Na današnji dan pre tačno 180 godina, srpski knez Miloš Obrenović izdao je ukaz kojim je, mnogo pre nego što je to učinila većina evropskih zemalja, ukinuta jedna nepopularna i duboko nepravedna praksa izrabljivanja seljaka – kuluk.
Viševekovno ropstvo pod Turcima Srbima je donela jednu duboko nepravednu praksu – prinudni i besplatni rad seljaka u mestu u kom žive, poznatiji kao – kuluk.
Inicijalno, ideja je bila jasna – na ovaj način su se izvodili javni radovi, izgradnja puteva, vojnih utvrđenja, mostova… Oni koji su radili nisu dobijali nadoknadu za svoj rad, a kuluk se smatrao vrstom radne obaveze prema Turskoj.
Uslovi rada uglavnom su bili loši, a rad težak. Nije bilo predaha niti se od kuluka moglo spasti. Pokupljeni seljaci eventualno su mogli da očekuju malo hrane, ali ni to nije bila praksa već se očekivalo da im neko od njihovih ukućana donese ono što će jesti.
Problem je samo povećala činjenica da su vremenom i srpski vlastodršci počeli da primenjuju trusku praksu, pa su kuluk koristili i seoski kmetovi, nahijske starešine i sveštenstvo.
U tome se preterivalo. Kulučeći, seljaci nisu stizali da obrađuju svoju zemlju što je njihove porodice osuđivalo na bedu i glad. Vremenom je zato postojalo sve više onih koji su, da izbegnu kuluk, bežali u hajduke i drumske odmetnike.
I turske i srpske vlasti su više puta pokušale da zabrane ili bar ograniče kuluk. Tek je ukazom kneza Miloša Obrenovića od 16. oktobra 1837. godine ukinut svaki njegov vid, osim kuluka za održavanje puteva i mostova koji su smatrani javnim dobrom. Na taj način knez je pokušao da rastereti seljake i, u krajnjem slučaju, pošalje moćnu poruku Turcima – Srbi nisu robovi i neće raditi besplatno!
Treba još dodati da su se razni vidovi ovog prinudnog i besplatnog rada seljaka u drugim krajevima Evrope zadržali i decenijama kasnije, a neki pretekli sve do 20. veka. Za vreme Drugog svetskog rata, na primer, nemačka vojna industrija se dobrim delom bazirala, na prinudnom radu onih koji su bili poslati u radne logore
dnevno.rs
