešni poen u svom debiju na protestima građana, ali da utakmica i dalje traje.

Protesti su bili masovno posećeni. Kolone građana su bile nepregledne. Toliku masu ljudi ovaj autor je viđao samo u vreme kad su naši timovi igrali važne fudbalske utakmice sa posetama od preko 60.000 gledalaca. Kad bi se utakmice igrale na stadionu JNA voleo sam da po završetku utakmice odem na vrh južne tribine stadiona i odatle posmatram nepreglennu masu ljudi koja kulja sve do Autokomande, dokle je pogled mogao da dopre … Organizatori kažu da je u Beogradu bilo preko 50.000 ljudi – meni se čini da ih je bilo više. Iz Novog Sada stižu iste slike – jedan građanin pita reporterku, dokle će da se ide, a ona mu odgovara – neznam gospodine, ovo je začelje kolone, oni prvi su valjda već stigli i do zgrade banovine …

Dežurni brojač, predsednik Srbije Aleksandar Vučić, na svojoj omiljenoj dečijoj televiziji Hepi ima precizne podatke – precizno izbrojano u Beogradu ih je bilo ne više od 9.000, u Novom Sadu oko 2.000! Predsedniče jeste li ih sami brojali, il’ vam je neko pomagao. Znate li onaj vic – Čovek zaustavlja na Slaviji jednog vozača. Burazeru kaže, jesi li to sam pravio il’ ti je neko pomagao. Nemojte tako predsedniče, jeste da ste na dečijoj televiziji, ali nije lepo lagati. Smeju vam se ljudi. Sagovornnik, Milomir Marić (vidi tekst Metmorfoza jednog seljačeta na opancar.com ) da ne zaostane u pameti, po principu s…. usta da niste pusta dodaje – “Jasno je bilo da su organizatori hteli da izmanipulišu emocije građana …”, a Predsednik, u smrtno ozbiljnom tonu poručuje:

“Do pponedeljka ću im reči sve što mislim. O onome šta sve rade protiv svog naroda i svoje zemlje. Do tada ni reč.” – Ovo što je već rekao se ne broji.

U sličnim lažima i glupostima ne zaostaju ni ostali pobornici vlasti. Ko će sve to pobrojati. Jedino bi citati mogli da prikažu toliku količinu gadosti, a kad pomenuh gadost da citiram samo jednog od njih, Vladimira Orlića, predsednika skupštine Srbije … sunce ti ljubim, što bi rekli oni glumci zozoni u kladioničarskim reklamama – koja glupost:

“Potreba da se ovako nešto koristi na podmukao i sebičan način za politički obračun je nešto najodvratnije. Potpuno suludo, odvratno, neljudski … “

Gospodine Orliću, ovo što vi radite je i suludo i odvratno i neljudski. Pa ima li ičeg normalnijeg od zahteva građana, posle tragedija koje su nas snašle, da traže od vlasti da žive u normalnim i bezbednijim uslovima za sebe i svoju decu. Ovo je država koju vi vodite duže od deset godina, u kojoj ste instalirali svoju apsolutnu vlast. Od koga bi drugog to mogli da traže.

I taman kad pomislih da mi je posle Orlića svega dosta, stiže vest sa sednice skupštinskog odbora za obrazovanje. Moram i to da odpratim, ima li ičeg normalnijeg od sednice resornog odbora za obrazovanje posle tragedije koja nas je snašla u školi Vladislav Ribnikar – mora da su u pitanju neke značajne mere.

Kad ono svađa oko dnevnog reda. Predsednik odbora Marko Atlagić – o bože, zar je moguće da je ovaj lik predsednik tako vaažnog skupštinskog tela, ne dozvoljava da se u dnevni red ubaci, kao vanredna tačka dnevnnog reda i rasprava o tragediji u školi Vladislav Ribnikar – nemamo pravo da menjamo ranije utvrđeni dnevni red, nemamo dovoljno materijala da o tome raspravljamo, pustimo ministarstvo da radi svoj posao … i predlog se odbija, većinom glasova, naravno njihovih, jer i ovde imaju većinu. Pa da li je moguće da i među “njihovima” nema ni jednog zabrinutog roditelja … U kakvoj to zemlji živimo – sme li iko od njih da učini bilo šta dok ne pita onog gore?

A što se tiče Atlagića, samo da podsetim o kom se tipu tu radi:

“No, da se vratim na Marka Atlagića, kome sam i posvetio naslov ovog teksta – on je 1995. godine u kolonama onih 200.000 mučenika koji su na traktorima bežaali iz Hrvatske, a za razliku od ogromne većine njih, kao pobornik politike koja je taj egzodus i izazvala, došao ovde, priključio se svojima i radi ovo što radi. Elementarno je pravilo da kad kod nekog dođeš, makar i samo u goste – što ovde nažalost nije slučaj, da ga ne nazivaš mafijašem i drugim gore citiranim epitetima i da mu radiš to što mu radiš. Neko ga gore prozva probisvetom – ne sporim taj naziv, jer ni sam nisam mogao da nađem grđi, a trudio sam se, pa predlažem da jednostavno ostane ono “Atlagić” – nešto kao Farad, Njutn i dr., odnosno zakoni koje su oni definisali pa se po njima i nazivaju. Tako bi se i Atlagić pojava naučno definisala i postala merilo takvih vrednosti. Na primer – hoćeš da oceniš Aleksandra Martinovića, kažeš: Alekdsandar Martinović – 9,99 “Atlagića”. Ako smislite nešto bolje, ne branim.” (iz teksta – Skupštinski izveštaj “Atlagić”

Dakle ocena – Atlagić 10+!

U mom selu ima jedan opančar.

Što on pravi dobre opanke !

Obuješ ih, popenješ se na soliter

i skočiš sa desetog sprata,

ti se razbiješ ko….., a opancima ništa!

autor:Dragiša Čolić