Ćutanja koja su srpsku prosvetu koštala ugleda i časti
Biti učitelj , a svi mi smo učitelji, od vrtića do doktorskih studija, najplemenitija je i najozbiljnija profesija , usmerena na stvaranje najlepšeg- budućnosti .Bez dece ni mi ne postojimo , a mi smo deci na dar stvoreni i jedino takvi smo logični.
Zato učitelj mora da poseduje čitav niz ljudskih vrednosti i vrlina .Kako bi bez toga mogao pred decu ? Zar bi smeo da radi sa mladima ako nije plemenit , moralan, čvrstog karaktera, odgovoran, posvećen ?
Ima li te osobine onaj koji na svetu službu učitelja stupa kroz blato političkih ili bilo kakvih posredničkih usluga ? Nema.
Učitelj budućnost stvara rečima.On daje odgovore na pitanja – odgovore kojima treba da veruje i dete i roditelj .Zato učitelj mora da govori istinu.Zato učitelj nema pravo na ćutanje.
Ipak, vreme u kom živimo donelo je velika i neoprostiva učiteljska ćutanja.
Čovek, ma koliko bio sebičan , na kraju postane svestan da živi samo kroz ono što je nekome dao .Ovo se najviše odnosi na učitelja.Koliko je davanje, tolika je čast.Zato učitelj mora da sluša glas onih kojima služi i službuje – glas dece i glas roditelja.Glas naroda, glas otadžbine.
Taj glas nam govori da grešimo, da ne odgovaramo na zahteve vremena i da prećutkujemo sve o čemu bismo morali mi prvi da govorimo.Ne treba onda da nas čudi negativan stav javnosti.Zaradili smo ga.Zato neću da govorim o onome što društvo treba nama da pruži, nego o onome što mi dugujemo .Kad se razdužimo, promeniće se i odnos društva prema nama.
Jer umesto da govorimo, glasnije nego ikada, mi ćutimo.Za sve je odgovoran tamo neko negde , za sve se on pita, o svemu on odlučuje, o svemu treba da misli neko drugi, mi samo treba da vežemo konja kako gazda kaže , pa neka lipšu i konj i gazda! Mi nismo , dakle, u školama da bismo razmišljali. Zaista jadno.
A ko je nama gazda ?Čije smo mi sluge? Jer dobiti službu vodi poreklo od SLUŽITI. Kome naša služba pripada?
Dragi moji, pa mi treba služimo deci, narodu i otadžbini , to je naša služba.To je naš gazda.To smo želeli. To smo birali. Služba deci je prvo što se podrazumeva . I poslednje. Nikome drugom učitelj ne sme da bude sluga.
Da li mi decu čujemo?Da li im dobro služimo?Da nismo pobrkali lončiće , pa služimo one koji treba da služe nas ?Pa slušamo i u delo sprovodimo pogrešne i štetne odluke?
Većina prosvetnih radnika smatra da su ti tamo neki po napirlitanim i skupim kancelarijama i kabinetima odgovorni za sve i da deca i roditelji treba njima da se žale ako nešto nije dobro.Naravno da je najlakše proglasiti se neodgovornim i nenadležnim, ali onda niko od nas ne bi smeo da bude izvršilac pogrešnih i štetnih odluka.
Mi to radimo , dakle, oni su doneli pogrešnu odluku vođeni interesom, sujetom, neznanjem, ali smo odgovorni mi, jer smo to sproveli u delo.
Ovako je to opisala Jasmina Radovanović školski bibliotekar , u časopisu društva bibliotekara Srbije:
„Možda oni, koji donose zakone, usvajaju pravilnike i stavljaju katance na biblioteke, znaju nešto više, možda vide nešto dalje?!
Možda vide škole bez knjiga, knjige bez biblioteka, i biblioteke bez knjiga?!
Možda vide zemlju bez naroda i narod bez maternjeg jezika?!
Možda se, jadni, nadaju da će u nekoj zemlji na brdovitom Balkanu baš oni stajati ispod one voćke, oduvek zvane „šljiva“, a u budućnosti „plum“, ili već…
I dok nam se izglasavaju naopaki zakoni, mi ćutimo!
I dok se šakom i kapom daje za šljokice i zvezdice, za rasvetu i fontane, (harmonikaše , muzikante i opajdare – dodala moja malenkost , nisam odolela iskušenju), za ono što šljašti i sija, mi ćutimo!!
I dok nam deca iz škola izlaze sa sve manje znanja, a sve više agresije, mi ćutimo!!!
(I dok nam deca odlaze ,srca punog gorčine, jer u svojoj otadžbini doživljavaju isključivo nepravdu, mi ćutimo!!! – dodala moja malenkost)
A o čemu, u stvari, govorimo dok ćutimo?
Govorimo o uništenju jednog naroda.
Govorimo o širom otvorenim vratima u svet za sve pametne i školovane, o potrebi da ovde i sada nama treba samo jeftina radna snaga, koja će u pelenama nemo i poslušno da radi, trpi i glasa onako kako joj se kaže.
Govorimo o vremenu u kome roditelji i učitelji nisu više autoritet deci, o vremenu u kome pisci, naučnici, vredni i pošteni ljudi nisu uzori mladima, već kriminalci i starlete.
Govorimo o sistemu (ne)vrednosti koji odgovara manjini i o zloupotrebi većine.
Govorimo o konformizmu i strahu, o manipulaciji ljudskim (i profesionalnim) nezadovoljstvom, o tuđim odgovornostima i svojoj neodgovornosti, i obrnuto.
Mi štedimo tamo gde treba najviše ulagati – u obrazovanje i vaspitanje dece, a razbacujemo se tamo gde treba najviše štedeti“
Šta prosvetni radnici javno prećutkuju dok se zdušno bore protiv dečjeg nasilja i, naravno Džej, za povišicu. Ko o čemu, baba o uštipcima.
Već sam istakla da govorim o našoj odgovornosti, koja mora da bude ispred naših potreba.O našim potrebama govoriće neko drugi kad budemo zaslužili.
1.Prosvetni radnici ćute o problemima koje je donela dvodecenijska reforma obrazovnog sistema , zahvaljujući kojoj taj sistem nije sistem nego splet slučajnih okolnosti, neodmerenih, ishitrenih , naglih promena koje su suprotne svim pedagoškim principima i ne funkcionišu plodotvorno, već rušilački.
-Planovi i programi su, uvođenjem haosa pod paskom slobode , potpuno neusklađeni, što je dodatno pojačano slobodnim izborom udžbenika. Posledica je da dete koje se seli može dva puta da sluša iste nastavne jedinice i da dva puta kupuje udžbenike, da na TVu gledaju nastavne jedinice koje su već obradili .Posledica je preveliki uticaj izdavača – čitaj podmićivanje nesavesnih i koristoljubivih bednika.Nastavnik razmenjuje iskustva sa kolegama prema izboru izdavača ili samo sa izdavačkom kućom.To nije sloboda .To je haotično stanje u kom nema napretka , u kom je svako prepušten sebi.Razoreno je zajedništvo.
Mi ćutimo o gorkim plodovima reforme .
Mi prećutkujemo da reforma nema za cilj obrazovanje, nego pokoravanje , obesmišljavanje i pre svega – zaradu na deci i jeftinim prosvetnim radnicima.Čemu drugom služi prisila na besplatan rad vikendom, nebulozna testiranja, bezgranično administratiranje , prodaja zbirki, kesa, kodova, bogova? Biznis za koji su nephodni besplatni poslušnici.
2.Prosvetni radnici ćute o sramnom pljačkanju naših osiromašenih roditelja preko preskupih udžbenika koji se neprestano menjaju , kako bi se neprestano štampali, a da bi se stari bacali i novi kupovali, čime su neki žestoko profitirali, a mi im lepo poslužili .Mi držimo i nož i kolač u toj priči .Mi snosimo svu odgovornost, iako su nas ostavili bez zarade.
.
Nastavnici stranih jezika su posebno nadahnuti.Raznorazne slikovnice od 30-ak strana sa pompeznim naslovima, a bez objašnjenja na srpskom jeziku koja bi detetu omogućila da nešto i samo nauči, koštaju roditelje kao Svetog Petra kajgana.Organizatori kupovine ubiraju masne procente, a škole ne dobijaju ništa .
Mi ne ćutimo kad udaramo roditelja po džepu. Mnogi među nama govore – i mi smo kupovali svojoj deci knjige i to uvek nove, i lažu.Te knjige su bile deset puta jeftinije , a ko nema za uvek nove, mogao je da ima uvek stare, ali da ne ostane bez patika, pantalona i jakne, a neki i bez hleba.
A onda nam je krivo kad nam vrate tante za kukuriku.Podsetiću vas , o pravima deteta baš mi na sva usta govorimo za vreme Dečje nedelje, a onda ih , već u sumrak tog istog dana, sramno zaboravimo.
Autor: Danica Petrović, profesor književnosti i jezika
