„Kosovo je postalo ravnopravan član evropske energetske porodice! Čestitam!„
Ovako se nemački ambasador u Prištini, Kristijan Held, prekjuče radovao ulasku tzv. Kosova u Evropsku mrežu operatera prenosnih sistema električne energije (ENTSO-E). On je svoju radost podelio i na društvenim mrežama. Kako i ne bi, kada je nemačka Vlada uložila preko 75 miliona evra u razvoj „energetske saradnje između Albanije i Kosova“. Isplatilo se.
Radovala se i tzv. kosovska ministarka za ekonomiju Rozeta Hajdari. Tek preko njenog Tviter naloga za ovo je saznala i javnost u Srbiji jer niko od nadležnih državnih organa juče nije želeo da komentariše ovu vest. Prosto, prećutali su je. Niko nije želeo da raspravlja o Kosovu i Metohiji – najvažnijem državnom i nacionalnom pitanju.
Pogledajmo hronološki redosled događaja:
U septembru 2013. godine Beograd i Priština pod okriljem EU potpisuju tzv. Sporazum o energetici u kom se između ostalog predviđa da će teritorija KiM postati „zasebna energetska kontrolna oblast“ na kojoj će se primenjivati zakoni i propisi „Republike Kosovo„. U istom tom sporazumu srpsko javno preduzeće „Elektromreža Srbije“ se obavezuje da će pružati podršku kosovskom elektrodistributivnom sistemu KOSTT da postane član Evropske mreže operatera prenosnih sistema električne energije.
U decembru 2019. godine separatistička vlast koristi benefite ovog sporazuma i sa albanskim operaterom električne energije potpisuje sporazum o „uspostavljanju zajedničkog regulatornog bloka“ u Tirani. Bio je to još jedan korak u slaganju velikoalbanskog mozaika.
Taj sporazum stupio je na snagu 20. aprila ove godine, kada ga je na isti dan verifikovalo i nadležno telo Evropske mreže operatera prenosnih sistema električne energije. I to sa većinom od 22 glasa (tri države članice su bile protiv, dok su četiri bile uzdržane).
Sada je jasno zašto niko od nadležnih nije želeo da komentariše ovu odluku koja duboko narušava princip teritorijalne celovitosti Srbije i zadire u njen suverenitet. Zato jer su prihvatili da prećute još jedno gaženje srpskih prava i da zatvore oči pred sve agresivnijim nasrtajima velikoalbanskih secesionista na državnu imovinu i resurse u južnoj pokrajini.
Ono što su takođe propustili da primete je da su naši „evropski prijatelji“ u ENTSO-E narušili i sam Briselski sporazum. Ne samo da su prihvatili tzv. Kosovo kao novog člana „evropske energetske porodice“ već su otišli i korak dalje – priznali su „pravo“ Republike Albanije da teritoriju KiM stavi pod svoju jurisdikciju i da je pripoji svom regulatornom energetskom bloku.
Ono što je započeo Bernar Kušner 2000. godine danas nastavljaju u političko ruho presvučeni ratni zločinci i bivši komandanti UČK. Njihov cilj je postepena uzurpacija, a potom i prisvajanje kompletne srpske državne i društvene imovine na Kosovu i Metohiji, a sve to pod plaštom „normalizacije odnosa uz asistenciju Brisela„. U tome im svesrdno pomažu „nezavisni i nepristrasni“ medijatori i specijalni izaslanici za dijalog iz Berlina i Vašingtona.
Gde je ovde državna politika odbrane KiM? Gde su ovde diplomatski protesti, negodovanja, zahtevi za zvaničnim objašnjenjima od evropskih institucija? Zašto izostaje pokretanje rasprave o velikoalbanskom ekstremizmu pred međunarodnim forumima? Zašto nema obraćanja Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija? Gde su ovde Ustav Srbije i Rezolucija 1244 koja garantuje kontinuitet srpske državnosti na KiM?! Dokle ćemo biti svedoci razarajućih posledica politike povlačenja i bezgraničnih ustupaka?! Pokušajmo da naučimo nešto iz iskustva zemalja koje se već decenijama uspešno suprotstavljaju separatizmu. Kiparski slučaj je primer kako je u zaštiti imovinskih prava itekako značajna i stalna aktivnost države pred međunarodnim instancama. Kada su turske oružane snage pokušale da otuđe i zaposednu državnu imovinu na okupiranom severu zemlje Nikozija se svim raspoloživim diplomatskim sredstvima borila da spreči otimačinu i dokaže da je Republika Kipar jedini legalni vlasnik svoje imovine. Borili su se svim pravnim sredstvima i u tome uspeli. Presude više međunarodnih sudskih organa uključujući i Evropski sud za ljudska prava su na strani Kipra.
Naivno i neodgovorno je čekati na reakcije iz Evropske unije. Organizacija koja nije u stanju da se izbori sa sve većim ekonomskim i bezbednosnim izazovima u svom dvorištu ne može da bude pouzdan partner Srbije i garant njenih državnih interesa na KiM. Ideja evropskog ujedinjavanja zamišljena je tako da počiva na doslednom poštovanju međunarodnog prava što je zapisano i u osnivačkim aktima same EU. Ta ideja umrla je onog dana kada je EU podržala albanske separatiste na Kosovu i Metohiji, umrla je onoga dana kada su njene najvažnije članice uzele učešće u planskom i koordinisanom razvlašćivanju Srbije i njenom proterivanju sa prostora južne pokrajine.
Došao je trenutak da se okrenemo sebi. Kosovo i Metohija mora da nam bude najviši prioritet državne politike, pregovore moramo uz pomoć svojih proverenih saveznika da vratimo pod pun mandat UN, a briselske sporazume da poništimo. Bez odlaganja.
Пишем ових неколико редова са задршком од неколико дана. Чекао сам да видим реакцију српског јавног мњења на „најновија догађања“ која немају везе са мученим корона вирусом.
Јавили су потајни гласници:
Kористећи пандемију коронавируса Вучић је у тишини предао Газиводе сепаратистима у Приштини
четвртак, 23. април 2020.
Дуго времена и у више наврата је Александар Вучић понављао као папагај „Не дам Трепчу, не дам Газиводе“. Kористећи пандемију корона вирусом, у тишини, председник Србије је сепаратистима из Приштине предао Газиводе. Дозволио је да Приштина и Тирана формирају заједничку електро-преносну мрежу Kосова и Албаније а да Србија ниједним знаком није показала да је против тога.
Режимски медији ћуте, понашају се у стилу као да се ништа није догодило а привредних ресурса који су власништво грађана Србије Александар Вучић се олако одриче у корист сепаратиста. Још боље ћуте „грађански“ медији. Једва се чују и позерски „национални“ сајтови.
Чули смо да су УСА, Британија и Немачка честитали Косови „енергетску независност“ која се, (енергетска независност), састоји у уклапању њиховог енергетског система у енергетски систем Албаније. Ако се једна држава „уклопи“ у систем друге државе, то очито не може бити независност, али сви знамо да нам се велике силе само мало ругају.
Каже, задужен за проблематику, координатор Радне групе за поглавље 35 Националног конвента о Европској унији Драгиша Мијачић да је чланством Kосова у Еуропске мреже оператора пријеносних сустава електричне енергије (ENTSO) Србија испунила мерила из овог поглавља, али и из Бриселског споразума о енергетици.
Заправо, ствар је сређена још децембра прошле године, сада је само договор практично ступио на снагу.
Претходно, Србија и Kосова потписали су 2015. споразум о управљању заједничком електромрежом, али то, гле чуда, никад није ступило на снагу.
Албанско струјно коло се уклапа у „свеобухватни споразум“ са Приштином, по Драгиши. Односно, по Вучићу. Тиме ствара велика Албанија, јасно је, али се радије користи формулација „свеобухватни споразум“. Лакше је за прогутати.
Реакција је генерално, све до информативних маргина и обичног света, мрзовољна. Тек по неко је промрмљао псовку, ради реда. Идемо даље, као да се ништа није десило. Свако чудо за три сата. Јавно мњење се вратило питањем свих питања – шта ће бити са поделом сто евра по Вучићевом обећању.
Шта ми да радимо са поглављем 35 уласка у нешто што се распада, а и да се не распада знамо да за нас тамо нема места и Бриселским споразумом који је сраман сам по себи, али се и тако понижавајући по нас спроводи само у оним тачкама које у потпуности одговарају Шиптарима, нико не одговара. Ако ћемо реално, таква питања занимају само статистичку грешку српског народа.
И, тако је. Срба има за под статистичку грешку, остало су случајни Срби, како им је име наденуо Зоран Ћирјаковић. Тиме је покушао да означи припаднике наше блазиране елите који се хвале тиме да немају никакав осећај за ову земљу, пошто су се случајно родили овде. Камо среће да је само толико. Елите, колико год владала инфлација овога слоја и несоја у нас, ипак је мало. Српска национална случајност је пандемијска, односно скоро потпуна. Многи ће за себе рећи да су несрећни као Срби, или да нису Срби иако им тако пише у крштеници. Нико за себе неће међутим рећи да је случајни Београђанин, или случајни човек. Нико од случајних неће рећи да је несрећан што је рођен као човек а не као магарац, мада би по свему ово друго реално било праведније.
Колико пута ћете чути „Југа је била држава, а не ово сада и оно пре!“, „У Титово време се лепо живело!“. Или, да цитирам једног свог познаника „Шта ће ми Србија ако није комунистичка?!“… Тешко вама ако поменете нешто лоше за тај пропали балкански Дизниленд, макар то подсећање било само на безазлене бонове за кафу и зејтин.
Није зато чудно што за вође бирамо најслучајније Србе. Кога ће случајни бирати него најистакнутије међу собом? Тако долазимо до тога да бирајући државнике изаберемо лудаке; да наводно хоћемо уређено друштво, а покорни смо нарко-трафикантима; да упорно идемо „европским путем“ на коме само Кинезе срећемо; хоћемо државу, али нам је важније сто „Вучићевих“ евра од Косова и Метохије.
Precutalo se…..mada i dalje informacije se stavljaju ,,pod tepih,,. ,,Kradja,, elektricne struje se tolerise decenijama i to se radi upravo preko Kosovske elektro mreze (vise od 20% od EPS proizvodnje). Otakanje materijalne osnove Srbije se vrsi i putem otplate kredita za Kosovarsku privredu , izgradjenu u Jugoslaviji. Sada zemlje kvinte imaju na vidiku novu mogucnost pljacke (ali da peljese legitimno i Kosovo) putem odvajanja i Kosovske elektroprivrede.